sreda, 21.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
sreda, 15.06.2016. u 08:15 Zoran Ćirjaković

Dozvola za govor mržnje

Povodom teksta „Govori antisrpski da te ceo svet razume”, „Politika“, 6. juna

 

Nije najstrašnije ono što Svetislav Basara skoro svakodnevno piše o Srbima i srpskom društvu. Strašnije je to što smo se na to navikli i oguglali. Slike o nepopravljivo krvožednom i patološkom narodu, koje serviraju Basara i plejada njegovih manje ili više pristojnih istomišljenika, postali su nešto normalno i očekivano, govor mržnje s kojim smo se saživeli.

Autorasistički i autošovinistički stavovi su u Srbiji odavno postali i važan vektor društvene mobilnosti. Ono što je poražavajuće jeste da legitimitet ovakvoj dehumanizaciji većine ne daju samo elokventni evroatlantski lobisti i profesionalni građani. Dozvolu je u „Politici” dala i dr Vesna Rakić Vodinelić, profesorka ljudskih prava.

Poznata profesorka uglednog fakulteta izjavila je da je govor mržnje definisan preporukama Saveta Evrope i zakonom o medijima i iznela tvrdnju da postoji samo kad je usmeren ka pripadnicima manjina: „Govor mržnje uperen je protiv određenih manjina u društvu, a zabrana govora mržnje propisana je radi njihove zaštite.”

Teško je poverovati, ali u prilog ovoj tezi profesorka iznosi tvrdnje zbog kojih bi pala na prijemnom ispitu iz opšte kulture. „Naravno da ne može većina biti diskriminisana govorom mržnje, jer je svaka većina jača i dominantna. Ne postoji u Srbiji govor mržnje prema Srbima, jer bi to značilo da su oni manjina, a oni to nisu”, objašnjava Vesna Rakić Vodinelić. Ne čudi da neko ko poriče samu mogućnost govora mržnje prema većini istovremeno negira aparthejd i zločine alavitskog režima nad sunitima u Siriji.

I preporuke Saveta Evrope i praksa Evropskog suda za ljudska prava govore suprotno od onoga što tvrdi sagovornica „Politike” – „svaki oblik izražavanja” mržnje predstavlja govor mržnje. Manjine se pominju jednom, na kraju definicije u preporuci iz 1997. godine, u delu gde su nabrojani „drugi oblici mržnje zasnovani na netoleranciji, uključujući: netoleranciju izraženu kroz agresivni nacionalizam i etnocentrizam, diskriminaciju i neprijateljstvo prema manjinama, migrantima i ljudima imigrantskog porekla”.

Paranevladine organizacije, ključne poluge neokolonijalne dominacije, revnosno targetiraju govor mržnje (i „govor mržnje”) prema manjinama, a ponekad im se priključi i slabašna država. Ali, problem nije samo u tome što se govor mržnje prema Srbima nikada ne procesuira ili što ne postoje akteri koji bi ga, sa marljivošću lažnog civilnog sektora, beležili i utuživali. Kompleks Srebrenice je učinio da on postane tabu za vlast, državna stvar o kojoj je pametnije ćutati – što ukazuje da je ovde internalizovano shvatanje o kolektivnoj krivici Srba.

Kada govorimo o legitimisanju govora mržnje prema većini, važno je istaći još dve činjenice. Prvo, Savet Evrope u svojoj definiciji ističe agresivni etnocentrizam. Na njemu se temelji selektivni antinacionalizam, koji često sklizne u autošovinistički govor mržnje. Shvatanje o ne toliko nesprovedenoj koliko nesprovodivoj „dekontaminaciji” učvrstilo je mit o srpskom negativnom izuzetku, opasnom narodu koji postoji van sveta i vremena.

Drugo, u saopštenju objavljenom 2011. godine, Savet Evrope je podsetio da se govor mržnje često ne manifestuje u jasno prepoznatljivom izražavanju mržnje i negativnih emocija. On „može biti prikriven u izjavama koje na prvi pogled mogu delovati racionalno ili normalno”. „Kulturni” i pristojni, prividno građanski govor mržnje elite može biti ne samo podjednako opasan već i opasniji od psovačkog govora mržnje ekstremnih nacionalista.

Institucionalizovana nekažnjivost može imati tragične posledice. Kako smo mogli da naučimo devedesetih, metastazirani govor mržnje u jednoj zemlji legitimiše masovna ubistva u susednim državama. Bojim se da su, slepi i za „trnje” i za „balvane” u tuđim očima, neki naši etnocentrični antinacionalisti već utrli put za monstruozne pokolje u budućnosti.

Nažalost, sledeći građanski rat u Bosni nije nazamisliv, a praktično jedini „srbijanski” sagovornici bošnjačkih medija jesu naši ponosni autorasisti i autošovinisti, intelektualci koji (ostale) Srbe redovno uokviravaju kao kulturom programirane, neizlečive zločince. Nije teško razumeti svakog Bošnjaka koji, čitajući njihove stavove, sasvim racionalno zaključi da nam je mesto na dnu masovne grobnice.

Nisam siguran da više postoji mogućnost da bilo ko u Bosni ili Hrvatskoj bude osuđen za, kako je Evropski sud za ljudska prava u jednoj presudi definisao govor mržnje, „širenje, podsticanje, promovisanje ili opravdavanje mržnje zasnovane na netoleranciji” prema Srbima. Ako neko i bude optužen, lako će se odbraniti. Bojim se da su sve to u Srbiji već rekli Svetislav Basara i njegovi „građanski” saborci.

*Novinar

Komentari36
b4cfa
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Иван Максимовић
А тај исти говор мржња и масовнија појава због и у корист Косова и метохије? не сме или немате ништа против?
Monster of Malmesbury
Moderno pravo individue je da niko nema takvu moralnu superiornost da bi mogao da joj nametne svoj moral. Bas zato, pravo individue da ima srpski identitet, jednako je pravu nekoga da veruje u otkrovenje, s tim da ga ne namece drugim individuama. Nema nista tako lose u srpskom identitetu koji pociva na tradicionalnom prirodnom zakonu, na kategorickom imperativu, na Platonu, Aristotelu i drugim pripadnicima anticke Akademije. Stremljenje ka vrlini i izvrsnosti pravo je svakog pojedinca, pa zasto to ne bi bilo i srpskog, ciji je identitet uronjen u tradicionalno shvatanje prirodnog poretka. Razlicitost u drustvu je pozeljna, ali ako ogroman gradjana Srbije odluci da zeli da ima srpski identitet, to je njihovo neopozivo i fundamentalno individualno pravo, koje nikakav zakon ne moze da im ospori, makar ga ovi neobrazovani radikali jednom i doneli.
ам
Толико је већ уложено у обезљуђивање и озверавање нас Срба да смо дошли до фазе где нам поручују како нас, у ствари, и није могуће увредити. Они који то изјављују су потпуно анестезирани негативном пропагандом да су потпуно неспособни да перципирају мржњу коју сами емитују - чини им се говоре разложно, као 2+2=4.
mila simic
Kritika,samokritika i satira izgleda da nemaju mesto u glavama mnogih komentatora. Bez samokritike nema drustvenog napretka. Citajuci komentare dolazim do zakljucka da je gosp. Basara u mnogim kometarima u pravu. Posoji kod nas ceo jedan Kadar ljudi koji ne zele da se bilo sta menja. A kada ih pitas, sta je to sto ne sme da se menja - ne znaju to da definisu. Kritika nije govor mrznje vec podsticaj da se lose stvari po narod isprave.
B.C.
Previse kritike bez stavljanja u isti kos sa svojim narodom donosi samo odbojnost.A u Basarinom slycaju je bas tako.Kad vas neko napadne da li hriscanski okrenete i drugi obraz ili se branite? Pa kad prekoracite nuznu odbranu kojoj sam Bog ili trenutak zacrta granicu svesni sopstvene nemoci dodjete na tapet srpskih samaricana koji bacajy stenu na brata svog razumecete sta je autor hteo reci.U suprotnom citajte Basaru i razvijajte "srbijanski gradjanski duh".Mrznja prema svom narodu je najveci greh koji covek moze uciniti svojo deci.
Zabrinuti građanin
Mučno je čitati ove rasprave o govoru mržnje, autošovinizmu, autodestrukciji... A mnogo toga liči na „intelektualno šibicarenje“. Po svemu sudeći mnogo toga je počelo od „Filosofije palanke“. No čitajući tu knjigu ne može se izbeći utisak da je Radomir Konstantinović „gledao kroz ključaonicu“ i video samo Srbe, a njihove navike i običaje nije stavio u istorijski, socijalni, pa ako hoćete, i geopolitički kontekst. Nije li i to neka vrsta srbijanske palanke koja zaista postoji i koju on, s'pravom, tako žestoko kritikuje? I sada se tu pojvljuju razni „intelektualni šibicari“ koji hoće da nas ubede da su oni razumeli RK, da oni ne pripadaju toj srpskoj palanci i da će nas baš oni izvući iz te srednjevekovne učmalosti. Idu okolo i, verovatno iz lične koristi, seju kritike a nikada događaje ne stave u širi kotekst, prećutkujući tako neke istine. Nisu ustanju čak ni da shvate da bi takvo njihovo viđenje moglo biti ispravno samo pod uslovom da su Srbi u vrlo pokvarenom stanju pali s'neba.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja