ponedeljak, 01.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 20.08.2016. u 22:00 Dubravka Lakić
RAZGOVOR NEDELjE: EMIR KUSTURICA, reditelj

Leti, Monika, leti

Емир Кустурица (Фото Ројтерс)

Ljudi moji, da li je to moguće?! Emir Kusturica je – hiperaktivni i „multipraktik” umetnik i čovek – na odmoru! Negde na moru. I to tik pred konačni završetak postprodukcijskih čudesa u Parizu, koncert u Slovačkoj i odlazak na Venecijanski filmski festival.

Baš tamo gde se sa „Sjećaš li se Doli Bel” i osvojenim Zlatnim lavom za najbolji debitantski film (1981) vinuo snažno na svetsku scenu. Tamo gde je za film „Crna mačka, beli mačor” osvojio Srebrnog lava za najbolju režiju (1998) i gde će sada njegov novi film „Na mliječnom putu” imati svetsku premijeru (9. septembra) u glavnom takmičarskom programu. Uz filmove Andreja Končalovskog, Terensa Malika, Vima Vendersa, Pabla Larena, Amata Eskalantea, Toma Forda...

I ne bi ovog razgovora danas pred vama bilo da nije tih digitalnih i onlajn čudesa kojih se profesor Kusturica još „grozi”, ali šta će – koristi ih kada mora ili ne može drugačije, pa i da za „Politiku” odgovori samo na neka od pitanja o novom venecijanskom nastupu. Dobro de, i o specijalnoj vezi s Monikom Beluči, drugarstvu s Miloradom Dodikom, voćkama zasađenim po Srbiji...

Ona druga pitanja, o samom filmu, pred čitaocima „Politike” će se naći tokom 73. Venecijanskog festivala čiji glavni takmičarski program počinje već 31. avgusta.

Venecija kao povratak na „mesto zločina”?

Venecija je idealna pozornica za moj oproštaj s takmičenjem na festivalima. Pre 35 godina sam ušao u svetski film kroz vrata sale Grande Venecijanskog festivala. Kroz ista vrata ću izaći! To ne znači da neću pokušati da napravim još neki film. Ko zna?! Ali se takmičiti neću. Film se u međuvremenu promenio, ne možemo govoriti da li nabolje ili nagore, uglavnom kao umetnost koju znamo iz prošlog veka on nestaje. Godišnje se napravi ogromna količina filmova i oni, uglavnom, nisu slika vremena u kome živimo! To su mahom impresije, gledaoci teško savladavaju dubinsko sagledavanje stvarnosti, a takvi filmovi, na sreću ih ima, bivaju marginalizovani veoma uspešno! Zamenili su ih 3D ili holivudska propaganda ili pak projektovani filmovi nevladinih-vladinih organizacija. Mali je broj reditelja kao što su Sorentino, Akin, Farhadi, dakle onih koji nam otkrivaju tajnu života, uvode nas u zadovoljstvo koje je nekada imao Holivud kada je vjerovao da je film veći od života. Danas je film, najčešće, kamenčić od života. Pravi se samo za publiku, a to ga onda izjednačava sa svim čega smo se osamdesetih i devedesetih plašili. Onlajn, tri-de roba. Svi koji naprave uzbudljive autorske filmove i pobede na festivalima nemaju privilegiju koju smo nekada imali na tržištu.

U vreme kada sam ja kao mladić stigao u Veneciju film je bio medij koji revolucioniše, otvara oči i buni. Upravo sa mojim ulaskom u taj svet koincidira kraj autorskog filma koji je pokrivao ideje filma zabave i pouke! Danas bi Felini, De Sika, Bunjuel bili bez posla. Sve se dramatično promenilo, ne samo film. Živimo u digitalizovanom vremenu gde društvene mreže, koje smo prihvatili, služe za praćenje svakog pojedinca i za pravljenje obojenih revolucija. Kontrola je veća nego što su Zamjatin i Orvel pomislili da možemo dočekati. U takvom životu film je inferioran u odnosu na sva čuda koja su nas napala.

Možda može i ovako – Venecija i kao novi početak posle pauze od vašeg poslednjeg dugometražnog igranog filma?

Drukčije. Ja sam filmove pravio kao što su poljoprivrednici gajili organsku hranu. Pošto je to postalo teško izvodljivo, ja ću svoju multipolarnu prirodu nastaviti da izražavam na više načina. U oktobru u Andrićgradu počinje škola dramske umetnosti, trudiću se da naučim studente i otkrijem što više tajni ove umetnosti koja se posle nešto više od sto godina menja, nestaje. Verujem da će način prikazivanja filma, mnogostrukost te pojave dovesti do toga da ćemo filmove koje smo voleli gledati kao što danas gledamo operu. Biće po mojoj pretpostavci po jedan artpleks u većim gradovima, i tu će se gledati. Imaću u vidu da će film u budućnosti izgubiti draž zajedničkog gledanja, naslediće ga striming, internet, onlajn, radovaćemo se televizijskim serijama koje više liče na film nego ono što se u bioskopu prikazuje. Kakav paradoks, a nama je televizija bila maćeha. Plašili smo se prostote tog izraza čija je slika ličila na rendgen i skener, a ne na kontrasnu sliku filma. E, zato će profesor zasaditi hektare voćnjaka i dočekati da počne proizvodnju organske hrane i, kao što sam brižljivo radio svaki sekund filma, boriću se za svaku voćku.

Tri godine je nastajao film „Na mliječnom putu”, čovek bi pomislio da ste jurili neki filmski rekord?

Bilo je filmova koji su se i duže snimali. Ja sam filmove pravio, pored toga što je to ličilo na proizvodnju organske hrane, kao što su pisci pisali svoje romane. Jedan od najvećih pisaca današnjice Amerikanac Džonatan Frenzen pisao je roman „Sloboda” devet godina. Film „Na mliječnom putu” će biti novina za gledaoce. On je rađen mirnijom rukom od filmova koji su mu prethodili i koje sam ja režirao, iako mu nedostaje strasti i svega što je bila karakteristika mojih ranijih filmova. U pejzažu je tražena pozadina koja iscrtava stanja u kojima zatičemo likove ovog filma. Reč o malo poznatom pejzažu Hercegovine i suncu koje stvara neviđenu belinu na kamenu, poetski iscrtavajući snažan zaplet i veoma dramatično, emocionalno finale. Čekali smo sunce kao što mačka čeka miša. Problem je što su dve godine snimanja 2013. i 2014. bile najkišniji periodi u ovoj regiji.

Sada pokojni Abas Kijarostami je zimus, dok smo vas „ogovarali”, rekao da tri godine rada na filmu znači da ste u tome uživali?

Abas Kijarostami je bio jedan od onih koji su stvarali filmove pred kojima sam se klanjao. Upravo onakve kakve ja nisam znao da napravim. Smirene, odmerene, slikarskom dušom islikane. Pretpostavljam da je on uživao radeći. Ja nikada nisam uživao u snimanju mojih filmova. Radni proces na filmu je za mene opsesivno stanje, sumnja, nedoumice, nezadovoljstva, ponavljanja. Teško ja prevalim preko usana ono čuveno „great” koje filmadžije, pod pritiskom producenata, na kraju snimljenog kadra izgovaraju s osmehom koji ne znači da su zadovoljni. Ja sam svoje stvari ćerao do kraja. Ne štedeći ni sebe, ni bližnje, ni novac.

S druge strane, Australijanka Helen Barlou, filmska novinarka visokotiražnih sidnejskih novina, usput u Kanu reče da to znači da vam se nije odvajalo od Monike Beluči?

Ne znam kakve je seksualne orijentacije ta novinarka, pa ne mogu da sudim o njenom zapažanju. Na snimanju, reditelj koji stvara delo na osnovu vlastite arhitekture nikako ne sme da padne pred nečijom vrlinom ili izgledom. Tako je bilo i ovaj put. I Monika je zajedno s nama čekala sunce, skakala u blato, provlačila se između eksplozija i verovala u projekat i prihvatala mizanscen, a to je najvažnije. Tek u saradnji tumača uloga, njihovoj saigri, leže tajne filma. Nikako u nečijem izgledu i harizmi. Monikin izgled i njena priroda su često u filmovima korišćeni kao zbir pojava, prolaznih impresija. Ona je upravo u arhitekturu ovog filma ugradila svoju do sada neotkrivenu prirodu. Iza žene lepe spoljašnosti krije se osoba sa snažnim karakteristikama.

Kako je Monika izdržala ovako dug stvaralački proces?

Upravo je Monika bila jedan od pokretača energije ovog filma koji, kako rekoh, leži na snažnom zapletu. Igrala je sve ono što nije pokušavala u životu. Igrala je ženu koja se skriva u izbegličkom centru i želi da promeni identitet i koja pristaje na sve. Tek kada su je trgovci ljudima doveli kod čoveka čije će joj prezime dati novi identitet, zaljubila se u drugog čoveka nesrećne biografije. Njeni tragači stižu da je likvidiraju zbog špijunske prošlosti, ali na svojoj svadbi ona uspe da se sakrije u bunaru i jedina preživi masakr. Kasnije, s čovekom u koga je zaljubljena i koji je nju zavoleo, beži i u tom begu nastaje ljubavna priča.

Ne mogu da se setim primera da je neko počeo da radi film unatraške, mislim na kratki film „Naš život” od kojeg je nekako sve počelo?

Božja bašta je puna iznenađenja i čuda. Ja sam imao kratki film u džepu, a ostatak filma je bio golub na grani. Na kraju kratki film čini najmanje parče. Dakle, koliko sam snimao moglo je i to da se presnimi. Ali, na kraju se pokazalo po ko zna koji put da ima boga. Posebno za nas koji verujemo da je bog kulturološkog porekla. Koristeći motiv kratkog filma napravio sam, mislim, najlepši kraj jedne celine u mojoj filmskoj karijeri.

Mile Dodik i vi? Srodne duše? Braća?

Mile Dodik je moj dugogodišnji poznanik, a naše zajedničko delo Andrićgrad je kruna tog prijateljstva. Kao ljudi rođeni u Bosni i Hercegovini nismo učestvovali u ratu devedesetih i bez te hipoteke krenuli smo u ideju pomirenja, praveći grad u kojem su rekonstruisani stilovi i arhitektura koja je u istoriji promašila višegradsku kasabu. Onaj divni most nije više sam, dobio je dobrog komšiju, mali grad u čast Andrića čije delo u sebi ima više nacija i različitih rasa nego sva literatura ispisana na Balkanu. Vreme Andrićgrada i prijateljstva s Dodikom tek dolazi. Čekaju nas mnoga iskušenja, a mi ćemo na njih odgovarati zajedno. Ide Mile Lajkovačkom prugom s još jednim drugom!

Svojevremeno ste jednu od svojih nagrada posvetili Beogradu, jednu Crnoj Gori, a da li će, ako vas „strefi” kakva nagrada u Veneciji ona možda biti posvećena Republici Srpskoj?

Nemam nikakvu ideju o bilo kojoj nagradi, imam ih za iznajmljivanje. Moja želja je da na toj projekciji proizvedem katarzu i da posle putujem u Srbiju gde sam na livadama počeo da sadim voće.

Stekla sam utisak da se sve više odmičete od Beograda?

Beograd je moj grad. Šetam njegovim ulicama, a kada grane sunce i sednem u neku baštu na Dunavu, gledam u reku i mislim kako voda nosi pesak i neki kamenčić, a kako na dnu stoje nepomerivi veliki komadi. Tada mi pada na um da sam stvarno ratni profiter. Srećan što mi je zapao Beograd. Beograd je balkanski Njujork, sve nas je prihvatio. Srećem mlade ljude u bilo kojem delu grada i na njihovim ozarenim licima vidim da im nije mrsko što smo sugrađani. Neki mi čak kažu: „Svaka čast!”, a ja odgovorim: „I tebi, sinko!”

Drvengrad, Andrićgrad, svetske turneje s bendom, pisanje knjiga, festivali čiji ste domaćin i još mnogo toga i sve nekako istovremeno, a posao reditelja zahteva celog čoveka i potpunu posvećenost?

To je ono pitanje zašto tri godine. E pa zato je ovaj film imao svog reditelja u nekoliko navrata. Većina reditelja nema obaveze koje ja imam pa zato i ne prekidaju snimanje.

U koliko je zemalja sveta film „Na mliječnom putu” još pre završetka unapred prodat?

U dvadeset i mislim da će posle Venecije biti prodat u zemljama onih distributera koji očekuju tu projekciju. To su informacije kompanije („Vajld banč”, prim. aut.) koja je zadužena za svetsku prodaju filma...

Nastavlja se... Uskoro iz Venecije.

Komentari16
46839
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Susha SHARP
@Sava iz Ritopeka Nisu se ni ovi nasi popovi vratili Perunu, pa to niko ne spocitava. Tako da mojne diras Selimovica i Kulenovica. A sto se tice vjere pravoslavne ona nas je sacuvala do 1900 i neke, a poslje toga unazadila. Tako da slava rodu i Perunu druze Savo.
sasa trajkovic
Kusturica je covek energije, neukrocene strasti koji je tom ogromnom snagom i emocijama kroz ekspresiju stvarao svoje filmove. Filmove koji su bili paradigme vremenu u kome zivimo a vreme koje dolazi je prepuno svojih paradigmi, verujem da ce nastaviti da nam otvara oci i srca u ovim teskim vremenima svojim crnim humorom jer bez ovakvih umetnika svet bi ostao u mraku 21 veka.
svetlana
Mnogo sreće i uspeha i, na ovom festivalu u Veneciji!
anaig
Емире, свако добро као ЧОВЈЕКУ a све остало су неважни детаљи а уз то и бесмислени. Успјех Ти желим и на овој Внецији. C нестрпљењем чекам да видим Твој нови филм као и многи они који те цијене
@ Сава Прокоповић из Ритопека
Саво шта вам то треба, вама који сте иначе позитивни. Како су могли Селимовић и Куленовић да праве задужбине у Брозово време. Броз, Бакарић и Кардељ су били неприкосовени владаоци Југославије и очито миљеници Запада, што и данас не разумеју српски титоисти, слепи и глуви за чињенице. Неморате бити "у свакој чорби мирођија"?
Сава Прокоповић из Ритопека
Зашто је Кустурица велик. Између осталог и због тога, што је у доба правог тешког тамног вилајета под влашћу Поздераца, Биједићевих наследника, Микулић Бранка и осталих већ тада повампирених усташа и џихадлија, на само себи својствен начин, извргнуо руглу балијски менталитет у својим култним филмовима Сећаш ли се Доли Бел и Отац на службеном путу. У филму Подземље наругао се већ тада ствараној тзв. другој Србији. Да не идемо даље. Његово је животно дело је: зетра неће проћи. Узгред, споменик Куленовић Скендеру је у централном парку у Козарској Дубици, месту где је у току Другог светског рата побијено скоро 70% становника. У Доњој Градини, селу на подручју општине Козарска Дубица, је на овогодишње Преображење Господње било обележавање оснивања концентрационог логора смрти у Јасеновцу. Да ли су Куленовић и Селимовић могли да славе своју крсну славу, да окаче освећену икону на источну страну у свом стану, да пале кандило на црвено слово, то је зависило од њих, а не од властодржаца.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja