subota, 22.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:50

Smrt Jeremije Jeremića

Jedne večeri reče mu najstariji praktikant, član vladajuće stranke, da će se, ovih dana, izabrati dve nove sudije, jedan za Loznicu, a drugi za Prokuplje. Jeremija je tvrdo verovao da će njega izabrati, jer je bio najstariji sekretar ovozemaljskih prvostepenih sudova
Autor: Milutin M. Uskokovićpetak, 22.07.2016. u 13:27
Министарство војске, стара зграда срушена у бомбардовању

Stvar se desila u Lominoj ulici, koja ni u čemu ne odvaja od običnih beogradskih ulica: kuće su nejednake, čas na sprat, čas prizemne; ima trulih, pocrnelih, nakrivljenih plotova, rđave kaldrme i blata; stanovnici su mirni građani, pored kojih prolazimo ravnodušno i nismo sigurni da li smo ih već jednom videli i da li ćemo ih poznati sutra kad ih ponovo vidimo.

Jedan od tih stanovnika Lomine ulice, koji tako žive pored nas ne dižući larmu i ne svraćajući ničiju pažnju, bio je i Jeremija Jeremić, sekretar varoškog prvostepenog suda. Ovaj čovek je imao riđe brkove, velika seljačka usta, lepo očešljanu kosu, izveštao ibercig i oči sure kao oblačan dan. Nije bio glup. Što pak nije napredovao kao njegovi drugovi i što ga je svet smatrao za ograničena, to je dolazilo, što je bio vrlo delikatan, gotovo plašljiv, jedan od onih ljudi koji u hotelu dobijaju uvek sobu koja gleda u vrata obeležena sa dve nule. Ali se ipak napredovalo.

Činovnik ne može provesti celu večnost u jednoj klasi. Na osnovu toga principa, ministri, pod kojima je Jeremija služio, vukli su ga, hteli – nehteli, uz hijerarhiske stepenice. Sekretar je tvrdo verovao u taj princip, nije gubio hrabrost, vredno radio državni posao i čekao da ga postave za sudiju.

Jedne večeri reče mu najstariji praktikant, član vladajuće stranke, da će se, ovih dana, izabrati dve nove sudije, jedan za Loznicu, a drugi za Prokuplje. Jeremija je tvrdo verovao da će njega izabrati, jer je bio najstariji sekretar ovozemaljskih prvostepenih sudova, a zadovoljan je poneo puno pasuho sudskih akata da ih svrši kod svoje kuće.

Kod kuće, Jeremija pomače divit na svome raspremljenom stolu, pa ga, posle kratkog premišljanja, vrati na staro mesto, izvadi iz kufera tuce čiste zvanične hartije, metnu u držalju novo državno pero, usija ga na zapaljenom palidrvcetu, ogrnu ibercig i dade se na posao. Rad nije išao kako je Jeremija hteo. Misao mu se nije htela vezati za izbledela sudska akta.

Njegova ozbiljna činovnička glava zanosila se u maštanje: kako će sve izgledati drugojačije pošto jednoga dana zvanične novine objave da je Jeremija Jeremić, sekretar prve klase beogradskog varoškog suda, postavljen za sudiju prvostepenog prokupačkog ili lozničkog suda.

To mu je izgledalo onaj, dugo očekivani, trenutak koji je trebao da iz temelja izmeni njegov život i usreći ga. Jeremić je očekivao da dođe taj trenutak još odavno, još u samome detinjstvu. Ali on nije došao. Nije došao ni kad je Jeremija prešao u gimnaziju, ni kad je u petom razredu počeo da uči strane jezike, ni kad mu je „cela Evropa priznala zrelost“, ni kad je svršio prava i dobio službu, ni kad je dobio ukaz, pa ni kad je od pisara dobio za sekretara. Godine su prolazile, a život je tekao nepromenjeno: Jeremija je stalno morao nositi ponešto izveštalo, ibercig ili pantalone; svet ga nije smatrao ni malo za pametnijeg, a hotelijeri su mu davali i dalje sobu koja gleda u vrata obeležena sa dve nule.

Sad mu je izgledalo da će se sve iz osnova promeniti. Sudijska plata je dovoljna da čovek uvek ima novo odelo. Položaj je nezavisan, te će svakom kresati istinu. Oči, sure kao oblačan dan, dobiće izraz zvaničnosti, koji imaju svi njegovi drugovi. Predstavljaće dobru partiju, te će naći veliki miraz ili bar idealnu domaćicu, koja će ga spasiti od gazdaričine eksploatacije i kuvati mu, kad god zaželi, papazjaniju, njegovo omiljeno jelo.

Dan se bio izgubio u ovoj sivini a veče nije bilo još nastalo. Kraj ulice se nije video. Magla je nadirala sve više i svojom sivom koprenom sakrivala sve predmete koje je sretala

– Čas pobede je kucnuo! – reče sekretar glasno i napisa jednu glupost u sred referata o zaveštanju Trgovačkoj Omladini od strane nekog piljara iz Takovske ulice, koga su rođaci posle smrti oglasili za luda.

Jeremija pokuša da izradira pogrešku, ali se hartija procepi. Sad je trebalo sve početi iznova. On se predomišljao da li to da otpočne ili produži slatke misli o budućnosti. I ovaj čovek, čije su činovničke sposobnosti tako malo cenjene, dopusti sebi za prvi put da zanemari državni posao, i stade pred ogledalo, da vidi kako će izgledati za koji dan kao sudija u Loznici... da, u Loznici, a ne u Prokuplju, bio je siguran.

Na veliko zadovoljstvo, primetio je da mu raste trbuh. Ova partija tela koju do sada gotovo nije primećivao, počinjala je da se izdiže već sa drugog dugmeta na prsluku, pa se posle fino zaokrugljivala kako dolikuje čoveku koji će deliti pravdu građanima jedne zemlje.

Sav radostan, Jeremija pređe na prozor, kao da je hteo pokazati celome svetu kako će novi srpski sudija biti u svemu na svome mestu.

Bio je već oktobar i na Beograd je nagrtala gusta magla. Pored prozora su promicali zbijeni prljavi pramenovi, koji su jedan drugog ćuškali i uvijali se kao rublje koje se cedi. Dan se bio izgubio u ovoj sivini a veče nije bilo još nastalo. Kraj ulice se nije video. Magla je nadirala sve više i svojom sivom koprenom sakrivala sve predmete koje je sretala.

U toj sivini sekretar primeti da se nešto crno miče ispod prozora. Kad dobro razgleda, vide da je to jedan mlad par.

Mršav student, koja se poznavao po svome crnom fondovskom kaputu, stezao je uza se jednu radosnu radnicu, vrlo malu i okruglu kao što je lubenica. Njegova brada, posuta krutim i retkim maljama, drhtala je uzbuđeno. Šešir, bez oblika i umašćen u vrhu, leteo mu je sve više na potiljak. Njegov zimski kaput se širio sve više i primao u se devojku, nju celu, okruglu kao lubenicu i obučenu u jevtin paleto.

Ulicom prolete jedan bled zrak brz kao udar, i u magli se upališe ulične električne lampe. Ali se ljubavnici ne zbuniše, i nastaviše svoje poljupce i grčevito stezanje.

Kao taj brzi električni zrak, tako nešto projuri kroz celo telo Jeremije Jeremića. Dotle nije bio nikad video kad se dvoje ljube. Za njega ljubav nije postojala. On ju je smatrao kao izmišljotinu, kao priče o vilama i podvizima Kraljevića Marka, nešto čime književnici ispunjavaju svoje knjige da zanimaju bezazleni svet. Zbog toga Jeremija nije čitao knjiga i sve one koji su pisali o ljubavi smatrao je za neozbiljne ljude, koji nisu kadri da šta pametnije rade.

Ali se sad sva ljubav pokaza pred njim stvarna, živa, van knjiga. Sve u njemu, u ovome ozbiljnome sekretaru varoškog suda, zadrhta i zatraži da vidi tu novu istinu, da otkrije do kraja to što dosad nije mislio da postoji. I Jeremija otvori prozor, polako. Kao lopov, trudeći se da ne učini ni najmanji šum.

Student i radnica su se sad držali za ruke i gledali, zadivljeni, jedno drugom u oči. Devojka je imala plave oči kao cvet u lana. I te oči, tako bezazleno plave, sadržavale su u sebi ceo jedan svet oduševljene strasti, celu jednu Ameriku novu za Jeremiju.

Dvoje dragih stajali su tako za jedan trenutak. Ruke se sklopiše oko strukova. Fondovski kaput zamota u sebi jevtin ženski paleto. Usne se upiše jedna u drugu. Brada, posuta krutim i retkim maljama, poče da drhti. I devojka, sva predana, tome dugačkom poljupcu, zatvori svoje oči, plave kao cvet u lana,

– Zašto žene zatvaraju oči kad se ljube? – upita se Jeremija iznenadno, pa se naže još više na prozor, kao da je hteo da rešenje toga pitanja nađe u onome što se pred njim događalo.

Hladna oktobarska magla se gušila ulicom. Jeremija ju je udisao, udisao ju je još dublje nego što je disao i najčistiji vazduh, jer su mu se grudi, obuzete nekom novom strasti, jako širile. On je osećao ljutinu ovih prljavih pramenova. Znao je da je ta vlaga škodljiva. Ibercig mu je spao s leđa, te je drhtao od zime. Ali se nesrećni čovek nije mogao odvojiti od prozora, i pristajući da nazebe, buljio je oči i posmatrao šta se na trotoaru odigrava.

Zaljubljeni su se grlili sve jače i više. Ničega ravnog na svetu nije bilo njihovom zanosu. Jeremija ih je gutao očima, drhtao na zimi, mrzio ih, bio siguran da će nazebsti, savetovao sebi da zatvori prozor, ali se telo bilo pribilo uz ćerčivo i oči se svezale za dugi poljubac koji je pucao na ulici.

Magla je bila sve gušća i hladnija. Jeremiju poče da svrbi nos. Ali je on uporno ostajao na prozoru, pritajivao disanje i nije se usuđivao čak ni nos da protrlja.

U jednom trenutku, nos ga tako zasvrbe, da sekretar kinu nehotice i jako kao pisak kakve fabrike. Dvoje zaljubljenih se prepadoše i štuknuše, svako na drugu stranu. Jeremija ljutito zatvori prozor.

Doktor se rešavao da postavi diagnozu zapaljenja pluća, prepiše žutu vodicu i što pre očisti čustva, kad bolesnik otvori oči  i zapita doktora: – Zašto žene zatvaraju oči kad se ljube?

Sutradan se sekretar požali najstarijem praktikantu da ima jaku kijavicu i oseća lomljenje po celome telu. Ovaj čovek, znalac medecine kao i državnih tajni, preporuči mu nešto za znojenje i produži uveravati ga o izboru novih sudija. Jeremić je primao savet protiv kijavice, interesovao se za ovaj izbor, kijao kao stoka, tužio se na groznicu, prigrtao ibercig, strpljivo radio državni posao, ali jedna misao nije mu izbijala iz glave.

– Zašto žene zatvaraju oči kad se ljube?

Praktikantov lek ne pomože, i drugog dana Jeremija osta u postelji. Groznica je bila jača, ali on ne pozva lekara, misleći da će to proći. Gazdarica nije volele da joj kvartirant po ceo dan ostaje u kući, jer je imala strast da sedi pored prozora u toj sobi, okrenutoj na ulicu te trećeg dana pozva jednog obližnjeg lekara. Doktor nađe da je to početak nekog zapalenja, ali koga? Nije bio načisto, te prepisa jednu zelenu vodicu i reče da će sutra doći, a Jeremija neka se ništa ne plaši.

– Sitnica! – reče doktor, zatvarajući vrata.

– Kuku mojih dva dinara! – pomisli Jeremija.

Četvrtog dana doktor promenu lice. Groznica je bila u najvećem stepenu. Kriza je mogla nastupiti svaki čas. Bolesnik je naizmenično padao u vatru i osvešćivao se. Doktor se rešavao da postavi diagnozu zapaljenja pluća, prepiše žutu vodicu i što pre očisti čustva, kad bolesnik otvori oči  i zapita doktora:

– Zašto žene zatvaraju oči kad se ljube?

Lekar se mahnu diagnoze zapaljenja pluća i pipnu bolesnika po čelu i temenu.

Jeremija se u tome trenutku osećao bolje. Bolovi su uminuli. Izgledalo je kao da se živog skupio sav, tu, u tome trenutku, da da poslednji otpor nečemu hladnom, nečemu jakom što je navaljivalo na vrata od sobe i čiji dah se već osećao. Jeremija se više nije brinuo da li će dobiti za sudiju pri novome izboru, hoće li imati nov ibercig i koju će sobu dobijati u hotelu. Njegovu celu misao je bila obuzela ljubav, ono što je video na trotoaru svoje ulice pre četiri dana, ljubav za koju dotle nije verovao da postoji, i on je želeo sada dati sve na svetu samo da mu neko odgovori na pitanje: „Zašto žene zatvaraju oči kad se ljube?

On ponovi to pitanje, ali doktor ne odgovori i produži ćutke pipati ga po temenu.

– Kažite mi, doktore!... Ja se gušim – zaječa Jeremija, i još dva tri uzdaha, pa sve bi svršeno.

Doktor se već bio mašio za levi džep – gde mu je stajao svežanj recepata – da naredi opet neku vodicu, ali smrt bi brža od njega, i on premesti ruku u desni džep, odakle izvuče jedan paket crvenih i plavih formulara. On odvoji jednu crvenu listu, stade je ispunjavati i, kad dođe na rubriku Od čega je umro?, on napisa: zapaljenje mozga.

Gazdarica uzdahnu:

– Kako ću sad izdati sobu u nevreme!

Sutradan su sahranili Jeremiju Jeremića. Kao da je njegova zla sudbina htela da ostane do kraja dosledna, sahranili su ga u grob, koji pravo gleda u jednu kućicu, čija su vrata obeležena sa dve nule.

 

(Politika, 24. decembar 1909. godine)

 

 


Komentari1
ddc34
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zoya T
Vekovi prolaze, ali ce uvek biti Jeremija Jeremic, JJ, 00, ... Osvrnite se oko sebe i verovatno cete naci jednog u svom okruzenju, ali se morate potruditi jer su oni izuetno tihi, uklopljeni u enterijer, gotovo neprimetni. Dicna prica!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja