subota, 21.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:14

Uzdizanje krsta nad Katinom jamom

Povodom godišnjice mučeničke smrti episkopa gornjokarlovačkog Save, udruženje „Jadovno 1941” je na mestu njegovog stradanja postavilo časni krst iznad Brušana, podno Velebita
Autor: Boris Begovićponedeljak, 11.07.2016. u 08:05
На челу колоне ношен је крст освештан у Молу, родном месту владике Саве (Фото: лична архива)

Sve počelo u nedelju, na Duhove, 19. juna ove godine u Molu, u Crkvi Svetog Save, kada je, posle svete liturgije, osveštan krst koji će hodočasnici izneti do Katine jame, iznad Brušana, podno Velebita.

Ne, nije tada, već je sve počelo u Molu, kada se jula 1884. godine u porodici Trlajić rodilo muško dete kome su nadenuli ime Svetozar. Dete je raslo, Svetozar je postao mladić, završio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, pa onda Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Odlučio se, međutim, da služi Bogu, ne pravu, i postao vladika, episkop gornjokarlovački – vladika Sava.

Kraj njegovog ovozemaljskog života došao je avgusta 1941. godine, kod već pomenute Katine jame. I neko je mislio da je to zaista kraj? Mnogi bi to voleli, doduše. Kraj vladike Save, i uspomene na njega, i Srba u Hrvatskoj, ali na njihovu veliku žalost – nije.

A mi iz udruženja „Jadovno 1941“ odlučili smo da sedamdeset pet godina od mučeničke smrti vladike Save obeležimo tako što ćemo na mestu njegove smrti postaviti časni krst. Ima li prigodnijeg mesta za osveštanje tog krsta nego što je to Mol, njegovo rodno mesto.

Krst je potom pratio životi put vladike – iz Mola u Bašaid, pa u Krušedol, u Sremske Karlovce, u Beograd, i na kraju u Plaški, gde smo se okupili predveče 1. jula. Na večernjoj službi osveštan je još jedan krst, namenjen Šaranovoj jami.

Posle večernje službe, u lokalnom domu kulture, Dušan Bastašić emotivno recituje poeziju Miroslava Maksimovića, jednog od potomaka žrtava – ne baš Jadovna, ali nisu jame jedino bile na Velebitu. Naslovi pesama su kratki i prilično jasni: „Bol“ i „Sekira“. Potom, počinak. Nekih od nas po kućama ono malo srpskih domaćina što ih je preostalo u Plaškom, a ostalih u spartanski uređenom hotelu u obližnjem Josipdolu.

Subota, 2. jul. Rano buđenje i polazak. Okupljanje podno Velebita. Stigli su i autobusi iz Beograda, što sa onima iz Novog Sada i Banjaluke čini okosnicu našeg voznog parka. Već nas je preko dve stotine.

Počinje vožnja uzbrdo. Uobičajeni „prosvjed“ grupice ljubitelja NDH u potpunosti kontroliše lokalna policija. Stižemo na mesto okupljanja svih jadovničkih hodočasnika – Šaranova jama. Posle službe, postavljamo sinoć osveštani krst na mesto na kome će, ukoliko naše molitve i molbe budu uslišene, biti podignuta jadovnička kapela. Mala, skromna, kamena – prigodna.

Silazimo sa ovog obronka Velebita, pa u koloni sa policijskim vozilom na oba kraja krećemo put Brušana. U tom naselju podno Velebita nema javnih prostora, nema javnih zgrada, osim crkve. Nema čak ni kafića, zajedničkog obeležja svih područja bivše Jugoslavije. Tamo se ljudi ne okupljaju. Izgleda da su toliko nepoverljivi jedni prema drugima da se njihov život svodi na četiri zida, dopunjena manjom ili većom baštom.

Iz Brušana krećemo planinskim putem ka Katinoj jami. Onom istom stazom kojom su pre sedamdeset pet godina na pogubljenje vođeni vladika Sava i njegov narod. Na čelu kolone je jerusalimski krst, a iza njega onaj namenjen obeležavanju Katine jame, osveštan u Molu. Tri metra je visok. Od pune hrastovine. Mnogo kilograma težak. I dok ga nosite oko vas je mnogo mladih i ne toliko mladih koji su nestrpljivi da krst preuzmu, da ga oni ponesu, makar samo par stotina metara. I počinjete da razumete značenje reči čast. I zbog čega je krst koji nosite časni i zbog čega je neizmerna čast nositi ga ovom surovom stazom.

A da li je vladika Sava imao alternativu? Imao je. Ponuđeno mu je, sa najvišeg mesta, da napusti sedište eparhije, da napusti „hrvatski Plaški“, da ode u Srbiju, da spase glavu. Na to je, svedočenja kažu, vladika kratko odgovorio: „Glavu dajem, ali svoj narod ne ostavljam!“ I zajedno je sa svojim narodom otišao u smrt, onom istom stazom kojom mi sada koračamo.

Stižemo do Katine jame. Ne znam reči koje mogu da opišu kako izgleda njeno grotlo i šta osećam dok ga gledam. Mislio sam da je grotlo Šaranove jame nešto najstrašnije što sam video. Prevario sam se.

Grotlo jame je neobezbeđeno, u njegovoj blizini se podiže krst, pa je to posao koga su se prihvatili mlađi i veštiji. Građevinski radovi! Kopanje rupe, dovoljno duboke, obezbeđivanje stabilnosti krsta gomilom kamenja (toga bar tamo ima) oko podnožja. Poslednja provera izvođača radova, pa onda kratka služba. Hodočasnici prilaze da celivaju krst.

Krećemo nizbrdo. I ćutimo. Razmišljam, ne samo o razmerama zločina iz 1941. godine, već o njegovoj sistematičnosti. Treba ukloniti sveštenoslužitelje, treba obezglaviti Srpsku pravoslavnu crkvi i tako obezglaviti srpski narod. Vladike srpske, kad nećete da vas proteramo, moraćemo da vas pobijemo – ne možete da postojite u (nezavisnoj) hrvatskoj državi. I ne može da postoji srpski narod, uz različite metode konačnog rešenja: proterivanje, pokrštavanje i istrebljivanje. A sve tri stvari se lakše rade kada se narod obezglavi. Zato su na Jadovnu stradala sedamdeset dva sveštenoslužitelja naše crkve.

Spuštamo se ka Karlobagu, stajemo na trenutak da sa jadranske padine Velebita osmotrimo Pag i logor smrti Slana na njemu. Tačno je ispred nas. Opet dugo ćutanje, a bol u nogama od mnogo pređenih kilometara još uvek niko ne oseća. Sunce zalazi, vetar ćarlija, sve su to motivi za razglednicu „Pozdrav sa paške rivijere“. A u centru razglednice logor Slana i njegovih 8.000 žrtava.

Naš izbor je upravo ta rivijera. Ne napuštamo naše pretke! Dogodine na Jadovnu!

Profesor Pravnog fakulteta BU, član udruženja „Jadovno 1941”


Komentari25
c1396
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Gomirac
@dragan Grešite! Ustanak u Lici nisu podigli komunisti, nego goloruk narod, nakon strašnog ustaškog pokolja. Procenili su tako npr. da nenaoružan čovek ima šanse da otme oružje naoružanom samo ako je distanca manja od 5 m. I uspeli su! Oteli su tako goloruki Hrvatima oružje i podigli su ustanak - koji su komunisti prisvojili. Kako? Autoritetom Kominterne - ili Rusije, kako je mislio prost narod. Komunisti su po selima tražili vezu s bivšim austrougraskim zarobljenicima s Istočnog fronta, lokalnim Srbima, koji su upoznali prilike u SSSR-u. Ti ljudi su svedočili o "Rusiji" seljaku i radniku,a njihova rusofilija je zatim perfidno iskorišćena od strane hrvatskih komunista, kao nepotrošivi politički kredit među Srbima do kraja rata (zapravo do 1948.). Kominterna je ovlastila hrvatske komuniste, da komanduju Srbima koji su izbegli hrvatski pokolj! Napadi na Italijane su vršeni samo iz srpskih sela, nakon čega je sledilo naređenje da se partizanski odredi angažuju negde drugde, a Italijani s
"Ми" а не "ја"
Није ми јасно да особа као ви може да буде либерал. У сваком случају поштовање.
dragan
"И не може да постоји српски народ, уз различите методе коначног решења: протеривање, покрштавање и истребљивање. А све три ствари се лакше раде када се народ обезглави.Зато су на Јадовну страдала седамдесет два свештенослужитеља наше цркве." Žrtvama počast ali ne dodavajte, prikriveno, prekrajanje istorije, što drugima prebacujete. Nije srpski narod obezglavljen u IISR time što su, između ostalih, stradali i sveštenici SPC. Srpski narod se digao na ustanak i borbu protiv fašista na poziv komunista, jer nije bio obezglavljen nego je vođen komunistima dao puni doprinos pobedi nad zlom koje je tada izgledalo nepobedivo. Prepravljanje istorije na štetu srpskog naroda i vi pomažete jer omogućavate fašistima da nas upoređuju sa njima jer prikrivate činjenicu da su komunisti pokrenuli borbu protiv okupatora. A sveštenici SPC, kao i katoličke crkve, su tada bili na pogrešnoj strani. Čast izuzecima.
Nova istorija istine
Neka ti Bog oprosti glupost da je SPC bila na pogrešnoj strani, ali nisi ti kriv , nego komunisti koji su pisali knjige istorije.
Preporučujem 7
Како су могли?
То нису били војници, то није био рат. То су били свештеници, жене, деце, ненаоружани мушкарци. Заиста, како су могли? Зар се њихови потомци не питају ко су им били очеви и деде?
PRODUŽENI GENOCID
Svi Srbi moraju shvatiti da se i dalje nastavlja ustaška politika prema Srbima (1/3 pobiti, 1/3 proterati i 1/3 pokatoličiti) i to i u Bosni i u Hrvatskoj i u Raškoj.. Bošnjake-fundamentaliste u BiH pomažu i katolici-jezuiti, čiji je cilj Hrvatska do Drine i Crne Gore, jer će oni posle lako izaći na kraj sa muslimanima (nova Oluja i Bljesak) koje će proterati u Rašku i Crnu Goru..
Preporučujem 8
petar beograd
Hvala Vam na ovom tekstu. Hvala Vama koji ste hoodocastili.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja