Specijalno za „Politiku”
Notingem – Svet je u šoku. Britanci su u šoku, naročito oni glasači koji nisu imali vremena, budući da je za većinu ipak bio radni dan, da se pre glasanja podrobnije informišu o Evropskoj uniji. U šoku su i oni koji su glasali iz protesta, jer nijednog trenutka, kako će kasnije izjaviti, nisu ozbiljno mislili da će njihov glas napraviti neku razliku. Da i ne pominjemo one koji su želeli da glasaju za ostanak, ali ih je u tome omelo nevreme u Londonu, kao i one koji su usred blatnjavog Glastenburija shvatili da su zaboravili glasačke papire. Nepravda je, ipak, da je one posve informisane i savesne glasače izneverila britanska železnica, kako su nas obaveštavale društvene mreže. No nadajmo se, kad Britanija izađe iz unije i postane druga Švajcarska, da će takva biti i njena železnica.
U šoku su i britanski političari. I šta sad, pitaju se i jedni i drugi. Niko neće prvi da počne. Dok EU traži da proces odvajanja počne što pre, „bregzit” političarima se ne žuri; „pa možemo da pokrenemo član 50 kad to želimo, nema žurbe”, izjavio je u preksinoćnoj živoj debati konzervativac Dominik Rab. Iako Evropska unija traži da proces odvajanja otpočne što pre, na Ostrvu se nikome posebno ne žuri. Na kormilu kao da nema nikoga, dok na moru besni bura. Premijer je dao ostavku. Laburisti odlaze jedan za drugim (32 trenutno, broj koji će svakako porasti do izlaska ovog broja našeg lista), u znak protesta što, kako kažu, Korbin nije uspešno vodio kampanju za ostanak.
Sa strane gledano, čini se da ne postoji plan. Niko nije spreman, jer niko ozbiljno nije očekivao da će „aut” pobediti. Izborna obećanja se tope, a slogana „350 miliona funti investicije za zdravstvo”, koji je izgledao tako efektno na crvenoj pozadini izbornog autobusa, sada se svi odriču. Odlazak iz Evropske unije zapravo neće smanjiti broj imigranata. Ko priznaje, pola mu se prašta.
Kampanja za odlazak je šamar ugnjetavanih establišmentu. Nezadovoljna, demonizovana i marginalizovana radnička klasa, koju su mere štednje najviše pogodile, konačno je zadala udarac eliti na jedini način na koji je to mogla da uradi – protestnim glasom za izlazak. Kameronova politika stezanja kaiša obila mu se o glavu. Stolara u Berbnsliju neće posebno pogoditi odlazak španske dadilje ili poljskog zidara. Stagnacija društvene pokretljivosti dovela je do toga da engleskom nezaposlenom metalcu ne znači ništa što studenti neće moći da studiraju u Evropi po povlašćenim cenama. Deca radničke klase uglavnom ne idu na univerzitete. Radnike koji jedva sastavljaju kraj s krajem ne brine posebno što nas više neće besplatno lečiti u zemljama EU. Radnička klasa letuje u Skegnesu. I jede prženu ribu i čips. Stoga ih ne brine ni to da li ćemo moći da kupujemo francuski bri i po kojoj ceni.
Za evronostalgičare proces otrežnjenja još traje. Svedoci smo još jedne odlično urađene britanske drame. Samo nemamo dugme za pauzu. Funta pada, padaju ostavke. Ploča se vrti na 45 obrtaja. Peticija kojom se traži ponovljeni referendum već ima 3.700.000 potpisa. Škotska preti vetom. Sve je neizvesno, osim da će nam pivo u Evropi biti skuplje nego prošlog leta.
Što se Srba u Britaniji tiče, referendum je pobudio osećanje već viđenog, s tim da ovoga puta slogan „S nama nema neizvesnosti” nije prošao.
Kao i izbori u Srbiji te davne 1991, još živi u mom sećanju, referendum je podelio zemlju na radnike i inteligenciju, penzionere i studente, prestonicu i unutrašnjost. Osim što, budući da je ovo britanska revolucija, studenti pišu na „Tviteru”: „Generacija koja je imala sve, besplatno obrazovanje, zlatne penzije, društvenu pokretljivost, mladima je oduzela budućnost.” Devedesetih nisu bili tako učtivi, ako me pamćenje ne vara. I dok traje jetka prepirka pristalica za ostanak i za odlazak, niko ne primećuje da car, zapravo, nema odelo.
