nedelja, 12.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 06.08.2016. u 08:00 Živojin Rakočević

„Oluja” na Kosovu

Imamo li snage za period bolesne ravnodušnosti u kojoj ćemo, usredsređeni na sebe, svoje grehove i poraze, Hrvate i Albance doživljavati kao daleke, recimo, afričke nacije? Moguće da su krajiški Srbi tu dilemu mržnje i ljubavi rešili u trpljenju i poznavanju sopstvenih vrednosti i grešaka
Убијена Јелена Ћук с ћерком Анком уочи Другог светског рата (Породични албум)

U „Skalinadi”, ćevabdžinici u Gračanici, stoje dva hrvatska vojnika. Pored skromnog šanka i raspaljene skare znoje se u maskirnim uniformama sa državnom zastavom na rukavu i oznakama Kfora. Oni su tu, na teritoriji Republike Srbije, da čuvaju mir i stabilnost i pojedu svoju porciju ćevapa kod Goranaca proteranih 1999. godine iz centra Prištine.

Na istoj terasici, koja je zapravo deo uske i zatrpane geto ulice, stoji i gospođa Danica Krstić i priča s nekim prolaznikom. Ona je rođena u selu Zrmanja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, majka joj ubijena 1943. na njivi, a otac je od posledica mučenja u ustaškom zatvoru umro 1944. kod kuće. Pekli su mu tabane. Danicu i još dvoje posmrčadi, Jelenu i Nikolu Ćuka, sada pokojnih, podizala je baka Manda. Kad je ona zanemoćala, završili su u tri različita doma za siročad.

To su opšta mučna mesta, stotine hiljada zločina sa kojima je živela jedna zemlja koja, u velikoj meri, nije uspela da ih procesuira izvan ideološkog ključa i etničkog balansa. Od zločina je posle svega ostao susret s drugima i sobom – viđaju se potomci i svedoci, sreću se obnovljene ideologije i njihove davne žrtve.

Taj susret posebno je zanimljiv na Kosovu i Metohiji, jer Albanci i Hrvati zauzimaju prva dva mesta među političkim zatvorenicima, među borcima protiv Jugoslavije, protivnicima zajedničke države. Savez i prijateljstvo na zajedničkom poslu održavani su na različitim nivoima, od produkcije doktora nauka u Zagrebu do zajedničkih komandanata Hrvatskih oružanih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova, kao što je bio, na primer, Agim Čeku.

Kada je hrvatski predsednik Franjo Tuđman na kninskoj tvrđavi dizao barjak i stavljao krunu na „Oluju”, uz odabrane jurišnike, pored njega se našao i jedan Albanac, general Rahim Ademi. Od posledica njihove akcije krenuo je cunami stotina hiljada ljudi čiji se udar zaustavljao i po sportskim halama, napuštenim fabrikama, domovima kulture i studentskim centrima Kosova i Metohije.

Stigli su petrinjski profesori i njihovi studenti, glinska sirotinja na konjskim kolima i na Sunčanom bregu u Prištini proveli čitavu zimu, mesecima su se sabirali, tražili grobove usput umrlih srodnika, iskali bedne prinadležnosti Crvenog krsta, pokušavali da se snađu, delujući pri tome kao da su sve bolesti ostavili u zavičaju koji više ne postoji.

Uopšteno govoreći, školovani deo tog novog sveta, obrazovan po hrvatskim sveučilištima, jednako kao i banijski seljaci što su pevali „Krajišnici, đe ćemo na prelo” nije sa sobom doneo naglašenu mržnju prema Hrvatima. Iako su mnogi od njih puške „bacili na Drini”, odvratnost prema neprijatelju nije bila osnova njihovih uništenih života, a isti takav odnos imali su i prema novim komšijama Albancima koji su ih smatrali velikosrpskim elementima što „okupiraju njihovo Kosovo”. To ih je skupo koštalo: pri novom izgonu 1999. godine, mnogi su ubijeni i oteti, a ono malo imovine stečene u tih nekoliko godina netragom je nestalo.

S druge strane, identitet – ta gotovo potrošena sveobuhvatna reč – nedovršenih balkanskih skupina koje grčevito traže sadržaje za izgubljene ideologije, formiran je, dobrim delom, i na borbi protiv Srba i Jugoslavije. Izgleda, kao da su, na većini polja, Hrvati tu bitku dobili, dok Albanci nastoje da, uz bezrezervnu pomoć zapadnih saveznika, Srbima zadaju završni udarac. Danas su i jedni i drugi daleko od srpskog političkog, kulturnog ili, nedajbože, vojnog uticaja. Ali, tu se nešto čudno dešava: što su dalje od Srba, to su upravo Srbi stalni predmet i sadržaj njihovog javnog života, identiteta, borbe, želje za obračunom, borbe za vlast ili, paradoksalno fašizacije društva.

Bilo bi previše banalno reći da se hrvatsko „ja” tako brzo izmerilo s ostalim različitostima evropske zajednice i da se, posle tog iskustva, okrenulo prema dubini Balkana da potraži svoj sadržaj. Pre su delovi tog sadržaja, sukoba i njegovih posledica među svima nama.

Aleksandra Budimir iz Gračaca bez trunke mržnje, u svom dnevniku, nedavno objavljenom, govori kako joj je izmasakriran otac na Velebitu, a majka nekoliko dana posle njegove sahrane obukla belu košulju i rekla: „Tata će doći kasnije, a ja hoću sve da spremim dok on i gosti ne dođu.” Tog dana bila je godišnjica njihovog braka i devojčica je u tom trenutku shvatila da joj je, zauvek, otputovala i majka. Nekoliko meseci kasnije ona se obesila, a Aleksandru je „Oluja” donela u Prištinu. Odatle je prešla u gračanički geto, formirala porodicu i prihvatila život koji, posle svega, sačinjavaju i ovi hrvatski vojnici pored goranske skare.

Kako onda u našim životima postoje Hrvati: Hrvati postoje dok nas vole; Hrvati postoje dok nas mrze; Hrvati postoje dok ih volimo; Hrvati postoje dok ih mrzimo! Da li je došlo vreme za brisanje iz naših poniženih emocija sve ove četiri kategorije? Imamo li snage za period bolesne ravnodušnosti u kojoj ćemo, usredsređeni na sebe, svoje grehove i poraze, Hrvate i Albance doživljavati kao daleke, recimo, afričke nacije?

Moguće da su krajiški Srbi tu dilemu mržnje i ljubavi rešili u trpljenju i poznavanju sopstvenih vrednosti i grešaka. O tome svedoči i jedna izbeglička priča: kada se, nakon više od deset godina, vratio u svoje selo kod Dvora na Uni, Srbina M. O. zaustavili su lokalni Hrvati i pitali: „Jesi li, ti M., palio naše kuće?” Zastao je ispred njih i odgovorio: „Nisam palio, a nisam ni gasio!”

Vreme je za ravnodušnost, nekima će ona biti teža od smrti, logora i svih ratova u kojima se ginulo, palilo i ubijalo. Srbi su je okusili, decenijama posle Jasenovca, živeti s njom posle „Oluje” biće jako teško.

Komentari24
30676
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Урке НС
Сам текст је врло тешко схватљив, конфузан и колико год имао претензије ,,политичке коректности,, остао је једна хрпа набацаних трагичних фрагмената живота крајишких Срба страдалих у ратовима 1941-45 и 1991-95.Шта се у суштини хтело поручити читаоцима није најјасније, а чини ми се да сам најближи решењу ако кажем да се Србима каже да и даље ,,љубе своје џелате,, да је ,, живот љубав,, и ,,лепота различитости,, и сличне хипи пароле...трагично је какве се поруке шаљу користећи страдања Срба од оних који им никад пријатељи нису били, у стилу добра је равнодушност, пасивност,мирење са судбином каква јесте прихватајући недаће без супротстављања и без борбе.Пропагирање таквог стила и обрасца дефетистичког понашања доводи до сопственог непоштовања себе и свог народа, срозавајући га на неуки и припрости ,,пук,, прихватајући погром који нам се десио као нешто неминовно које се није могло избећи нити исход да буде другачији.Све је могло бити другачије управо да нема ширења такве мисли која нам се смишљено утискује у само наше биће као осећај кривице за све зло на овим просторима.Сами себе непрестано урушавамо,то нам је највећи усуд.
simo
zasto su Hrvati brzo pobegli pod kutke NATO i EU.TrebAju zastitnike,jer znaju da"dobiveno uz pomoc"nemogu sami ocuvati,a i zlocine lako isprati.
Dragn Pik-lon
Strasno je dokle smo stigli!Da nam Hrvati setaju svoju sahovnicarsku uniformu na Kosovu i Metohiji!!!
Loop
Kad su RUSKI, Americki i Njemacki ambasadori dosli u Knin i dali Marticu.plan Z4 na potpis, Rus mu je rekao, "Evo, gotovo je, pobijedili ste". Martic odbija da uopce primi plan u ruke. Sokirani Galbright ne vjeruje, pita ga, citiram:" Jeste li svjesni da se igrate sudbinom svog naroda??!" jedan od njih, zaboravio sam koji, kad su dolazili u Knin, rekao je poznatu recenicu- " I ova jedna ulica zaj....va cijeli svijet 5 godina?" Na kraju, u Zenevi, MZ i Hrvatski pregovaraci nemaju vise zivaca.. Nema vise pregovora, DA ili NE, odgovor vracamo u Zagreb, nema vise vracanja. Odgovor je ocit.
Musa mu
Martic je mahao papirom i rekao da ga nije ni citao, da se zna ko to treba da cita! Taj " ko " je bio Milosevic! Tek sa njim u celoj prici odgovor je "ocit"!
Уна
Никако не треба заборавити обележја сопственог народа. Само што различитост треба да буде богатство , које треба да се са поносом гаји и поштује , а нипошто препрека .

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja