utorak, 19.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:14
INTERVJU: RADIVOJE MIKIĆ, književni kritičar

Kritika je izgubila uticaj

Poznato je da je Nastasijević pojedine pesme pisao i u više od dvadeset verzija, a da je, primera radi, Ivan V. Lalić, unosio samo male ispravke u napisane pesme, što znači da je stvaralačka praksa različita
Autor: Zoran Radisavljevićponedeljak, 08.08.2016. u 22:05
(Фото: Т. Јањић)

Ako su pesnici, kao oni koji iznutra poznaju nastanak pesme, put „iz neizrečja u reč” opisali sa mnogo skrupuloznosti, i uz stalno izraženu svest da govore o nečemu što se opire gotovo svim vidovima jasnosti, šta ostaje onome ko sve to može da posmatra spolja? Odgovor na ovo pitanje daje Radivoje Mikić (1950), jedan od naših najuglednijih književnih kritičara, u knjizi eseja „Iz neizrečja u reč”, koju je objavila Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva. U knjizi su eseji o Aleksandru Lesu Ivanoviću, Branku V. Radičeviću, Branku Miljkoviću, Petru Pajiću, Petru Cvetkoviću, Gojku Đogu, Ranku Jovoviću, Milosavu Tešiću, Novici Tadiću i Draganu Lakićeviću.

Pesnički čin, kažete, prevođenje je iz neizrečja u reč (parafraza Nastasijevićevog stiha). Ali, to nije dovoljno za nastanak pesme. Šta je sve još potrebno?

Oslanjajući se na Nastasijevića, ali i neke druge pesnike, želeo sam da u esejima koji čine knjigu „Iz neizrečja u reč” pratim put koji od oblika pesme vodi ka njenom značenju, pošto su to dve najvažnije komponente svakog književnog teksta. Da bih pokazao različite mogućnosti kretanja od neizrečja do reči, analizirao sam pesme različitih pesnika, od onih koji su se oglasili još pre Drugog svetskog rata do današnjih klasika, Milosava Tešića i Novice Tadića. I čini mi se da pesme svih ovih pesnika pokazuju da današnji pesnik mora imati i jednu važnu sposobnost – mora da nauči da komunicira sa svojim pesničkim precima i kulturom iz koje se oglašava, pošto je to način da njegova pesma i svoj oblik i svoje značenje poveže sa jednim preko potrebnim kontekstom. Izvan tog konteksta, ona nam govori mnogo manje, životodavne veze su, drugim rečima, pokidane.

Vasko Popa, u zapisu „Rečiti trenutak”, rekao je da pesnici „od reči ne vide Sunce”. Reč se izjednačava s jezikom, koji je otelotvorenje celokupne stvarnosti?

Od simbolista naovamo čujemo to, gotovo, horsko ukazivanje na ulogu jezika u poeziji. I tome nema šta posebno da se doda, pošto je jezik osnovno sredstvo koje pesniku stoji na raspolaganju. Ali postoje i pesnici, kao što je, primera radi, R. M. Rilke, koji su verovali da su stihovi iskustva. A to znači da Rilke želi da uspostavi narušenu ravnotežu i da pokaže da su u poeziji važni i oblik i značenje. Mislim da je dobar deo modernih pesnika i sam nesvesno doprineo gubljenju interesovanja za poeziju time što je odviše isticao formalnu dimenziju pesničke umetnosti, naročito u doba avangarde. Ta dimenzija je, naravno, važna, ona pravi razliku između pesničkog i drugih tipova govora, ali ako njoj damo apsolutni značaj šta onda ostaje onom čitaocu koji očekuje da mu pesma nešto i kaže. S druge strane, postoje pesnici, kakav je, između ostalih, i naš Laza Kostić, koji nam stalno skreću pažnju na jezik, na instrument kojim se služe, pošto im se čini da im on ne pruža priliku da kažu sve što imaju da kažu.

Ima pesnika, poput Lesa Ivanovića, ili Milana Rakića, koji su napisali veoma malo pesama. To su pesnici koji pesmu dugo nose u sebi. Kako pesnik zna kada je pesma dobila konačni oblik?

Mada je ovo pitanje za pesnike, a ne za one koji samo tumače pesničko stvaralaštvo, mogu da kažem da tu ima mnogo razlika. Poznato je da je Nastasijević pojedine pesme pisao i u više od dvadeset verzija, a da je, primera radi, Ivan V. Lalić, unosio samo male ispravke u napisane pesme, što znači da je stvaralačka praksa različita. Ali kakva god praksa da je u pitanju, jedno je više nego očigledno – „muka sa rečima”, „duga patnja izgovora”.

Pisati poeziju, govorio je Petar Pajić, znači baviti se „energijom jezika”. Da li Teslina znanja mogu da pomognu književnim kritičarima u tumačenju poezije?

Pesnici su vrlo često bili opsednuti scijentizmom. Branko Miljković je govorio da često bulji u Ajnštajnove formule i veruje da se one mogu prepevati, što je samo izraz njegove vere u apsolutnu moće poezije. Književni kritičar oduvek je bio jako usamljen i njemu gotovo niko niti pomaže, niti može da pomogne, niti on sme da bude tako pretenciozan pa da sebe dovodi u ma kakvu vezu sa Teslom. Njegova uloga je danas uporediva sa ulogom zaostalog vojnika, onoga ko još glavinja po razbojištu koje su drugi napustili. Ako se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka činilo da dolazi „vreme kritike”, kako su verovali i naši kritičari, s kraja 19. i početka 20. veka, sada te vere nema. Kritika ili gubi, ili je već izgubila, najveći deo svog uticaja, svi se trude da kritičara pretvore u slugu po meri svojih potreba, on sam i kad hoće, najčešće, i nema gde da se oglasi. Ali to ne mora da bude samo po sebi kobno. Može to da se iskoristi i za jedan tihi i sistematski rad na tumačenju onoga što tumačenje zaslužuje. A to će iz kritike oterati sve one koji nisu skloni da služe stvarima koje ne donose neposrednu i brzu korist.

Branko V. Radičević, iako je napisao neke od najlepših ljubavnih i rodoljubivih pesama, nalazi se na margini srpske književnosti. Zašto tako brzo zaboravljamo svoje pesnike?

Branko V. Radičević zaista može biti paradigmatičan primer za naš odnos, ne prema dalekom književnom nasleđu, nego i prema ljudima koje smo poznavali i sa kojima smo se sretali u književnim poslovima. Nedavno mi je jedan pesnik zadivljeno govorio o prozi Slobodana Džunića, koju je kao čitalac otkrio, znajući da sam pisao o romanima i pripovetkama ovog pisca. A Džunić je još jedan pisac o kome bi moralo da se češće govori. A gde su u književnim razgovorima danas pisci poput Miodraga Bulatovića? Nigde ih nema, kao da nisu postojali, a moderne proze u srpskoj književnosti nema bez Bulatovića.

Branko Miljković je stradao, kako kažete pod „nerazjašnjenim okolnostima”. Kako je moguće da se ni posle pet i po decenija ne zna istina, a moguće je otvoriti sve arhive?

To da je Branko Miljković izgubio život pod „nerazjašnjenim okolnostima” jeste nešto na šta je, polazeći od svojih saznanja, prvi ukazao pesnikov prijatelj Tanasije Mladenović. I to se neće razjasniti, suviše je kasno za to, sad više nema šta da se otvori. Ali je za mene važnije nešto drugo – sama Miljkovićeva poezija. Ovaj pesnik ima tipično romantičarsku biografiju, snaga tih biografski zasnovanih mitova, dobro znamo, vremenom slabi, što kod Miljkovića nije slučaj. On je veliki pesnik zahvaljujući onome što je napisao, a ne zahvaljujući tome što je rano otišao sa ovog sveta. Naravno, uvek ima i onih koje fasciniraju biografije i zato oni sa velikim zanimanjem čitaju knjige Vidosava Petrovića i Radovana Popovića.


Komentari5
23b9a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vesna D.
Književni kritičari se često pojavjuju kao grobari savremene srpske književnosti. To bih mogla donekle da razumem kada bi u tome bili koegzistentni. Naš uvaženi književni kritičar i esejista, emeritus čije ime ne bih pominjala ima običaj da svake godine ocenjuje proznu produkciju iz prethodne sezone. Pre dve godine je pisao da imamo sjajne mlade pripovedače a ove godine da je reč o osrednjim pripovedačima, te da je srpska pripovetka izgubila bitku sa drugim žanrovima, da je nema smisla pisati posle Andrića, da će opstati samo roman i esej itd. Pritom je taj njegov mrzovoljni esej pun površnosti, vidi se da mnoge zbirke nije ni čitao, nego prelistavao i kvalifikovao ih opštim pojmovima koji ništa ne govore. Preporučila bih mu da bude savesniji čitalac i malo manje GORD.
profesor književnosti
Odgovor na pitanje zašto je kritika izgubila uticaj najbolje je dao sam profesor Mikić, jer da bi kritika imala uticaja morali bi da postoje kritičari od autoriteta i integriteta, a ne da, ničim izazvano, dele šakom i kapom atribute klasika nekim polupismenim stihoklepcima,kojima je mesto u nekom ameterskom pesničkom društvu, a ne mešu "besmrtnicima". Porediti M.Tešića sa Novicom Tadićem, zaista je uvreda za ovog drugog, koji barem ovo, iz objektivnih razloga ne može da čita. Dosta nam je vise "mlatija", dvorskih pesnika, "semolj jezika"i čega god. Jedino se slažem da je Miodrag Bulatović potpuno nepravedno bačen na marginu, kao i mnogi veliki talenti naše književnosti, mada je bolje biti među njima, tzv. zaboravljenima, nego ovim estradnim zvezdama, dežurnim narikačama, rodoljupcima i ostalim ospenarima. Nije li možda i kritika tome doprinela, a možda i program na Katedri za našu književnost. Ja sam imala sreću da studiram u vreme Nikole Miloševića, Ljubiše Jeremića i drugih "gromada
Boško Tomašević
"Današnji klasik - Milosav Tešić"? Tako se u Srbiji, gunj uz gunj, prave klasici. Prosto, kaže se i - nikom ništa! Srbija, uistinu, živi u svom svetu pa u tome nije izuzetak ni kada je reč o estetici pesme i pesmovanja. U tome svetu, svoje zemlje čedo, živi i jedan od "naših najuglednijih književnih kritičara". "Jezik je osnovno sredstvo koje pesniku stoji na raspolaganju" - hoće li se srpska književna kritika jednom osloboditi tih banalnosti? Istih koje već odavno jesu tek senke istine. Od Jovana Skerlića i Bogdana Popovića do Dejvidsona i Serla valjda je prošlo izvesno vreme. Koliko? Pogodite!
Tijana
Profesor Mikić uvek ima šta da kaže... Nezamenjiv.
Д. З.
МОДЕРНОСТ И ОРИГИНАЛНОСТ ЛАГАЊА. Све што је у вези с језиком и речима изгубило је значај. Код нас се одавно језик и речи не користе за споразумевање и истину. Откад се језик много користи међу људима за лагање и обмањивање, језик, речи, обећања, истина, морал, поштење и слично мало ко узима за озбиљност. Одувек се много живело у лажима, али лагање на данашњи начин је нешто што се издваја и то је једино "модерно" и оригинално.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja