sreda, 21.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:41

Mnogo je Jaga svuda oko nas

Šekspirov „Otelo”, u režiji hrvatske rediteljke Ivice Boban, prikazan kao poslednja dramska premijera na Dubrovačkim letnjim igrama
Autor: Ana Tasićsubota, 27.08.2016. u 08:40
Сцена из „Отела” (Фото: Дубровачке летње игре)

Specijalno za „Politiku”
Dubrovnik U okviru 67. Dubrovačkih letnjih igara na tvrđavi Lovrjenac izvedena je druga i poslednja premijera dramskog programa, Šekspirov „Otelo” u režiji hrvatske rediteljke Ivice Boban koja sarađuje sa ovim festivalom još od početka šezdesetih godina.

„Otelo” Ivice Boban savršena je posveta elizabetanskom bardu jer donosi scensko tumačenje koje nije spolja osavremenjivano, radnja je zadržana u epohi potvrđujući svevremenost Šekspira, tog izvrsnog poetskog analitičara ljudske prirode. U programu predstave Boban je navela svoju motivaciju postavljanja ovog komada: „Otelo je danas bolno savremen… Nažalost oko nas je puno takvih ljudi poput Jaga koji proklamujući i glumeći da rade za dobro zajednice, za dobro svih nas, rade isključivo za svoju korist i vlastitu dobrobit”.

Brojni ansambl, koji čine glumci zagrebačkih pozorišta, većina njih bivši studenti rediteljke Boban, koja je i profesor emeritus zagrebačke akademije, vešto je i glatko uobličio i uzbudljivi tok predstave, Jagove zavrzlame zavisti. Rakan Rushaidat, našoj publici poznat preko Frljićevih predstava „Mrzim istinu” i „Jazavac u Kerempuhu”, precizno je predstavio dijaboličnog i pragmatičnog Jaga, otelotvorenje zla, nabijeno mržnjom i cinizmom, osnovama njegove gadne prirode. U predstavi je posebno izražena Jagova rasistička nota, on Otela prečesto naziva „crncem”, uz upadljivi prezir. Dragan Despot je takođe reljefno uobličio transformacije Otela, otkrivajući neverovatne raspone ljubavnih preobražaja, od bezuslovne zaljubljenosti i nežnosti prema naivnoj i posvećenoj Dezdemoni (Anja Đurinović), preko razornih sumnji u vernost drage, do potpunog gubitka razuma i terminalne upale mržnje voljenog subjekta.

Verovatno da ne postoji scena koja više odgovara izvođenju ove venecijanske tragedije. Tvrđava Lovrjenac, hrvatski Glob teatar, po rediteljkinim rečima, neosporno je jedan od glavnih sastojaka predstave. Sa ovim prostorom prebogate istorije, simbolom dubrovačke slobode, glumci dišu, vole, kuju zavere, svete se, skoro bez dodatne scenografije, kostimirani svedeno, u epohi. U igri su u širokom rasponu korišćene ambijentalne snage tvrđave, od glavne scene, preko prolaza u dubini, do visokih bedema i topa koji puca ostavljajući miris baruta. U funkciji pojačavanja dramske tenzije, na zidine se u sceni pred rat sa Turcima efektno projektuju udari munja, uz pratnju zvuka grmljavine i napeto rušenje jednog debla, dok se u prikazu Otelovog ludila ljubomore prikazuju snimci veza Dezdemoninog rupca, (lažnog) dokaza njene preljube.

U predstavljanje raskalašne slavljeničke noći povodom poraza Turaka, ubačena je scena „pozorišta u pozorištu”, epizoda u kojoj glumci pod maskama izvode grubu i prostu komediju del arte. Igraju farsičan prizor o nevernoj ženi koja bogatog, starog i impotentnog muža Pantalonea vara sa Kapitanom, koji će je na kraju odvesti sa sobom, što treba da bude nauk u stvarnom životu. Ovo uključivanje scene pučkog veselja u tragičan tok, sasvim je u Šekspirovom duhu, odgovara važnoj ambivalentnosti njegovog pogleda na svet. Mračno lice ima komičko naličje, i obrnuto, svaka situacija je poput lica dvoglavog rimskog boga Janusa.

Nalik prizorima „pozorišta u pozorištu”, iz „Sna letnje noći” sa Piramom i Tizbom, ili „Mišolovke” iz „Hamleta”, ova ubačena vulgarno-komična scena, intervencijom rediteljke i dramaturškinje Boban, nije samo interludij važan zbog pomenute dualnosti značenja. Takođe je shvatamo kao delikatan vid označavanja društvene bitnosti teatra koju je i Šekspir redovno nametao. S obzirom na to da je ovde igrana uz „naravoučenije”, može se razumeti kao metaporuka o teatru kao prostoru koji odražava život, ali u jednom naprednijem obliku. Pozorište je ogledalo života, ali je i život istovremeno pozorište, theatrum mundi, naročito politički život čije je mehanizme Šekspir detaljno postavio, pokazujući da su vladari i vođe samo glumci na pozornici sveta. Oni imaju trijumfalne ulaze i pokunjene izlaze, jer ne shvataju na vreme da je moć prolazna, samo iluzija ega.


Komentari1
99d8b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milena Perovic
Hvala Politici na ovom tekstu, steta je sto ih nema vise, treba da budemo u toku sta rade kolege umetnici u Hrvatskoj, putem umetnosti se stvarno ljudski povezujemo, a manje mislimo na nevolje koje donose politicari.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja