sreda, 18.10.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:04

Dajte mi ružnu fasadu i iz nje će izrasti biljka

Večeras u Domu omladine izložba „Atlas Zemlje” Ivana Stojakovića, koji živi u Njujorku i pravi vertikalne bašte
Autor: Mirjana Sretenovićčetvrtak, 11.08.2016. u 11:22
Иван Стојаковић са макетом једног од својих радова (Фото: Анђелко Васиљевић)

Momak sa Crvenog krsta, koji je devedesetih studirao ovde slikarstvo, na lutriji je osvojio „zelenu kartu” i od 2003. živi u Njujorku. Tamo je Ivan Stojaković došao preko Toronta, gde je stekao diplomu, a našoj publici predstavlja se izložbom „Atlas Zemlje” večeras u Domu omladine (19 č.). Postavka je nastala u organizaciji sa „ProArt.org”, uz podršku Američke ambasade i Ministarstva kulture RS i traje do 21. avgusta.

– Na zidu galerije posetilac može da vidi razbacane segmente mapa, ali i neke apstraktne površine. Jedan rad nastao je u Beogradu i bavi se poplavama koje su pogodile Balkan, tako što sam koristio satelitske slike iz regiona. Ti pejzaži su remiksovana slika stvarnosti koja se menja usled klimatskih promena. Poplave na Balkanu ili uragan Sendi pokazuju da je reč o globalnoj temi koja nas sve spaja – kaže umetnik Ivan Stojaković (1974).

Njegovi radovi, inspirisani ekologijom, predstavljaju tzv. vertikalne bašte za koje koristi pregnirane biljke, ali i one prave (kaktuse, agavu); stavlja ih u filc koji služi umesto tla – zadržava vlagu i tako hrani biljku. Voda je na ovom mapama predstavljena putem pleksiglasa, a vegetacija je stavljena tamo gde ima najviše populacije.

– Francuski botaničar Patrik Blank od vertikalnih bašta napravio je umetnost. Ja sam ih spojio sa mozaikom i najviše se bavim vizuelnim balansom te slike, urbane divljine – dodaje Stojaković.

Blizak mu je i pokret „art povera” ili siromašne umetnosti – materijale pronalazi i na đubretu, ali karton nabavlja i iz „Ikee”. Za izmišljeni grad Zelena jabuka, od recikliranog kartona i plastike, rađenog sa školskom decom, dobio je nagradu „Bernard Birman”.

– Od plastike u koju se pakuje rođendanska torta nastao je stadion, od čačkalica stubovi, a od šrafova ulična svetla. U taj grad utrošeno je 500 figura od plastelina – rado se seća tog perioda.

U Njujorku naš sagovornik dobija sve više priznanja za svoj rad. Stigao je, kaže, do nivoa da svakog meseca ima grupnu izložbu. Sarađuje sa kustosima Jovanom Stokić i Željkom Himbele Kožul, sa Brižit Majer iz Filadelfije, zahvaljujući kojoj je njegov rad u kolekciji ambasade SAD u Beogradu, a na stalnoj je listi umetnika galerije „Kristijan Divernoa” na Menhetnu.

Kao svoj utisak izdvaja da je apstraktna umetnost u Americi deo kulture, koji se ne dovodi u pitanje, dok „kod nas to nije slučaj”.

– Sa raspadom Jugoslavije zemlje su stvorile svoju narativnu priču, a za nju je prvo potrebna predstava jednog etniciteta: Srba, Hrvata... Naši spomenici u 20. veku mahom su figuracija. Zašto ne napravimo spomenik Tesli koji je apstraktan (kao što na Kadinjači dva kamena simbolizuju borbu), tako bi ovde mogle da se naprave munje, planeta i Srbija odakle izbija svetlo. Možda ovo zvuči kao kič, ali sve može da se napravi da bude dobro. Apstrakciju rade sredine koje treba da ispričaju priču više naroda, kao Amerikanci, i niko onda ne može da kaže „to nije moja priča”.

– Takođe, u Njujorku postoji ekspanzija bendova koji sviraju ritmove sa Balkana. Uzmu užičko kolo, obrade u pank fazonu, a niko iz benda nije odavde. Tako i na polju likovnosti koriste miks interaktivnih skrinova, slikarstva sa modom i arhitekturom... Njujork ima 100.000 likovnih umetnika. Srednja klasa je kupovala naše radove, a ona propada i svi smo uplašeni zbog toga.

Stojakoviću bi bilo inspirativno da izložbu priredi u nekom malom mestu. Postavio je jedan rad u šumu, jedan na plažu.

– Hteo sam i na Durmitoru, s idejom da je publika relativan pojam. Da je utisak čoveka koji slučajno nabasa na rad, stravično jak momenat, isto kao kad na izložbu dođe 500 ljudi ili muzej otkupi rad. To su podjednako bitni izlagački prostori, posebno za umetnika koji se bavi odnosom prirode i društva. Kao što prirodu nosim u društvo, tako želim i da društvo donesem u prirodu – kaže Ivan Stojaković i naglašava da bi voleo da uradi nešto za svoj Crveni krst i Beograd.

– Dajte mi ružnu fasadu i napraviću od toga nešto lepo. Instaliraću na nekom zidu rad i biljka će da raste iz njega. Možemo da osmislimo i mapu Beograda ili mapu slojeva iz kojih je nastajao naš grad. Ili apstraktno – odnos Save i Dunava, plus Veliko ratno ostrvo kao preostali komad divljine. Može da bude ultramoderno, a da zadrži prirodnost. Tražim takve stvari, samo mi dajte dozvolu.


Komentari3
1eaca
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

jelica babić vučelić
zadovoljstvo je čitati i osetiti još uvek neugašen entuzijazam umetnika koji je bliži srednjoj generaciji, nego generaciji koju krasi mladalački polet. Ako već Beograd ne može da ima lepotu i ljupkost koji krasi manje gradove do milion stanovnika, zašto ne bismo iskoristili ovakve ideje za brendiranje prestonice, i oplemenili brojne zapuštene urbane džepove po gradu. U sveopštoj apatiji i sivilu politike i crnilu hronika, ovakvi tekstovi i ideje unose boju i to onu najlepšu zelenu, boju prirode.
dosta nam je kiča
Na žalost, većina radova izgleda kao totalni kič. Nije dovoljno imati ideju, umetnik mora imati pre svega osećaj za oblik i boju. "Dajte mi ružnu fasadu i napraviću od toga nešto lepo" - može takođe reći još mnogo naših arhitekata svih generacija koji nemaju tu sreću da im iko podari ovakvu priliku, iako se istovremeno potpuno nepoznatima i neobdarenima daje čitava savska obala - da od nje naprave - opet KIČ.
Твртко
Феноменално. Човек прави атракције. А атракције привлаче људе и то је добро. Атракције терају људе на размишљање. Ипак, идеја о апстрактном споменику Тесли је у суштини сјајна јер превазилази национално - али то са муњом која иде у небо је мало scary и не бих баш волео да буде направљена. Просто се бојим да се Свевишњи не узнемири па да нам не пошаље једну муњу мало јачу од те коју ми људи у својој гордости можемо створити. Муња у Небо може симболизовати и дубоку људску потребу да буде јачи од Бога, (или самог Универзума ако хоћете). То, једноставно, - искуство нам каже - не може. Не треба људе "триповати" да може. Осим тога, можда би било боље да Иван настави да доноси природу у друштво - јер нам то стварно треба, а да друштво води у природу само тако да се скупи екипа (друштво) а не цивилизацију јер то у крајњој линији природу нарушава (а нама треба ненарушена природа)

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja