nedelja, 18.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:32

Naše bake pustolovina

Mi sada već umemo da zamislimo i vidimo nju onako kakva je onda bila, 1866. godine, devojka od sedamnaest godina, kći stanarskog pope a unuka Atanackovića, vladike Platona i bačkoga podžupana, kako je hitala u varoš, u Sombor, na omladinski Majalis
Autor: Veljko Petrovićpetak, 22.07.2016. u 13:18
Теразије почетком прошлог века

Naša Baka je morala da umre pa mi da odrastemo, zapravo da preturimo mnogo što šta preko glave, ili, što bi ona rekla, da udarimo nekoliko puta dobro glavom o zid: – i tek da saznamo i osetimo da je i ona bila. Bog da joj dušu prosti, žensko. Za nas ona nije bila ni stara ni mlada već dobra, ni muško ni žensko već Baka, ni lepa ni ružna već naša dobra Baka.

Nešto dobro, staro, po čemu se može gaziti i skakati, nešto neosetljivo, kao one njene stolice, fotelja i kanabe od već neizvesnog prugastog ripsa i s glavatim klinčićima od belog porcelana po rubovima, šavovima i rupama utisnutim kao prstom u kiselo testo.

A naši lepi roditelji, tata i mama? – e, e – to je sasvim drugo bilo. I onako mali mi smo videli jasno šta su oni jedno drugom i celome svetu. I kad su zajedno i kad su odvojeni svi se na njih smeše, dive im se i osvrću se za njima. I oni sami kad se obuku pre izlaska u svet zastanu pred kapijom i gledaju se trenutak-dva, a oči im zasijaju. Ili kad se vrate pa zalupe za sobom vrata, kao da odahnu, uhvate se za ruke kao mi kad hoćemo da se vrtimo i odjednom se zacene i zagrle.

Na njih se nismo smeli uvek ni kačiti, ili što ne dadu da im ubrljamo odelo ili što ne dadu da ih bunimo u njihovim razgovorima i mislima. I batina zaraditi od njih, ništa lakše nije bilo! A Baki smo trzali maramu, skidali naočare, iskradali pletenice a klupko kotrljali ispod kreveta, pa nas samo tobože preteći pritisne podlanicom po temenu:

– A tu glavicu nevaljalu, a tu glavicu nevaljalu!...

Ona je, na kraju krajeva, više ličila onoj njenoj debeloj teškoj, crveno-beloj čaši no i ripsanoj fotelji. Tu smo čašu mi stalo vucarali svuda, upotrebljavali za pesak, piljke i bozu, gađali je klikerima, spuštali niz drvene stepenice s tavana, i ništa joj nije moglo nauditi. A jednom smo je samo hteli tiho i neosetno da dignemo s Bakinoga stola dok je Baka dremuckala nad Jašinom „Patnicom”, pa je dno ostalo na stolu. Bez udara i glasa čaša je prepukla. Ne možemo reći da nam nije bilo žao omiljene igračke. Ali tek kasnije, u takozvanoj viziji, uvideli smo da je to morao biti divan primerak glačanoga stakla, za vitrinu.

Tako i što se tiče onog njenog izvanrednog doživljaja. Stotinu puta smo je moljakali i govorili da nam ga još jedanput ispriča. Stotinu puta smo zaustavljali i disanje samo da što jasnije čujemo i sebi predstavimo njen susret sa čuvenim, strašnim haramijom. To je bila priča o njemu, o hajduku Maksimu, o nasmejanome krvoloku i neustrašljivome junaku. I tek sada, posle godina i godina, počinje da nam se izdvaja iz te priče i naša Baka, magličasti i svetli nagoveštaj njene mladosti i ženske duše.

Sve smo tačno upamtili, i kad o kakvim porodičnim pomenima i sastancima prepričavamo tu jedinu avanturu naše pokojne Bake, mi sada već umemo da zamislimo i vidimo nju onako kakva je onda bila, 1866. godine, devojka od sedamnaest godina.

Ona ustade, prihvati sa strane krajeve od svoje široke suknjice, raširi je još koliko je bilo moguće kao da u kadrilu pravi kompliment, pažljivo sede i zagleda se u svoje prekrštene, bečke, saftijanske cipelice

Kći stanarskog pope a unuka Atanackovića, vladike Platona i bačkoga podžupana, hitala je ona, u varoš, u Sombor, na omladinski Majalis.

Prijatno se ljuljkala u širokim kočijama, na mekanom kožnom sedištu s „federima”, sa prebačenim šarenim ćilimom, i s jastučićima pod laktovima i iza leđa. Ona je osećala da lebdi u nekoj izvanrednoj svetlosti, od zrelog ali još nepresićenog predvečernjeg sunca, kojim je sjalo gusto jedarsko platno, lukovima svedenih, letnjih arnjeva. Ona se osećala kao u jednoj sobi, prosijanoj a neodređeno dalekoj – što se sve više udaljuje od ljudi – i posvećenoj samo njenim snovima. Ona je bila odvojena i od kočijaša.

Na toj prednjoj, platnenoj ogradi bila je usečena samo jedna elipsa u kojoj se teturao crni šešir s uzvinutim obodom i prozračni, srpasti brk, šiljaste konjske uši i lepršava griva i, uglavnom, poznato, pokretno, drumsko drvlje i nešto srebrno-modrog neba. I za njenim leđima je postojao isto tako položen, ovalan, otvor, ali taj je, u ovome trenutku, bio pokriven, zatvoren jednim kapkom na dugme, od istoga platna.

S ove strane u arnjevima su bile ušivene torbe kao špagovi u kojima je stalno bilo po jedno debelo ogledalo s drškom od slonove kosti, kutija s pudrom, tegla s pomadama i kožne korice s bočicama lekova, kapljica protiv protisla, grčeva, muke, glavobolje, i protiv krvoliptenja, i grumenje u bešici, mošusa, izmirne i santala. Sa sredine, s jednoga rebra, lelujala je lampa u obliku ludaje u gvozdenoj mreži od jakog stakla, te se pokretni petrolej činio nesrazmerno malen.

Na pobočnom sedištu iste veličine položeni su bili prtljazi i zavežljaji, oni obli, od drveta, prevučeni zelenim platnom i oivičeni svinjskom kožom i s mandalicama od medi, i ovi, od pleda „šotiš” i od crvenkaste marame na „granate”.

Između sedišta bilo je dovoljno prostora da se devojka po volji ispruži. Čak je po nekoliko puta ustala da ne bi zgužvala svoju laku kretonsku haljinicu, jer je i sama volela da se gleda u njoj, a i da ne iskoči zgužvana znajući da je pred Atanackovićevom kapijom, a možda već i na stanarskome đermu, čekaju kuzine i mladići, pesnici Đena Pavlović i Ognjan Đurić, juriste Đura Vukičević i Nika Maksimović, a možda i Laza Kostić.

Ona ustade, prihvati sa strane krajeve od svoje široke suknjice, raširi je još koliko je bilo moguće kao da u kadrilu pravi kompliment, pažljivo sede i zagleda se u svoje prekrštene, bečke, saftijanske cipelice. I sama sebi dođe kao cvet. Svoj sivi ogrtač protiv prašine nekako je odvojila da ne kvari utisak, da bi se bolje videla ona polukružna, plava kao spomenak krunica njene suknjice, iz čije sredine vire nožice u belim čarapama kao prašnici na fuksije. Ona je putovala sada s tim da izabere, da se odluči, i nije tada još ni pomišljala da će sve ove žive i duhovite juriste, doktore i književnike pobediti u njenome srcu ozbiljni bogoslov i „mudroslovac”.

Ona je još držala ogledalo u ruci i zvonila svojim uvojcima kada oseti da se s desna uklanjaju platnena vrata i neko se pomalja: – Lepi ste, lepi ste, gospođice-frajlice!

Učinilo joj se da se već dugo voze, čitav sahat, da će biti prevaljena već polovina puta, pa prionu da stegne svilene crne trake od cipela, dvaput obvijene oko članaka, i one duge, od modroga atlasa, kojima je široki obod sitnoslamnoga šešira bio stinjen oko lica pod samu bradu. Smešeći se rastresala je ona šeput s leve strane na vratu i osvežavala kitu svilenih majskih rumenih ruža na glavi, koje su bile zbijene i okrugle, i sveže kao voće, kao dečji obraščići.

Ona se smešila u ogledalo, i spreda i s obe strane, uživala je u onim riđim, vrelim šljokama svojih crnih očiju, nije prekidala mačkasto zivkanje iako je jasno čula neki mutni, tanki, muški glas na koji je, opet, odgovaralo poznato kočijaševo hrapava mumlanje.

–No – o! Stani! Ša je? Ko? Šta? Kuda?..

Kola su naprečac stala.

Ona je još držala ogledalo u ruci i zvonila svojim uvojcima kada oseti da se s desna uklanjaju platnena vrata i neko se pomalja:

– Lepi ste, lepi ste, gospođice-frajlice!

Devojka spusti ogledalo i pogleda, više zastiđeno no uplašeno, u svetlo žute, mrežaste oči koje su sijale od nestašnog zadovoljstva što su je uhvatile u momentu ženske slabosti. U isti čas ona je primetila da je isti čovek seljak, sa sličnim šeširom kao i njihov Gaja, samo veoma sitna rasta, jer je skoro ceo stao u okvir toga otvora kroz koji otac ulazi samo porebarke. Neki gazda-čovek, lovac, vrlo čist, sa srebrnim pucetima na prsniku i s dvostrukim novim kajišima preko grudi, kao lovci koji nose puške i torbe. Čovek je bio od onih što ostaju mladoliki dugo, jer mu je koža tanana, bela i na vilicama jako, kao veštački rumena, jer mu se zasad još nabiraju samo kapci i podočnjaci i jer su mu brci mali, crni kao zift i sjajni a usne uske, upijene, sveže.

Čovek kao da je želeo da blagovremeno preduhitri opasniji efekt svoje iznenadne pojave i reči, jedva primetno se osmehnu očima i usnama:

– A vi ste gospon-nonica iz Stanara?... Hajde, hajde, sve je u redu... srećan put, frajlice!...

Čovek se još jednom nasmeši i klimnu glavom, pa se zavesa povrati, i, posle nekoliko nejasnih, poluglasnih reči: – ’ajd, mirno, ne boj se ništa... – točkovi zatandrkaše ponovo po uporednim kolosecima.

Iza nekoliko stotina metara kola se opet zaustaviše, no tada se saže kočijaš do prednjeg otvora i kroz levak joj od šake prošišta:

– Frajlice, prekrstite se znate l’ ko j’ to bio, otojič? Maksim. Glavom... O. Gospode Bože, kad sam to preživeo... A tako sam ga pozn’o zato sam i stao, tu nema šale, a i on menekana... kog to voziš Gajo? Veli... E, kaže, čest gospoicina. Slobodno vozi,  a ako te susretne koj’ od mojih ti kaži, rek’o Maksim: skela fraj! Samo to kaži...

Kočijaš je bio uzbuđen te se grčevito smejao kod svake reči, a devojka se smeškala zadovoljno, ne osećajući ni naknadnoga straha, ne shvatajući uopšte minulu opasnost. Naprotiv, ona je već unapred uživala kako će ih sve zaprepastiti pričom o ovoj pustolovini. A da bude još zgodnije, ona će pričati mirno i jednostavno kao da je navikla da se susreće s Crnom Maskom, Rinaldom Rinaldinijem i Karlom Morom, jer, naposletku ona ima načina da razbojnike obezoruža.

Ali, posledice njene priče, njenog „doživljaja, bile su drukčije i teže no što je ona zamišljala. Nju je razočaralo što ni porodica ni kavaljeri nisu obratili pažnju na viteško ponašanje Maksimovo prema njoj. Kao da je to bilo sporedno oni su nastojali samo na tome da im ona pruži nekakve podatke i nagoveštenja u korist potera i Radajija komesara. Ona je odbila svako objašnjenje, jedva skrivajući svoje negodovanje, zapravo bol uvređene duše.

Još tetkama Atanackovićevim nije smela, ali omladincima je, najzad, pokazala uokolo prezrivu grimasu:

– Šta je, šta je? Šta se iščuđavate, šta ste se prepali?.. Dok sam ja među vama, ne bojte se od njega ni za zulufe...

...Pa, kroz celi svoj život, kad-god bi se povela reč o Maksimu ona bi se zagonetno smešila i sanjalački gledala kroz prozor kao da još uvek gleda na odjednom spušteni zastor na arnjevima.

– ...Ne znam, deco, nikako mi ne ide u glavu da je on bio običan razbojnik... Jest’, jest’, zaklao je tolike, pred pogibiju svoju i kapetana Fratričevića, pred ženom pod bremenom... Užasno je to!... a ko bi rekao za njega kad je imao tako mekan, fin glas i pogled tako... tako... kako da kažem... Ipak, Bog sami to može znati, vidite, on je branio uvek sirotinju, voleo decu, a poginuo je kao pravi junak. Čitav bataljon husara opkoljavao ga je čitav dan, pa kad su i kuću morali da zapale štrcaljkama od smole i gasa, istrčao je pred vojnike s dva pištolja u rukama i pao od pedeset tanadi...

...A narod je plakao...

...Bog će ga znati!...

Tako bi, otprilike, završavala svaki put naša Baka, s njenim neobičnim osmehom, udaljujući se pogledom nekuda kroz prozor, nekuda daleko u vremenu i prostoru...

 (Politika, 11. april 1931. godine)                               

 


Komentari6
a9c3b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Simić
Mislim da bi tekstu više odgovarala slika Sombora iz prošlog veka.
Milica
Divan prikaz Bake i ondašnjeg vremena književnika iz Vojvodine, Veljka Petrovića.
Veljko
Sjajan tekst
Bioleta Jovanović
Priča baš slikovita za ono vreme. Jedino pitanje za "prepisivača" i urednika: da li je u tekstu greška "staNarskog pope" ili treba "staParskog"? Kod Sombora je Stapar.
Dragan
Ovakve vrsne tekstove je uvek zadovoljstvo citati.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja