ponedeljak, 30.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 23.07.2016. u 20:00 Aleksandar Apostolovski

Lov na Pokemone do kraja sveta – i nema nazad

Nova aplikacija je kao zaraza, a ljudi u potrazi za virtuelnim stvorenjima upadaju u različite uvrnute situacije
(Фото Ројтерс)

Četrnaestogodišnja ćerka smatra me informatičkim Kremenkom, mrdajućim zaostatkom iz doba Jure, od kad sam joj pripretio da će njen mobilni telefon završiti u kontejneru, ukoliko je zahvati pokemanija. Moram da odbranim kuću od invazije tih virtuelnih bića koje su omađijale čovečanstvo. Ali neće se uvući u moj tradicionalni dom.

Ćerka ne prestaje da mi se smeje i smatra da ću se i ja kad-tad predati i pridružiti mnoštvu histerika koji bulje u svoje mobilne telefone trčeći ulicama, penjući se na drveće ili padajući u provaliju, kako bi osvojili poene u igrici koja je ljudski rod pretvorila u stado.

Grupa pokemonista je tako u Minhenu umesto poena zaradila batine ušavši, ne gledajući okolinu,  među desničare i antifašiste koji su se sastali da motkama rasprave kuda dalje treba da ide naša luda vrsta.

Ako grupa ljudi u Bosni završi u minskom polju, a neka žena na drvetu usred groblja u lovu na virtuelne igračke, dok japanska vlada saopštava zabrinutost zbog izveštaja o provalama, udesima i drugim nezgodama u svetu, te zbog toga štampa letke u kojima savetuje mere predostrožnosti ako započnu da igraju tu igricu, da li onda možemo govoriti da se ljudska vrsta približava svom neumitnom kraju?

Svet, dakle, neće završiti u apokaliptičkoj viziji postnuklearne večne zime, jer ćemo, pre toga, završiti kao zarobljenici u nekakvoj kompjuterskoj igrici. Ne lovimo mi Pokemone – oni love nas!

Moje fatalističke prognoze izuzetno zabavljaju ćerkicu, ali zaista ne mislim da završim u svetlećem lavirintu neke aplikacije, ili u ratu između ljudi i mašina – kao u filmu „Matriks”, gde će pokušati da me ubede da svet oko mene nije stvaran, već da je putovanje ka nikuda usud koji je nemoguće izbeći.

Pokemanija je pokazala da je ljudski rod pretvoren u krdo koje vode kompjuterski i marketinški gurui, haj-tek čobani novog doba, koji umesto gunjeva nose „Armani”.

Kreiranjem igrice koja se odvija na realnim lokacijama, japanskoj kompaniji Nintendo doneli su rast zarade od neverovatnih 13,5 milijardi evra za nedelju dana.

Stvorenjca Pokemoni, izmišljeni junaci crtaća, koji su deo odrastanja naše dece u poslednje dve decenije, sad su se preselili kroz kompjuterske programe na realne lokacije. Jure ljudi u svetu za bićima koje su iluzija i – udari ih voz! Ili pokupi šleper. Možda imaju sreću, pa samo tresnu u banderu!

Menadžeri koji su kompaniji doneli rast akcija od 86 odsto za sedam dana proglašavaju protivnike igrice pakosnim matorcima, osuđuju nas da smo reakcionarne snage koje se protive novom poretku uvećane realnosti koja nam, jelte, omogućava da se, vođeni smartfonom, saživimo sa prirodom i sa ulicama kojima svakodnevno hodamo.

I ubeđuju nas da sve vreme proživljavamo avanturu lova na sajber-bića koje su programeri posakrivali kroz instalirane programe u naše prirodno okruženje.

Da neće, možda, da me mobilni telefon uhvati za ruku i izvede napolje? Dakle, da nije Pokemona, ljudski rod bi bio zarobljen u svojim domovima, ali, gle čuda, sad nas preko telefona, čiji se rast prodaje takođe očekuje, pozivaju u šetnju. Što će reći, ukoliko ne nestanemo kao vrsta zbog gluposti, nestaćemo od gomilanja holesterola! Kladim se u ovo prvo.

Shvatam da postajem prepreka razvoju novih tehnologija i ljudskom progresu, dobu u kojem ću ići na svetlost dana vođen aplikacijom, a ne Suncem, mirisom proleća ili tome slično.

Idiotizacija, kao poslednja faza globalizacije, dostiže kulminaciju novom gejmerskom diktaturom iza koje se kriju multinacionalne korporacije i ogroman kapital. Ili si pripadnik pokemonskog poretka, ili si se u detinjstvu igrao kauboja i Indijanaca.

Čitajući marketinške tekstove o novoj opsesiji potrošačkog apsolutizma, strahujem da nam je sudbina već određena. Završićemo kao Indijanci! Nemam iluziju da možemo pobediti korporacije, mašine i besmislene igrice, ali ne želim da postanem produžni kabl korporacija.

Kako se dogodilo da Pokemoni zamene Mikija Mausa? Neko je odavno iz dečijih svetova proterao ne samo Mikija već i Šilju, Paju Patka Gde su Popaj i Badža? Gde je Oliva?

Ti junaci su sad nekakve stvorenja, u doba kad je kompjuterska animacija zamenila ručno crtanje olovkama i bojicama. Tako su vaspitavane nove generacije za neoliberalno doba u kome se u šumu ide samo – softverskom komandom.

Logično je da se upita – zašto nismo zabranjivali deci da gledaju takve crtaće što se sad projektuju u hologramske likove koji će nas uskoro zaskakati po parkovima? Jednostavno, nije bilo izbora. Svi televizijski kanali su otkupljivali samo takve crtaće, a zabrana deci da ih gledaju samo bi pojačala njihovo interesovanje.

Ali, do kreiranja Pokemončića, klinje su bile bar delimično sigurne. Činjenica je da su ubledeli, zato što ne idu na vazduh. Istina je da im se krivi kičma, da su im ravni tabani, dok im šake podsećaju na prirodni produžetak tastature. Kad idu na spavanje, trepću kao da im se prazni baterija.

Međutim, bar nije mogao da ih udari autobus, dok kuckaju besmislene poruke, komunicirajući među sobom, u lovu na – ništa! Hoće li, razvojem besmisla upakovanog u kul igricu, čitave zajednice poskakati u reke s mostova, ako virtuelni svet potpuno porazi stvarnost u računarskom vodvilju koji je potpuno izludeo internet-galaktički svet? Odgovor je već poznat. Biće to lov na Pokemone do kraja sveta. I nema nazad.

Mi, matora zakerala, ovakvi zatucani, moramo se suprotstaviti invaziji hipnotičke banalnosti i ubediti našu decu da, ako već i moraju da kuckaju po telefonima i računarima, barem ne poveruju u famu da je stvarni život u aplikacijama.

Ili da se pridružimo onima koje ne možemo pobediti? Možda nešto i ućarimo. Gde bi nam bio kraj kad bi na izvozu iluzije zaradili petnaestak milijardi evra za nedelju dana! Potreban nam je samo tim programera koji bi nacionalni sport – mlaćenje prazne slame – pretvorili u avanturu!

Komentari15
e185b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Зоран Маторац
"Идиотизација, као последња фаза глобализације, достиже кулминацију новом гејмерском диктатуром иза које се крију мултинационалне корпорације и огроман капитал. Или си припадник покемонског поретка, или си се у детињству играо каубоја и Индијанаца." Ово је леп закључак. Потписујем.
tamo daleko
Radim u visokotehnoloskoj kompaniji i u dodiru sam sa slicnim stvarima, ali smatram da su stvari poput ove iskljucivo zaglupljivanje najosetljivije i najpodloznije omladine u cilju ostvarivanju profita korporacija i stvaranja generacija bez kritickog misljenja kojima je lako vladati, i to bas sa previse sloboda. Hleba i igara... Trudim se da svoju decu ucim pravim vrednostima, da im citam, pricam price, kupujem Zabavnik, vodim na pecanje, ucim tradiciji i istoriji, guram u znanje, sport i umetnost. Nadam se i dacu sve od sebe da ih ova i sva buduca ludila zaobidju u sto sirem luku ili da ih barem ucinim sto vise imunim.
Грађанин
Сасвим неозбиљан приступ аутора, озбиљној теми. Али, је зато коментатор, Јован К. објаснио суштину.
sasa trajkovic
Kad nemate svoj zivite virtuelne zivote... kada je Anstajn izrekao veliku istinu da su samo dve stvari beskonacne KOSMOS i LJUDSKA GLUPOST nije ni slutio koliko je bio u pravu.
Глуп
је онај ко чини глупости, једна од њих је и расправљати о игрици коју ниси играо или о којој очито незнаш ништа. Користити Ајнштајнов цитат у овом контексту не примерено је.
Sotir Gardačić
Bićemo samo još veći zombiji.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja