Dok su u Moskvi zvanično hladno reagovali na odluku Britanaca da napuste EU, a potajno nazdravljali šampanjcem, Sjedinjene Američke Države su, posle prvobitnog šoka, konstatovale da će trenutno najveći izazov biti kako da nadomeste gubitak svog najpouzdanijeg partnera na evropskom kontinentu.

To im neće biti lako, jer nijedna država u EU ne deli toliko slične poglede na svet kao Velika Britanija. Bila je najpouzdaniji bezbednosni i obaveštajni partner SAD, a ulagala je i ogroman entuzijazam za prekoatlantsku i transpacifičku slobodnu trgovinu.

„Kada Vladimir Putin nazdravlja, onda znate da imate problem u međunarodnom sistemu”, rekao je bivši britanski ministar spoljnih poslova Dejvid Miliband. Zato je američki državni sekretar Džon Keri u nedelju bio u Rimu, a juče u Londonu i Briselu. Njegov glavni zadatak je da obezbedi kontinuitet, stabilnost i koliko god je moguće izvesnost u vreme neizvesnosti u Evropi. Sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom zaključio je da je posle odlaska Britanije iz EU – NATO postao još važniji.

Podsetimo da je, prema dokumentima koja je medijima pre dve godine dostavio bivši američki obaveštajni službenik Edvard Snouden, Velika Britanija bila veoma aktivan član špijunske grupe „Pet očiju”, koju čini pet zemalja engleskog govornog područja: SAD, Australija, Kanada i Novi Zeland. Velika Britanija je u toj bezbednosnoj strukturi svojim jedinicama zaduženim za praćenje komunikacija (pokazalo se da su mnogo ranije znali da se sprema obaranje ruskog putničkog aviona iznad Egipta, ali informacije nisu podelili sa Rusijom i Egiptom) pokrivala Evropu i severnu Afriku.

Posle izlaska iz EU, Britanci ne moraju da napuste dugo građene bezbednosno-obaveštajne veze sa SAD, ali naprosto više neće biti toliko korisni kao dok su mogli „sasvim legitimno” da lobiraju po briselskim hodnicima. I na polju diplomatskog uticaja, SAD, pa i NATO, izgubile su veoma moćnu polugu koja je uspevala da ublaži primedbe evropskih članica na trgovinske aranžmane.

U američkim analizama „bregzita” preovlađuje mišljenje da ništa dobro neće proizaći iz ove odluke britanskih građana po američke interese u svetu. Čak i ako Britanija uspe da povrati svoj uticaj na kontinentu, to će biti jedno veliko „ali” i biće potrebne godine. Takođe se napominje da gubitak snažnog britanskog glasa u EU dolazi u trenutku kada NATO, predvođen SAD, pojačava pritisak na Rusiju neprekidnim manevrima u baltičkim zemljama i Poljskoj, stacioniranjem oko četiri bataljona u ovim državama i bazama za raketni štit u Rumuniji i Poljskoj.

Trenutak je loš i zbog toga što će američko-evropski trgovinski ugovor verovatno nastaviti da čami u nekoj fioci, kao i diplomatsko rešenje za Siriju koje bi moglo da ukine migrantsku krizu u Evropi. I naravno, tu je Islamska država (ID) koja u Evropi uspostavlja novo bojno polje, na kome je sada više nego ikada neophodan razvoj i razmena obaveštajnih podataka.

Jedan od najiskusnijih britanskih diplomata i donedavno ambasador u SAD, Piter Vestmakot, rekao je za „Njujork tajms” da je zabrinut da će Britanci sada imati manje moći. „U budućnosti nećemo imati toliko uticaja na odgovor Evrope na Putinove prestupe, iranske nuklearne ambicije ili spoljnu i bezbednosnu politiku. I imaćemo manju mogućnost da obezbedimo prijateljske odnose sa SAD”, zaključio je ovaj diplomata.

Da li je Nemačka partner kojim bi SAD mogle da zamene odanu Veliku Britaniju u „poslovima od zajedničkog interesa”? Teško, zbog nekoliko razloga. Produžavanje antiruskih sankcija, u čemu su SAD nepokolebljivo dosledne, postalo je veoma problematično pitanje za podeljenu EU. Ministar spoljnih poslova Frank Valter Štajnmajer vodio je pravi mali javni diplomatski rat sa šefom NATO-a, koji je tvrdio da bi „sankcije svakako trebalo produžiti”. Štajnmajer mu je odgovorio da pristup „sve ili ništa – zvuči lepo, ali ne funkcioniše” i da zveckanje oružjem i trupkanje vojničkim čizmama samo izaziva Rusiju i pogoršava ionako hladnoratovsku atmosferu.

Još otvoreniji je bio zamenik ambasadora Nemačke u SAD Filip Akerman koji je prošle nedelje na skupu posvećenom politici transatlantskih ekonomskih sankcija rekao da bi SAD trebalo da pokažu više poverenja u evropski proces ocenjivanja efikasnosti sankcija protiv Rusije, da ne budu „previše nervozni” i da „ne bi trebalo da zaborave da je Minsk naš proces… da SAD ne sede za tim stolom”.

Nemci očigledno gaje duboke sumnje i izvesnu dozu netrpeljivosti prema SAD još otkako je Snouden objavio dokumente o američkom nadzoru kancelarke Angele Merkel. Osim toga, Amerikanci su svesni nemačkog ograničenja nametnutog ishodom Drugog svetskog rata, koje Nemce koči da postanu operativna i moćna borbena snaga u NATO-u.

Francuska takođe nije prirodni saveznik SAD kakav je bila Britanija. Odnosi su se drastično promenili od vremena administracije Džordža Buša i Pariz često ide svojim putem, uključujući svoju nedavnu strategiju za ponovno pokretanje izraelsko-palestinskih mirovnih pregovora. Italijani nemaju novca, Holandija je premala, a Poljska još uvek nema snagu starijih članica NATO-a.

Jednostavno, situacija u kojoj se našao Vašington u rukovođenju interesima u EU je komplikovana: problem je što niko ne deli vrednosti i interese sa SAD na način na koji su to činili Britanci. „To verovatno nećete čuti javno ni od jednog američkog diplomate, jer ne žele da uvrede bilo koju članicu EU, ali stvari stoje tako”, zaključio je „Njujork tajms”.