ponedeljak, 09.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:41

Raspevani grad

Dan podiže koplje. Toplina se razmaha i jutro povika iz sveg glasa. Kafana „Ruža“ u baštama. Vrhovi jablanova zaćutali u visinama. Rečica Radobolja hita kroz kafanu, šali se, čavrlja, nestašno kikoće i odnosi stotine malih priča što ih po njenoj površini prosipaju granati, smokve, zove i orasi
Autor: Hamza Humosreda, 15.06.2016. u 15:40
Улица у Високом - Љуба Ивановић

Zora zabeli pod kristalno modrim brdima. Njen cik kao da razli zapevku po probuđenim širinama. Zašumiše kukuruzi po njivama, krhko, siktavo kroz jutarnji sumrak. Vinogradi ukazaše svoje razgolićene grozdove po prisojima, pune soka i slasti. Dremovne pojate izviriše iz gajeva, a glasovi petlova rasparaše dremež i ustajalu tišinu. Nešto nevidljivo i gigantsko kao da se proteže pučinom, otvori oči i zasmeja se široko, veselo i – nasta dan.

Dole, podno brda Stoca utišani grad poče da se bunovno meškolji. Minareta kao da svukoše neke tamno providne haljine i sinuše gola i oslobođena. Retki prolaznici pojaviše se na praznim ulicama i teški, muški glasovi padoše u rano jutro kao pozdravi radu i dužnostima.

Po kafanicama zirkaju vatre. Kuva se kafa. Hadžirašid zapeva sa minareta: „Molitva je preča od spavanja. Bog je velik. Novi dan donosi nove radosti života.“

Po avlijama cveće otvorilo cvetove pa se smeši ljudima sveže i razdragano. Hadžirašidovoj pesmi odgovaraju sa drugih minareta. Glasovi trepere, nadvisuju se i cepte u visinama. Ceo grad s pesmom ulazi u novi dan. Šum se rađa u gradu, raste, raste i širom otvara vrata vrevi i životu. Sunce siknu iza Veleži i prve sunčane zrake probudiše dan i pozlatiše vrhove planina.

Svežina zajedra, zajedra, napreže se i poče da klone pod snopovima sunca koji nenadno razliše toplu svetlost po kotlini. Samo još nad gradom u osenu Stoca treperi svežina i drhti pred prvim dodirom sunca. A život šaren i uskomešan uskoro otpoče da vrvi ulicama. Sred grada Tepa žamori i vrije puna boja i uzvika. Ljudi grabe ubrane plodove, žure, motaju se i cenjkaju.

„Grof“ Dumač, s trbuhom i licem boga Bahusa, kao kralj pijace stoji pored svojih prenatovarenih kola i budzašto rasprodaje povrće. Crveni fes smeje mu se na glavi a plave mu čakšire gledaju dobrodušno oko sebe.

– Hajd’, narode! Nek se živi. Bog daje.

Dan podiže koplje. Toplina se razmaha i jutro povika iz sveg glasa. Kafana „Ruža“ u baštama. Vrhovi jablanova zaćutali u visinama. Rečica Radobolja hita kroz kafanu, šali se, čavrlja, nestašno kikoće i odnosi stotine malih priča što ih po njenoj površini prosipaju granati, smokve, zove i orasi.

Mala vodenica-igračka detinjski veselo podiže i spušta sićušne drvene čekiće na podmetnuto parče stakla i resko, kapriciozno lupetanje odzvanja tišinom. Dole, šarena londža skrivena u cveću i drvetu blešti u suncu i smeje se iza granja. Plav dim kao čarolija niše se nad njom.

Vozao se nekada u četiri fijakera u isti mah: u prvi je metao fes, u drugi štap, u treći duhansku kutiju a u četvrtom bi sedeo on. Cigarete je savijao u krupne banknote i kitio ciganska gudala kao besomučan

Salko Hujdur zagazio u maticu pa mlazevima vode sa drvene lopate zaleva leje povrća. On baca zlatne duge kroz vazduh a osen njegove snažne figure drhti u matici. Gore u visinama zadrhtalo sunce od žara zaleva se krvavim mlazevima, smeje se satanski i sipa užaren blesak. Zemlja ciči, pišti kao zmija a rastinje se otima, jedra i opija sokovima. Mejra Ciganka zakikota se dole u londži, golišavo i raskalašeno kao u muškoj ruci. Hujdur podvrisnu vrelo u matici, a propali beg Ićibeg zapeva ispod velikog oraha:

Kad bih dragom bele grudi dala,

Hvaliće se među jaranima.

Bosonog, razgolićen, lake savesti i dobra srca, Ićibeg je imao burnu prošlost. Vozao se nekada u četiri fijakera u isti mah: u prvi je metao fes, u drugi štap, u treći duhansku kutiju a u četvrtom bi sedeo on, jurio povrh celog sveta, sa osmehom pijanog bola i vrelom sevdalinkom u duši. Cigarete je savijao u krupne banknote i kitio ciganska gudala kao besomučan. Zatim je otišao u svet, u Carigrad, i tamo sa belom medžedijom živeo po nedelju dana i ta ista medžedija ostajala mu netaknuta.

– Tako ja hodam s belom medžedijom – pripoveda Ićibeg – sve od jednog Arnautina do drugog. Pojedeš lokum i pokažeš mu medžediju a on te samo pogleda, opsuje nešto i ti put pod noge. Ne isplati mu se da ti je razmeni.

Nekada je voleo da se lepo odeva, ali kada je vreme došlo da ide bosonog, fiksao je, baš u Carigradu, bose noge i na taj način varao sve, kako on sam kaže. Sad igra karata i vešto krade „đandare“. Ne brine sa za budućnost i jedino voli još rakiju i pesmu:

Kad bih drugom po dušeka dala,

Azgin dragi, mirovati neće.

 On peva svojim rakijskim glasom što vrelo para vazduh i prašti po bašti sa dugama sa Hujdurove lopate.

– Tento, jednu crnu!

Kelner Tento, mamuran i razbarušen donosi kafu. Večito namiguje i okom i vilicom i smeje se nekud značajno i sav podrhtava kao da je na ciči zimi.

– Gde si bio, Tento, poslednjih dana?

– Ja? Na Ilidži – odgovara Tento i opet namiguje.

Tento ide često na „Ilidžu“ u gradski policiski zatvor. Napije se pa mu vrag ne da mira. Inače, dobar je drug; dao bi ti rukav od košulje.

Podne pricvrklo za grad pa kao mora seda na dah i telo, pali možđane i omamljuje. Stara čaršija utišala a neki beli strah kao da se skriva i šunja iskrivljenim ulicama i zavlači u tamne otvore dućana prikrivene belim zastorima. Hadžija Trklja metnuo motku preko ćefenka, što znači da je zatvoren dućan, i zaspao zavaljen na minderčetu. Iz otvorenih mu usta izbija hrknjava i muhe obleću oko njih kao oko neobičnog kratera. Njegov mačak Arslan hrče s njim zajedno i koncerat se čuje do na kraj ulice.

– Ma, đavo te nosi od mene! Začu se iz mehane Delfe Rkačuše. – Šta si me se dopovezo. Kazaću mami; hoću Isusa mi.

Veliki dani greju sitne ljude kao crve i smeju se povrh njih beskrajno, božanski. Vrhovi jablanova jednako miruju u plavim visinama, a minareta blešte u suncu, razasuta po sivom, kamenom gradu, prošaranom crvenim krovovima i zelenim baštama

A on, lopov, ne pušta. Uhvati zgodnu priliku i priteže je k sebi, obgrli je svu i stade besno da je stišta uza se. Hvala ga vrela drhtavica, a mlaz plamena kao da se pripi uzanj.

– Nemoj, dragi Jura! Nemoj, molim te! – ču se nemoćan i malaksao ženski glas, a zatim prigušen vrisak i – tišina.

Letnje podne je gluho; ono ume da čuva tajne čaršiske.

O, Gospode bože, neka se slavi ime Tvoje!

Veliki dani greju sitne ljude kao crve i smeju se povrh njih beskrajno, božanski. Vrhovi jablanova jednako miruju u plavim visinama, a minareta blešte u suncu, razasuta po sivom, kamenom gradu, prošaranom crvenim krovovima i zelenim baštama. Grad bruji pod vedrim nebom, pun sunca i krikova. Zelena reka šumi krozanj i bezočno zadire u litice. Njena vedra bujica kao pesma životu klikće i dozivlje nebo. Svuda puno, puno svetlosti, boja i tonova. Čini se da će se ceo grad pretvoriti u jedan veseo uzvik, da će zadrhtati od prenapregnute razdraganosti i poleteti put plavih visina. Srce je fino ogledalo. U njemu sve titra, ogleda se i peva. Sve je tako bistro kao radosna suza u oku.

Što se čuje iznad grada,

Il’ je svadba, il’ je kavga?

Pevaju kupači na Neretvi, pesma zvoni o litice, razbija se i prosipa po veseloj bujici da je nestane u njenom razdraganom huku. Nešto sočno, muškaračko i golicavo preleva se u pesmi i zaleće u pendžere kamenih kućica što naherene nad reku željno osluškuju svaki šum. Ali ne, one su gluhe. One neće nikad osetiti pesmu Biberovu. Samo ona mlada srca u njihovim intimnim kandžama zadrhte od njegove pesme i željno polete na prozore. U Mraharovu ćošku sakupile se devojke drugarice. Svežina s Neretve nanosi krikove i pesmu, razgoni zapaljenu starinu, ali ne može da razagna vrela osećanja krvi što ih pali Biberova pesma:

Umihano nelomljena grano!

izdiže Biber pa podvrisnu, a Mraharova Umihana, pomamljena, baci se na šilte svojoj drugarici u naručje, steže je do iznemoglosti, i željno zagrca, zagrca, pa iznemogla prosu razgolićene udove po ćilimu.

– Juuu! – oču se vrisak na bujici a drugi mu odgovoriše i sve kao da se prolomi od straše želje i raspojasanosti.

Dan prolazi u prolomu i draškanju tela na vrelom pesku sve do časa kad sunce sedne na brdo i jablanovi opruže džinovski dugačke senke. Tad Neretva utiša. Padne mrak a ona tajanstveno navali. Duž njene obale niču jezive priče po žbunju i limanima. Ožive crne senke, preleću sablažnjivo i jedan ceo, ljudima nikad nedokučiv život odigrava se na surim pećinama. A svetlosti se smeju gradom, odleže devojački kikot i pesma po mahalskim sokacima uz prasak česme i zveket džuluma i ibrika:

Ima l’ jada ko kad akšam pada,

Kad kroz male fenjere zapale,

Kad def bije u prve jacije.

Zahumom, duž Radobolje žamore glasovi po baštama i u svojoj bašti Ademaga Bušatlija akšamluči sa svojom družinom. Dertli bije sas i neko u sumraku merakliski popeva uz pritajen žubor rečice:

Dragi dragu alkatmerom budi.

Na mahove prekinu pesmu retki i teški glasovi i cilik koje čaše. A brežuljci mekih obrisa nižu se u sumraku, brdima uokvireno azurno nebo otvara se sve dublje i dublje i zvezde se roje po njemu, zavodno se smeše i padaju u Radobolju i u rakijske čaše Ademaginoj družini. Mesec sede na oštricu Veleži i sva kotlina uskliknu i zapeva. U gradus se rodi uzdah za milovanjem i Neretva zašumi mekano kao plava svila. S Baščina se oču pesma:

Ah, moje noći moji beli dani.

Pst! Biber peva. Glas ječi u visokoj tišini, jeca, plače i preleva se po dušama kao opojan melem. Umihana prionula uz pendžerske demije pa sluša bez daha. A zatim pesma presta i sve utiša. Mesec se niše u reci kao u volšebnoj kolevci i u njegovoj plavoj maglini tone ceo grad i odlazi nekamo. Domala nešto belo pljusnu po jasnoj površini reke i zapliva u pravcu prečke strane. Biber, s haljinama zamotanim oko glave, ode Umihani na kapidžik. A mesečina zaplete grad u svoje sanjive mreže i sve zablešta i oslepi. Zaspa širok uzdah nad gradom i pruži se u daljine. Neko beskrajnim korakom kroči s brda na brdo. To sami bog obiđe raspevani grad.

 

Politika  6.januara 1927. godine


Komentari3
2df0d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

SEMIR RAMADANOVIC
Hvala Politici puno. Uvijek je bila novina svih nas. Mostar je oduvijek bio jako lijep grad, kao i cijela Hercrgovina.
Aca I
Baš lep tekst, kakav divan stil, bogastvo jezika. Hvala Politici što nas podseća na ovakve autore i tekstove.
milica r
Баш лепо.
Preporučujem 22

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja