Uobičajilo se da istorija beleži samo uspešne atentate, a sve ostale prepušta zaboravu ili pominje jedino zaverenike, a i njih samo kao prilog oslikavanju političkih prilika i neprilika. Ovome su najčešće kumovali ili autoritet nesuđene žrtve ili opštenarodna blagonaklonost prema njoj. Ipak, razlog ponekad može biti i drukčiji, kad sve ostaje prekriveno velom tajne zbog načina na koji je pokušan zločin, na primer.

Po priči našeg pokojnog kolege Žike Lazića, negdašnjeg reportera „Ilustrovane Politike” i čestog saradnika dnevne „Politike”, uglednog scenariste i plodnog pisca, jedan takav zamalo uspešan atentat zbio se u Smederevu, uoči abdikacije kralja Milana Obrenovića; zvanična povest ga nije zabeležila, a pretnja odmazdom i docnije nepouzdano usmeno predanje priču smeštaju među mitove. Evo šta je Žika sačuvao od zaborava, valjda s namerom da događaj smesti među korice nekog od svojih istorijskih romana.

Prilika da se potvrdimo kao antičke tiranoubice posle atentata na kneza Mihaila, a pre krvavog umorstva kralja Aleksandra i kraljice Drage, propuštena je uoči proslave Dana Kraljevine, 22. februara 1889. godine, na imanju nekog prisnog prijatelja kralja Milana, zakletog obrenovićevca, na dva-tri kilometra uzvodno od Smedereva, ispod dvorskog letnjikovca.

Ovaj tajnovit dolazak suverena komšiji nije promakao vazda budnim zaverenicima, valjda karađorđevićevcima, koji su procenili da je to zgodna prilika da se dovrši posao započet u Košutnjaku 10. juna 1868. godine.

Datum se ne zna, ali usred te posete, predveče, kralja je priteralo da mimo strogog protokola ode tamo gde i on mora pešice. Za njim je krenuo i ordonans, koji se diskretno šćućurio tik kraj vrata poljskog klozeta u dnu dvorišta prostranog imanja, na samoj obali Dunava.

U jedan mah prenuo ga je mukli tresak, praćen kraljevim zapomaganjem i bogorađenjem, iza čega se razlegao pucanj! Odmah je razvalio vrata nužnika i kao bez duše uleteo unutra, ali od okrunjenog poslodavca nije bilo ni traga. S užasom je gledao u mračni ambis što je zjapio ka septičkoj jami. Samo bog zna da bismo u istoriju civilizacije ušli kao prva nacija koja je izvršila atentat na kralja klozetom, a tako bi i bilo da kralj Milan, iako do guše u „problemima”, nije sačuvao prisebnost, dočepao se nekako revolvera koji mu je bio za pojasom i zapucao, na šta mu je ordonans pružio kanije sablje te ga u poslednjem času izvukao iz septičke jame. Nepovređenog, ali uneređenog od glave do pete.

Posilni je dva sata na Dunavu prao i zapirao vladara, i još čitav sat iz letnjikovca izokola donosio preobuku, zaklevši mu se prethodno u krsnu slavu i sve najsvetije da o tom događaju nikad nikom neće zucnuti ni slovce (očigledno je da nije izdržao). Iste večeri suveren je žurno i bez pozdrava napustio Smederevo.

Tajna istraga koju je sproveo oficir pod zakletvom pokazala je da su nesuđeni atentatori polili kiselinu po daskama nužnika, pa su one, mada sagorele i pretvorene takoreći u pepeo, ipak sačuvale obličje, a ovo je u polumraku zavaralo zlosrećnog kralja.

Iako nije sačuvana celovita građevinska dokumentacija Starog dvora, niti su biografi Milana Obrenovića obrađivali tu temu, vrlo je moguće da je taj događaj bio presudan da se lepo zdanje opremi kanalizacionom mrežom, a svi daščani nužnici zamene engleskim vodenim klozetima s keramičkim šoljama, te da je nakon silaska s trona, možda i zbog te neprijatne avanture, kralj Milan otišao u svoj bečki egzil.

Osim što podseća na našu sklonost zaverama, ova priča ukazuje i da prvi moderan klozet (water closet, WC, ili keramička šolja sa hidroforom) u Srbiju nije doneo Rista Jovanović, bolničar-dobrovoljac u Velikom ratu i ugledni niški stolar 1919. godine, već suveren, lično, i to tri decenije ranije, pa taj podatak treba da se ispravi ako je negde zabeležen.