Višestruki su problemi u vezi s tekstom „Mašina za pravljenje para” Vladimira Todorića, objavljenim povodom moje nedavne kolumne „Bankarska trilogija: o kliktanju mišem”. Prvi problem leži u tome što ne znam šta autor u svom tekstu tvrdi, a da je u vezi s mojim tekstom. Naime, u prilogu Vladimira Todorića mogu se naći mnoge parole, tipa „sramni odnos prema građanima sa kreditima u švajcarskim francima” ili „incestuozni odnos između NBS i banaka”, „zadržavanje monopola nad stvaranjem bezgotovinskog novca”, kao i to da su centralne banke „eksponent međunarodnih banaka”. Kome ove parole gode, savetujem mu da odustane od čitanja mog teksta, budući da nameravam da se bavim nečim čime se Vladimir Todorić nije bavio – argumentima.

Drugi problem leži u tome što autor ne vlada osnovnom bankarskom terminologijom, čini se da ne poznaje osnovne pojmove, pa je stoga ponekad veoma teško zaključiti o čemu on to piše. Todorić meša plasman s dugom, dug s potraživanjem, gotovinu s novcem. Depozite u bankama proglašava virtuelnim, a gotovinu realnim novcem. Autor piše da „banke ne mogu da povrate svoj dug”, a verovatno je reč o njihovim problematičnim plasmanima. Na sve to, autor se vajka što je novac danas „samo obična priznanica o dugu”, to jeste tačno, ali nekoliko rečenica kasnije navodi da „ogroman deo ukupnog novca globalne ekonomije predstavlja priznanicu o dugu”. Ogroman deo znači da nešto preostaje, pa onda pada definicija novca iz prethodne rečenice. Još je gore kad autor napiše: „S jedne strane, to je dug onoga koji uzima kredit od banke, a s druge je dug banke prema onome kome je taj kredit bio isplaćen”. Uh, ne bih voleo da budem u upravnom odboru banke koja je, iako je izvršila svoju obavezu, i dalje dužna svom dužniku, što proizlazi iz ovakvog slobodnog sastava na temu „moj odnos prema bankama”.

Treći problem leži u, iz meni nepoznatih razloga, poistovećivanju kredita „građanima i privredi” s bezgotovinskim novcem. Na primer, autor navodi da svega tri odsto novčane mase u Velikoj Britaniji (koju on, možda proročanski, naziva Engleskom) čini gotov novac, dok su sve ostalo bankarski depoziti „odnosno novac koji „stvaraju banke” procesom odobravanja kredita građanima i privredi”. Pa se tvrdi da je u Srbiji udeo „bezgotovinskog novca”… „37 procenata”.

Količina gotovine u odnosu na količinu novca u opticaju ne predstavlja nikakav indikator kreditne aktivnosti banaka. Jednostavno, jedna od osnovnih funkcija novca jeste platni promet, ono što se žargonski naziva transakcioni novac, a sve manji deo te novčane mase, iz mnogo veoma praktičnih razloga, čini gotovina. Platna kartica, na primer, sredstvo je bezgotovinskog plaćanja, vezana je za depozit po viđenju, a popriličan broj ljudi koji koristi platne kartice nikad nije uzeo nikakav kredit. Takođe, sredstva se na njihov račun prenose bez ikakve gotovine. Dakle, pojedinac koji nikad nije uzeo kredit prima platu bez ikakve gotovine i isto tako može da je potroši. Bezgotovinski novac postoji nezavisno od kreditne aktivnosti poslovnih banaka – on je potreban za platni promet.

Uzgred, odnos gotovine u opticaju i novčane mase M1 (koja uključuje i depozite po viđenju) u maju ove godine u Srbiji iznosio je 26,2 odsto, a odnos mase gotovine i novčane mase M2 (koja uključuje i oročene i štedne dinarske depozite) iznosio je 19,2 odsto. Sve je to na sajtu NBS – samo treba pogledati. Nema potrebe da se izmišljaju podaci o „bezgotovinskom novcu” na „37 procenata”.

Nego, kad smo već kod kliktanja mišem, da razjasnimo neke stvari. Svako može izvršiti transakciju bezgotovinskim plaćanjem na onlajn bankarskoj usluzi – tako što klikne mišem. Sve će da teče kao po loju dok na njegovom računu ima novca, dok je iznos njegovog transakcionog depozita veći od rashoda koji planira da učini. Dakle, irelevantno je da li će neko kao kupac da broji novčanice, da potiše ček ili slip platne kartice ili će kliknuti mišem u slučaju onlajn bankarstva, sve dok na njegovom računu po viđenju ima dovoljno novca. Kliktanje mišem je samo način plaćanja, obavljanja transakcije, ali osnova te transakcije je nešto drugo.

Spreman sam za ozbiljnu raspravu o bankarskom poslovanju. Ukoliko neko, međutim, bez ikakvih argumenata, želi da banke označava parazitima, kako se to čini u ovom tekstu, lihvarima, zelenašima, pljačkašima, gramzivcima… (dopuniti po želji), slobodan je, što se mene tiče, to da čini, jedino ga najljubaznije molim da me ne meša u te svoje propagandne poduhvate.

Uzgred, 30.000 (evra) nije cifra, kako navodi Vladimir Todorić, nego broj. Petocifreni broj. Za raspravu treba da se nauče bar neke elementarne stvari. Zbogom.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu