Od našeg stalnog dopisnika
Podgorica – Javni presing medija decenijama je bio usmeren protiv interesa Srba u Albaniji. Ni sada nije mnogo bolja situacija. Srbi u Albaniji nemaju svoje novine, radio, a da ne govorimo o televiziji. No, sada njihov izlazak u svet omogućava internet i mogućnost satelitskog praćenja televizijskih programa, sa svih destinacija, među kojima je najvažniji Beograd.
I mimo ovog serijala naše novine su još pre nekoliko godina počele sa ispisivanjem istine o životu i stradanju Srba i njihove kulture u Albaniji. „Politika” je prva pisala – onako kako je bilo i kako je sada. Tako bar tvrde Srbi iz Albanije.
Srbi ovde su pravi domaćini. Ugledni su poljoprivrednici, stočari, vlasnici preduzeća... Imaju velika imanja, mehanizaciju, divne kuće i skladišta za poljoprivredne proizvode...
„Ovi ljudi su radni, dobri domaćini i niko od njih ne želi da se bavi politikom”, pojašnjava Ekrem.
Mi kao da ne verujemo da ima i Srba koje ne zanima politika. Istina, retki su među pravoslavcima.
Srbi ovde su vredni, neke od njih svrstavaju u finansijski moćne ljude. Među njima su i petorica braće Duljevića. Tajna uspeha Srba u ovom kraju je, kako kažu: „Ko radi i živi dobro, ko spava od svega ima samo miran san.”
Na tržištu poljoprivrede proizvodi vrednih domaćina – Srba iz ovoga kraja – ne samo da su na ceni već njihovi poslovni partneri kažu da ih, po kvalitetu, mogu prepoznati među hiljadama drugih.
Poruka privrednika Srba iz Albanije je da radom stiču kapital, radom obogaćuju svoja imanja, radom su im proizvodi najbolji i na visokoj ceni, da jedino rad ne vara i da kvalitet proizvoda nikada ne može izneveriti kupca. Ovo geslo Srba, tako smo čuli u nekoliko gradova Albanije, koje postaje citat – pravilo je kako treba raditi i kvalitetom steći ugled i prestiž.
Onako kako su poljoprivrednim proizvodima zavredili pažnju kupaca zlatnim rukama Srpkinja, proizvođačica belog mrsa, od poodavno se zna.
Kada smo u jednom restoranu pitali vlasnika da li ima sira, odgovorio nam je:
„Imamo, najbolji. Nema boljeg. Spremaju ga u ona brda žene Srba. Njihov kozji sir je skuplji od drugih...”
Vreme je da se vratim za Podgoricu. Dug put. Borim se da što ne zaboravim od mnoštva utisaka. U sebi, na trenutke i glasno, ponavljam neke rečenice, one važne, osenčene posebnošću ljudi kod kojih smo bili. Ponavljam kako bih ih što upečatljivije preneo našim čitaocima. U tom „obnavljanu lekcije” prekide me Dubak:
„Evo nas, prođosmo kroz Kruja Fušu, gde ukradoše sat Džoru Bušu.” Upravo na tom mestu se i dogodila ta nemila scena kada su Albanci američkom predsedniku s ruke skinuli sat.
Sutra: Utamničeni Skenderbegovi ćirilični spisi
