utorak, 24.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 25.06.2016. u 22:00 Zoran Ćirjaković

Briselski zavet

EU nije samo „umorna od proširenja” već i od same sebe. Zemlje članice su uglavnom srboskeptične i balkanofobične, a Srbija nema u ruci adute koje su imale Bugarska i Rumunija. – Cinik bi mogao da zaključi da smo previše daleko od mora a nedovoljno blizu Rusije da bi se zapadni stratezi ozbiljnije plašili srpske ljubavi prema oklevetanoj pravoslavnoj majci i počastili Srbiju članstvom
Новица Коцић

Nije samo Britanija rekla zbogom Evropskoj uniji prošlog četvrtka. Spaljene su brojne opasne iluzije koje su mnogima bile slatke. Iluzija da klasni položaj više nije važan. Iluzija da živimo u postmodernom dobu. Iluzija da je istorija umrla na Zapadu. Iluzija da anacionalna, građanska Evropa predstavlja političku činjenicu. Iluzija da je na planeti na kojoj se, nažalost, odavno ne može živeti van okova nacionalne države moguće praviti (super)države bez nacionalizma. Iluzija da su obični ljudi ovce, da im se sve može „prodati” i uvaliti...

Ali, kao i uvek kad se desi nešto što je doživljavano kao nezamislivo, ne treba se previše radovati. Posledice su nepredvidive i, u svetu koji je organizovan tako da nagrađuju superbogate i njihove lakeje, najveću cenu mogu ponovo platiti oni koji imaju najmanje. Nažalost, neokrnjena je ostala najopasnija od svih iluzija – o kraju ideologije.

Ipak, ono što bi trebalo da nas ohrabri jeste činjenica da je masakr nad velikim iluzijama izvršio narod – britanska radnička klasa, nezaposleni i siromašni, marginalizovani i poniženi ljudi koji ne spadaju u neku od privilegovanih manjina čije je „osnaživanje” postalo izgovor za društvenu nebrigu i nesolidarnost, šarena laža neoliberalizma. Uz proletarijat i prekarijat su u četvrtak bili i penzioneri, prevareni ljudi koji se sećaju laži i neispunjenih obećanja i veruju da ni njihovim unucima neće biti bolje ako sve ostane po starom.

U eri opasnog, antidruštvenog i anticivilizacijskog individualizma, narod je postao ružna reč, sinonim za ljudski otpad, višak i pretnju – „ološ”, kako je posthladnoratovsku antidemokratsku dogmu pregnantno izrazio Čedomir Jovanović, dok jedan njegov partijski kolega govori o „belačkom đubretu”. Za Vesnu Pešić, sofisticiraniju, ali ništa manje elitističku liberalku, u Velikoj Britaniji je „pobedila palanka: London za EU, provincija za naciju”.

Nekada su levičarski intelektualci i lideri osnivali narodni front i pozivali u narodnooslobodilačku borbu. Danas, kada čuju reč narod, uglavnom potegnu pištolj diskvalifikacije i dehumanizacije. Zato, koliko god da je bio veliki poraz evropskog jedinstva, bregzit je mnogo više poraz evropske levice.

Već decenijama, političari koji pokušavaju da brinu o „masi” – lomovima, potrebama i strahovima običnih ljudi, redovno bivaju diskvalifikovani kao „populisti”. Liberali su tako mnoge birače prosto gurnuli u naručje ekstremne desnice. Na sreću, ona do sada nije uspela da značajnije profitira od idejnog bankrota svih velikih stranaka, koje, umesto različitih politika, nude isto – iluziju o naučnom neoliberalizmu, ušminkanom fikcijom inkluzije.

Narodu je leđa okrenula i učaurena intelektualna elita. Zabavljena grantovima i projektima, uronila je u paralelnu realnost perverzno skupih manifestacija i megalomanskih dvorana, spomenika od titanijuma i stakla u kojima je trebalo da bude otelotvorena evropska „meku moć”. Nasuprot potemkinovskih „prestonica kulture”, i u prebogatoj Britaniji su mali gradovi u kojima caruju beznađe, nezaposlenost i sirotinjske epidemije depresije i gojaznosti.

I drugi profiteri neoliberalne globalizacije, zaposleni u finansijskom sektoru i „kreativnim industrijama” u Londonu, nisu gledali dalje od svog nosa. Poljski vodoinstalateri i moleri – mladići koji su došli sami, bili su jeftiniji od lokalnih majstora, koji imaju porodice. Ali, kreativci i mešetari nisu hteli da razumeju šta bi tu moglo da bude loše ili nefer. Mnogi nisu ni primetili da siromašniji sugrađani, kojima je nova realnost „Evrope bez granica” fatalno urušila egzistenciju već uzdrmanu tačerizmom, polako nestaju iz njihovog vidokruga.

Istiskivani talasima „urbane džentrifikacije” i najezdom bogatih stranaca koji su svoje „oprane pare” želeli da „parkiraju” na londonskim nekretninama, sve manje siromašnih ljudi je moglo da priušti život u četvrtima u kojima su odrasli. Delovi Londona su pretvoreni u neoliberalnu pustinju u kojoj bogati vlasnici, koji neretko imaju stanove širom sveta, provode nekoliko nedelja godišnje. Zato prošlog četvrtka nije postalo kristalno jasno samo da postoje dve Britanije već i dva sve udaljenija sveta – definisana više klasnim nego geografskim položajem.

Na referendumu je pobedila Britanija koja je bila nevidljiva u medijima, za koju su nam stalno govorili da nestaje i da je relikt prošlosti koji treba ignorisati. Štaviše, celokupan „projekat evropskih integracija” je vođen kao da gubitnici globalizacije ne postoje ili se ne računaju. Ima pravde u činjenici da je EU – tvorevina cinične elite koja je samovolju decenijama skrivala iza floskule o demokratskom deficitu – pala baš na ispitu iz demokratije.

Naš test je mnogo lakši. Srbiji je prekopotreban odgovor na jedno neuporedivo jednostavnije pitanje od onoga na koje su morali da odgovaraju Britanci. Ovde nije reč o tome da li Srbija treba da uđe u EU ili ne već imali li ikakve šanse da se pridruži? Drugim rečima, da li naše članstvo uopšte zavisi od nas? Da li je realno očekivati da će sve zemlje članice EU prihvatiti Srbiju, čak i ako ispuni teške zvanične i još teže nezvanične uslove?

Odgovor koji svakodnevno dobijamo je skoro jednodušno – da. Nažalost, imam utisak da on nije izraz suočavanja s realnošću u prestonicama zemalja članica već činjenice da se Srbija nije odrekla političkih mitova – briselski je samo zamenio kosovski. Kako je nedavno podsetio antropolog Ivan Čolović, funkcija svakog mita „je u tome da stvari o kojima priča predstavi kao nešto o čemu se ne sme diskutovati, što je tabu, što je svetinja”. Zato očekujem i da će ovaj tekst u nekim krugovima izazvati identične reakcije kao ukazivanje na opasnosti od politike oslonjene na kosovski mit pre tri decenije.

Svi neupitni mitovi proizvede bolni nesklad između očiglednosti i neprihvatljivosti neprijatne realnosti. Ali, fantazija u mogućnost ulasku Srbije u EU je još neprozirnija jer, za razliku od kosovskog mita, iluziju da nije mitska proizvodi na jednom naizgled savremenijem i sofisticiranijem nivou. Kada poništava realnost, briselski mit nije oslonjen na prošlost i nebesko već na budućnost i prividno zdravorazumske stavove, što ga čini prijemčivim za elite koje vole da veruju da su racionalne.

Čak i ako na trenutak sasvim zanemarimo pitanje statusa Kosova, ostaje serija prepreka na koje ne možemo da utičemo. EU nije samo „umorna od proširenja” već i od same sebe. Zemlje članice su uglavnom srboskeptične i balkanofobične, a Srbija nema u ruci adute koje su imale Bugarska i Rumunija, koje bi verovatno i danas bile kandidati – da odluke o prijemu u EU nisu uvek prvenstveno političke.

Za razliku od dva istočna suseda, pored istorije i kulture ni naša geografija nije saveznik „evrointegracija”. Cinik bi mogao da zaključi da smo previše daleko od mora a nedovoljno blizu Rusije da bi se zapadni stratezi ozbiljnije plašili srpske ljubavi prema oklevetanoj pravoslavnoj majci (i Vladimiru Putinu) – i počastili Srbiju članstvom.

Neko će reći, pa šta i ako je slika Srbije u EU fantazija? Zašto bi uopšte trebalo da se oslobodimo jedne zavodljive, ali pokretačke, modernizatorske iluzije? Čemu poređenje briselskog mita sa kosovskim?

„Evropski zakoni”, koje Srbija bez mnogo razmišljana besomučno kopira, imaju smisla samo ako ćemo jednog dana ući u EU. U protivnom, sami ćemo plaćati njihovu visoku antirazvojnu cenu. Da su ih zapadne zemlje primenjivale na našem stepenu ekonomskog razvoja nikada ne bi stigle tu gde su danas.

Verovanje da „jedna mera odgovara svima” predstavlja jednu od najskupljih neoliberalnih iluzija. Bez obzira da li ga globalno nameće MMF, koji je tako već devastirao podsaharsku Afriku i Latinsku Ameriku, ili kontinentalno EU, „postideološki” naučni kapitalizam samo sledi tragičnu logiku sovjetskog naučnog socijalizma.

Zato čekanje EU Godoa ni u Srbiji neće biti puko traćenje vremena. „Bregzit” nam može pomoći da cena opasne iluzije o članstvu bude mnogo manja. Nažalost, bojim se da nećemo iskoristiti priliku. Ne da nam briselski zavet.

Komentari47
2fd55
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

canko
@Mikajlo Francuska i Nemacka nisu mogle biti vekovni neprijatelji jer Nemacka kakvu znamo tek postoji od ujedinjenja 1871. Upravo to ujedinjenje Nemacke je glavni razlog za nastajanje EU i to na inicijativu prevashodno Francuske jer su od nastanka ujedinjene Nemacke bili tuceni skoro do nogu u svakom ratu sa Nemackom. Sigurno da im se nije svidjala narastjuca dominacija Amerika ili dominacija Britanske imperije ali sa Britanijom su tokom 18 i 19 veka imali iste kolonijalne ciljeve i uglavnom nalazili zajednicki jezik medjutim totalni poraz od Nemacke na pocetku drugog svetskog rata im je "otvorio oci". Ekonomski razlozi su uvek dobro dosli ali su na neki nacin bili drugorazredni jer je Francuska dobila kompleks inferiornosti od mocnog i ratobornog suseda na severu.
За MIKAJLA
Европа, MIKAJLO, више од пола века (!!!) покушава да постане једна велика држава и то никако не успева. Још увек је, ПО ЗВАНИЧНОЈ ДЕФИНИЦИЈИ, организација sui generis, дакле није држава. Веровати да једна држава-континент са вековном историјом као што је Русија, жели да постане део тог експеримента који се од 1957. године непрекидно реформише, трансформише, реконструише ...и притом све више губи на значају у економском, политичком, војном, дипломатском погледу – је једна велика илузија – најблаже речено.
MIKAJLO
Evropa-jedna država, je veliki projekat začet još četrdesetih od najumnijih glava toga vremena. Nastao je iz neočekivano uspostavljene sloge vekovnih neprijatelja Francuske i Nemačke, zbog dugoročne potrebe da se suprostavi Americi. Projekat je sam po sebi toliko dobar da su se prikljucili prakticno svi. Britanija se prikljucila uz mnogo kolebanja iz straha da ne ostane margnizovana i izolovana pored moćne države Evrope. Posle istupanja, Britaniji ce se marginilizacija neminovno desiti na duzi rok, ali ideja Evrope to ne zeli. Evropa želi najveću moguću državu, sa Engleskom, pa što da ne i sa Rusijom. Engleskoj će uvek biti otvorena vrata da se vrati. Normalno je da dominantna Amerika potajno ne želi moćnu Evropu, jači euro od dolara, pogotovo zbližavanje Evrope sa vojnim rivalom Rusijom, međutim i Rusija je vekovima stremila ka Evropi. Geografski Rusija je uvek bila u Evropi, kao što je to i Srbija. Ne smemo krivicu uvek svaljivati na drugoga, veća je krivica Srbije što sada nije u
За OVANKANOBI
Sme li se autor usuditi da opise koji su to "Evropski zakoni" koji su "antirazvojni"? Тих закона, прописа, директива има много па је зато једноставније навести следеће (проверљиве) чињенице које су последица примене тих закона. Прво, стопе раста земаља еврозоне се већ читаву деценију крећу око 1% а од 2001. до 2006. (дакле пре кризе) су износиле 1,9%, 0,9%, 0,8%, 2,1%, 1,7%, 2,0%. Kina počev od 2001. има стопе раста изнада 10%, а Русија између 6 и 7%. Као резултат економског заостајања, од 2009. године, по први пут од индустријске револуције, ниједна од развијених европских земаља не налази се више међу прве три највеће економске силе света.
EU je za obične građane
EU sa 500 miliona stanovnika ima najuređenije tržište i u njoj OBIČNI građani najbolje žive. Tajkuni najbolje žive u SAD, UAE, Kini, Rusiji, Indiji, Brazilu, Indoneziji,..
Stefan
Samo si zaboravio jedan podatak, a to je da je prelaskom na otvoreno trziste ili poluotvoreno zapravo omogucilo rast zemljama poput Kine i Rusije. Drugim recima u prvim decenijama razvitka zemlje koje nisu imale razvijena trzista beleze vece pa i dvocifene stope rasta, logicno, dok zemlje koje decenijama da ne kazem ceo vek imaju slobodno trziste i konkurneciju beleze manji rast. Tako jedna Nemacka ima rast od 2-3% godistnje sto je normalno za razvijene zemlje ali ako pogledamo njihov rast u nazad 30 godina shvatamo da je konstantan.
branislav popović
U pravu je Basara....
Ljiljana
Ambasador? Zagovornik prosvećenog apsolutizma za završenom gimnazijom?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja