što golotinjom i burama rađa,
zalivi ovi gnezda naših lađa,
punih ponosa i pučinskih vuka!
Ostrva ova zmajišta su zmaja,
čiji ognjevi, kao sunca jarka,
pališe krila lavu svetog Marka,
kad god halapljiv prohte okršaja!
Ovo su sela mrkih galijota
s miškama poput munja od oblaka;
ovo kućišta kosmatih Morlaka,
čiji žulj znači duždeva sramota!
Tuđinče, ko te u kraj ovaj zvaše?
Ovde kam svaki ljut je i vidovit,
put, bogaz svaki od žala halovit!
Ovde val ima žubor reči naše!
Brdima, poljem, uz Ravne Kotare,
kud k’o oblaci zloslutni se skiću
pesme o Jankoviću, Smiljaniću,
beli se orli jate i krstare!
– Pođi, i zbogom!... A kad u domaju svoju
na lađi gvozdenoga boka
stigneš i sretneš dva majčina oka
gde od radosti ovlažena sjaju,
seti se u vrh da grkog Jadrana
mnoga te majka ojađena kune,
da grđe neg tvoj Udes će da grune
naša istarska bez prebola rana
Zadar
(Politika, 18. aprila 1920. godine)
