Znadem za vihor koji krši grane,

korenje čupa i raskida gnezda,

za vihor koji sipa na sve strane

pregršti snova, strasti, lišća, zvezda.

Za takav vihor koji noću vije

sa gladnim vukom na vrhuncu gore,

za vihor koji bičevima bije

i besni kao uzburkano more.

Za vihor znadem koji kida, kosi

brzinom munje, divljom snagom vatre.

Za vihor koji smrt u kandži nosi

i sve što takne razbije i satre.

Takav je vihor svud na zemlji sada,

u svakom srcu i u svakoj duši,

u svakom selu, iznad svakog grada

i svuda vije, raskida i ruši.

Vihor je takav banuo na naše

sumorno, jadno, slabo pokolenje,

što nekoć bogu prkositi znaše

a sada samo leleče i stenje.

Takav je vihor što se ludo igra

sa svima nama, sa nejakim pukom:

jednoga kolje strašću divljeg tigra

a drugog davi sa čeličnom rukom.

Jednoga diže u zvezdane vise

a drugog ruši u duboke klance

i dok se buniš, boriš sa njim, ti se

sve više, dublje saplićeš u lance.

Vihor je takav u sudbini veka

čija smo deca bolesna, bez krvi.

Nema nam spasa, nigde nema leka

I vek nas gazi, razbija i mrvi.

Takav je vihor u sudbini sveta,

sve što je slabo satre i uguši,

a posle njega mir će da procveta

svuda oko nas i u našoj duši.

(Politika,  6. januara 1930. godine)