Guča – Književniku je vazda, vele, glava u kosmosu, a noge u zavičaju. Tom zakonu ne uteče ni Dobrilo Nenadić (76), doveka talac rodnih gudura Vigošta, i uvek jednog uva usmerenog Guči, dok traje najveća igranka u srpskom taboru.
– Dabome, pamtim i početke našeg vašara u Guči. Tu je bio umešan stari čačanski aramija Branko V. Radičević Mačista, preteča seksualne revolucije u ovim krajevima, bekrija, kvaritelj ženskinja, pisac štipkaste proze, džumbus majstor koji je sa svojim romanom „Bela žena” nagovestio sveopšte pipanje. Kao preteča ovoga doba – pripoveda Nenadić za „Politiku”.
Pa kaže:
– Karnevalski duh koji je danas obeležje i zaštitni znak Guče lebdi poput vrućeg gustog oblaka u kome prebiva besmrtni Mačista jer nebesa nisu znala šta s njim da rade. Taj bi pokvario i heruvime i đavole. Počelo je tako skromno, sirotinjski, nevino, a naposletku se pretvorilo u razuzdanu vrtoglavu pijanku i igranku, ostrvo životne radosti, u ovom depresivnom svetu, retko mesto na ovoj kukavnoj i sumornoj planeti gde se ljudi još raduju i vesele.
Kako bi Nenadić rastumačio Sabor u Guči s kota i ćuvika današnjeg doba, pred kraj druge decenije 21. veka?
– U kom pravcu da bijem, mislim se? Jedan je tobožnja nedoumica: Egzit na Petrovaradinu ili Guča, rokeri ili džiberi? Jer, ovde izgleda nikako ne može jedno i drugo, nego ili–ili. Drugi pravac je uplitanje nekakvih mudraca sa strane da malo-pomalo promene čitavu tu neku već stvorenu tradiciju karnevala, krkanluka, opšte tutnjave i veselja, koja je osvojila i naše i strane posetioce. A treći je: uporno, sistematsko potiskivanje svega što je naše, srpsko, veliki projekat naših vladara da nas našminkaju i kostimiraju kako bismo što više nalikovali na svoje evroatlantske uzore. Amin, Bože ne daj.
Stari lisac stari pisac, iza kojeg je 18 romana a među njima dva što su u svojim godinama proglašeni, u Narodnoj biblioteci Srbije, za najčitanije knjige u državi („Dorotej” 1978, „Despot i žrtva” 1999), upitan je da rasplete tu srpsku trilogiju. I da kaže ovako…
Slavlje pobednika (foto: G. Otašević)
– Ponovio bih ono što pre nekoliko godina reče jedna fina beogradska, fensi dama: „Narodna muzika? Fuj, ja volim ’Dorse’.” Pomislih, ko ti brani, gospo, voli koga ti je volja, ama pusti i druge neka vole koga hoće, a imaj milosti i za ove sirote od Boga zaboravljene džibere, neće oni dugo.
A šta da je nabeđeni reformator, te odlučio da na Saboru zabrani piće, masnoću i drpanje, a nema ni pušenja, to je po evropski, je l’?
– Ama, kako da otvorimo bilo koje poglavlje kraj ovih urođenika koji sve što rade ide protiv opštih svetskih trendova, ne samo što u njih ništa nije po evropski nego je sve usmereno protiv. Imaju oni za to jednu tursku reč koja ponajbolje govori o njihovom karakteru. Ta reč je – inat.
I kako bi, najposle, kao srpski gedža, branio zavičajne potoke i bregove, opanak i Sabor, Srbiju i njenu tradiciju?
– I iza čume nešto ostane. Tačno je da su nas sabili u ćošak pa izgleda da nemamo više kud, ali smo mi na to svikli. Ko nas nije zatirao i potirao, svaka ala nas je ja’la, nije nas mnogo ostalo, ali nije ni malo...
I ova umna slova jednog od najvećih pisaca srpske današnjice ostaju kao nezaboravna tapija saborska, sastavljena u Vigoštu, tek petnaestak kilometara od trubačke prestonice sveta.
– Dragačevski sabor je beleg jednog vremena i jednog plemena, i neka ga takvog. Kome ovo smeta neka ide negde u Evropu i neka cupka mazurku ili bolero, mada su i to narodne igre, prva poljska, druga španska, samo im to izgleda otmenije od našeg moravca – reče Dobrilo Nenadić.
Orkestar Bojana Ristića iz Vladičinog Hana osvojio 56. Sabor
Majstori trube: Bojan Ristić i Saša Krstić (Foto G. Otašević)
Guča – Jedna suza izdajnica prodala je Bojana Ristića (34) iz Vladičinog Hana.
– Nije izdajnica, nego radosnica – kaže kapelnik koji je od sreće zaplakao dok je njegov orkestar proglašavan najboljim na 56. Saboru trubača u Guči.
– Sad mogu da idem peške kući, u Han. Petsto, hiljadu, milion kilometara, nije važno. Ovog časa ja sam srećan čovek, a do večeras bio sam mrtav, jer osam godina bez pobede u Guči, nisam znao ni šta radim ni za šta više da se borim – kazao je Ristić posle proglašenja.
I poleteo u zagrljaj svom prijatelju iz Štutgarta dr Dušanu Milivojeviću, koji već 40 godina obavezno provede jednu sedmicu na Saboru.
Presrećni Ristić, koji je u finalu Sabora svirao pesmu „Zemi me, zemi” i čoček „Trube sviraju”, poziva i dr Milivojevića na veselje u Vladičin Han, ali upozorava:
– Ako dođete, tri dana nema da se vratite – veli Bojan i dodaje da će jednom ispuniti obećanje dato ugostitelju Milanu Lučiću i pola sata svirati pod njegovom šatrom.
Veliki razlog na slavlje u završnici 56. Sabora imao je i Saša Krstić iz Zagužanja (25), koji treću godinu uzastopno dobija prvu trubu Sabora odlukom stručnog žirija, što do sada nikome nije pošlo za rukom.
Nagrada za najizvornije muziciranje pripala je orkestru Janka Jovanovića i Ljubivoja Dikovića iz Požege, najbolji bubnjar po oceni žirija jeste Slaviša Stamenković iz orkestra Siniše Stankovića (Zagužanje), basista Danijel Krstić (orkestar Saše Pavlovića iz Pirota), a tenorista Igor Ristić (orkestar Bojana Ristića).
Nagradu za najbolju pesmu dobila je kapela Siniše Stankovića iz Zagužanja (stara kosovska „Gora ječi”), a za kolo Saše Krstića („Sašino kolo”).
Glasajući u finalu, stručni žiri profesora muzike na čelu sa Bobanom Markovićem, jednim od najboljih srpskih trubača svih vremena, orkestre je poređao po redosledu: Bojan Ristić (8), Stefan Mladenović iz Vranja (7), Božidar Nikolić iz Grdelice (4 boda), dok je poredak za prvu trubu bio Saša Krstić (13), Stefan Mladenović (9), Bojan Ristić (5).
Trubu žirija publike dobio je orkestar Marka Gligorijevića iz Duba kod Bajine Bašte.
Zagrepčani u Guči proslavili 45 godina braka
Bračni par Paripović (Foto G. Otašević)
Guča – U kafiću ispred porte upoznajemo učtivi par saboraša dok ispijaju jutarnju kavu. Ili kafu. Upoznajemo se i gospođa kaže da oni imaju tvrtku u Zagrebu („Možete staviti i „poduzeće”), te da vole trubačku glazbu („Možete reći i „muziku”) i da u Guči upravo slave godišnjicu braka („Kažite obljetnicu, ako vam to odgovara). Zagrepčani i supružnici Vida (66) i Mileta (68) Paripović.
Koreni ih vuku ovamo, ne taje, ali ništa neće reći protiv svoje postojbine pod Sljemenom. Tačnije, o Trešnjevki i Jarunu.
– Već šestu godinu dolazimo u Guču na tri dana, postali smo zatočenici ove pozitivne energije – kaže Vida za „Politiku”.
Ne kriju da vole svoje srpsko poreklo, ne taje da poštuju svoju državu Hrvatsku, i ne traže nikakav nesporazum, već nam nude kafu. „Kavu”, u stvari, kako to ide „po zagrebački”.
Mileta blagorodno potpisuje da ima mnogo šarma u svemu što njegova supruga čini, i dodaje da oni, iz godine u godinu, kolima dolaze u Guču, odsedaju u „Zlatnoj trubi”, i obavezno nude kavu susednom stolu.
Njihovo preduzeće bavi se prometom parafina, predstavljali su ruske firme u Hrvatskoj i gospodski se ponašaju. Žive i rade u glavnom gradu Hrvatske, poznaju skoro sve zagrebačke Srbe, ali Vida napominje:
– Naša srca su na obe strane, tako je u mešovitim sredinama.
