nedelja, 11.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
subota, 25.08.2007. u 14:39 Zoran Radisavljević

Ljubav nadilazi sva zla

Гроздана Олујић (Фото Анђелко Васиљевић)

INTERVJU
Grozdana Olujić, romansijer, pripovedač, antologičar i, pre svega, izvrstan pisac bajki, autor je više kultunih knjiga za decu i odrasle, među kojima su i romani: "Izlet u nebo", "Ne budi zaspale pse", "Glasam za ljubav", "Divlje seme", zbirke bajki: "Sedefna ruža", "Nebeska reka", "Kamen koji je leteo", "Zvezdane lutalice", "Snežni cvet", antologija: "Savremena indijska poezija" i "Antologija najlepših ljubavnih bajki sveta".
Spisateljica je dobitnik mnogih domaćih i svetskih nagrada i priznanja. Počasni je član Univerziteta u Ajovi (SAD), počasni građanin grada Osla, nosilac danskog viteškog ordena Danebrog za zasluge na polju književnosti. Godine 1994. Akademija za umetnost i kulturu proglasila je bajku "Varalica i smrt" za najlepšu bajku sveta.

Knjige Grozdane Olujić prevedene su na tridesetak jezika i objavljene u Nemačkoj, Rusiji, Engleskoj, Danskoj, Norveškoj, Španiji, Finskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Francuskoj, Belgiji, Rumuniji, Poljskoj, Litvi, Ukrajini, Holandiji, SAD, Indiji, Kini...

Izdavačka kuća "Bookland" iz Beograda objavila je nedavno zbirku bajki Grozdane Olujić "Jastuk koji je pamtio snove", a u Belgiji se pojavilo obnovljeno izdanje romana "Izlet u nebo" (štampanog u Parizu mnogo godina ranije) u luksuznoj ediciji "Kolekcija 20. vek".

Moderno i tradicionalno

Vaše knjige se čitaju u celom svetu?

Odavno znam da knjige imaju svoje puteve, svoju sudbinu. U protoku vremena one se rađaju, žive ili umiru, ulaze u nove oblike i značenja. Posebno me je obradovalo novo izdanje "Divljeg semena", romana o traganju za identitetom, koji je aktuelniji i življi danas, nego što je bio kad se prvi put pojavio. Da li zato što je raseljenih, odbačenih i izgubljenih u našem vremenu više nego što ih je bilo kad se "Divlje seme" pojavilo u "Prosvetinom" izdanju, izazavši oprečna mišljenja. Ili je potreba da se u koordinatnom sistemu sveta nađe uporište – narasla do globalnih razmera, teško je reći. Tek "Divlje seme" (u engleskom prevodu "Wild Seed" objavljeno u Engleskoj i Indiji), u anglosaksonskom svetu dobilo je sjajne kritike i uključeno u programe nekih univerziteta u SAD-u, zajedno s knjigama Sartra, Tomasa Mana, Hesea, Dostojevskog, Kamija, Moravije, Brehta, Žarija, Joneska, Prusta, Žida, Lorke, Simon de Bovoar, Điang Đia...

I u zbirci "Jastuk koji je pamtio snove", kao i u prethodnim zbirkama od "Sedefne ruže" do "Snežnog cveta", obraćate se usamljenom gradskom detetu koje, zarobljeno u betonskim kulama, mašta o lepšem, humanijem životu i oslobađanju od stega?

Od tkiva mašte, tkiva sna, bajka gradi svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan, zapravo sazdan na istinama prvoga reda. Jer, šta je ako ne istina prvoga reda poruka bajke da ljubav nadilazi sva zla, pa čak i samu smrt, pružajući malom čitaocu nadu da se i iz najmračnije šume može izaći, pobediti zlo u sebi i van sebe, otvoriti svetlosna vrata koja svako od nas nosi u sebi, pomažući drugima pomoći sebi, ući u sklad sa sobom i svetom oko sebe. Zato bajka kao Šeherezadina bitka za život ne prestaje da traje, rađajući se uvek iznova sa svakim novim piscem i detetom od praistorije do danas.

U drugoj polovini 20. veka tri najčitanije knjige (Tolkinov "Gospodar prstenova", Egziperijev "Mali princ" i "Alisa u zemlji čuda"), pripadaju svetu bajki. S Endeovom "Beskrajnom pričom" bajka je nastavila svoj pobednički hod. Vi ste na bajkovit načni progovorili o našoj novijoj istoriji, o ratovima i nesrećama koje su zadesile decu?

Nažalost! Ako svet ne dođe k sebi, mališani će samo u bajkama otvarati svetlosna vrata, dobijati "Patuljkovu njivicu" i "Selo iznad oblaka"... Spoznavati radost i lepotu.

Prolazni su, sugerišu Vaše bajke ("Zlatna maska", "Vilinski prsten", "Mišja rupa"), i moć i slava. Večita je jedino bajka?

Ne, ne samo bajka, već i zrno dobrote, zrno svetlosti u svakome od nas. Bez toga čovek bi bio prazno zvono iz biblijske parabole, a smrt ljubavi bila bi smrt duše. Nije slučajno Ajnštajn jednoj ambicioznoj majci, na pitanje šta da čita njen sin, rekao: bajke. I, ma koliko to čudno izgledalo, Ajnštajn je bio u pravu. Nauka tek sada otkriva istine koje je bajka odavno znala, nagoveštavajući preko letećeg ćilima pronalazak letelica, stvaranje ljudskog bića od jedne njegove izdvojene ćelije, činjenicu da biljke pamte, da voda pamti...

Koliko se savremene bajke razlikuju od tradicionalnih?

Ne previše. Prostor u kome junak živi isti je, potraga za srećom, takođe. Čak i struktura priče je ista, jer – reč je o čoveku i njegovoj duši, a duša se najsporije menja. Žitelji solitera i pećina ne razlikuju se suštinski u načinu na koji vole, mrze, svete se ili praštaju. Ruke koje podižu telefonsku slušalicu, iste su one koje su podizale luk i strelu.

Bajke često govore o dobroti?

Postoji misao da je čovek pri rođenju prazan list hartije koji, na ovaj ili onaj način, život popunjava, a zaboravlja genetiku, zaboravlja uticaj spoljnih okolnosti kao i pripremanja deteta na zlo od najranijih dana: putem igračaka (pušaka i revolvera), igrica, pa i crtaća u kojima je izbrisana granica između zla i dobra, života i smrti. Setimo se samo koliko puta Tom i Džeri dižu u vazduh jedan drugoga, koliko puta oživljavaju! A pitanje je: shvata li dete da se pregaženi, ubijeni, sprženi ne mogu vratiti u život? Da je jezik kojim se junaci crtaća služe sveden na nekoliko reči. Da su sva moralna pravila poništena. A bajka upravo do njih drži, ističući u prvi plan bogatstvo jezika i lepotu čovekove duše...

Zatočenici betonskih kula

Da li bi bilo dobra da nema zla?

Teško da postoji odgovor na to pitanje. Svet u kome zlo ne bi postojalo sanjale su sve velike ideologije, sve religije sveta od hrišćanstva do budizma. Na tom snu temeljile su se sve utopije o slobodi, jednakosti, bratstvu. A ipak, nijedna se nije ostvarila, a mnoge su se izvrgle u suštu suprotnost, što ne znači da će čovečanstvo prestati da sanja o društvu pravde i dobrote, kao i da se, jednoga dana, taj san neće ostvariti...

Može li išta da postidi nečoveka?

Stid je jedno od najsuptilnijih čovekovih osećanja. Nečovek ga, jednostavno, ne poznaje.

Gde, onda, vidite nadu za čoveka?

U njemu samom! U samilosti i praštanju. U svetlosti koja se u čoveku bori s tamom. I pobeđuje. Jer, da je nema – život bi se zaustavio, zakopao u maglu, u nepostojanje.

Stara i mudra, bajka to dobro zna, omogućavajući svetlosti da nadjača i ljubavi da procveta, a sva čuda, svi preobražaji žabe u princezu i mladića u zmiju, uslovljeni su i razrešeni osećanjem ljubavi. U formuli bajke, bez obzira gde je i kada nikla – ljubav je pokretačka i odlučujuća snaga. Zato nesreća u bajci nije nikada trajno stanje. Bajka ne priznaje konačnost, potpuni mrak i smrt.

Otuda u vašim bajkama toliko preobražaja?

Da! Ne pretvara se devojka slučajno u zvezdu u "Zlatoprstoj", niti zvezda u devojčicu u bajci "Dečak koji je slušao tišinu", a školjka u biser. Ljubavlju i patnjom one su to zaslužile, jer im se svet kroz ljubav, u jedom trenutku otvorio u svoj svojoj raznolikosti i lepoti u kome i cvet, i mrav i čovek, kao zvezdani prah svemirom lutaju, menjajući oblik, ali ne i suštinu.

Ta misao se često javlja u Vašim bajkama, posebno u bajkama o usamljenoj soliterskoj deci. Otkuda u Vašim knjigama toliko samotnih devojčica i dečaka?

Iz života oko nas. Dete bi trebalo da bude radosni princ ili princeza u kraljevstvu svoga doma. Ali, nažalost, nije tako. Zatočeno u betonskim kulama dete deli sudbinu sužnjeva iz drevnih bajki, pokušavajući da situaciju prevaziđe bežeći u san ili bajku. A svet sna i stvarnosti teško je razlučiti, kao u paraboli kineskog mudraca Čuang Cea, koji je sanjao da je leptir i da je kao leptir bio srećan. Probudivši se, upitao se nije li on leptir koji sanja da je čovek i tim pitanjem relativizovao granice između sna i jave na način na koji je to na jednom širem planu učinila kvantna fizika.

Kakva je budućnost bajke i knjige uopšte, s obzirom na ozbiljnu konkurenciju medija i ostalih elektronskih sprava?

Igrice će, možda, doneti neke nove sadržaje, ali bajka neće prestati da traje i da se rađa. jer, ona nije supstitut već legitimni oblik sveta detinjstva. San čovekov o dobroti i ljubavi, ponekad je kroz istoriju bivao zatamnjen, ali nikada ugašen. A bajka je upravo to. Taj san. Ta svetlost... Poslednji šanac obrane od nasilja i mraka... Proplamsaj nade da dobrota, uprkos svemu, ne prestaje da se rađa.

Komеntari1
697a5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja