ponedeljak, 09.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:41
OLIMPIJSKE IGRE I NEKADAŠNjA MAPA SVETA

Jugoslavija bi danas bila svetska sportska sila

Kada se zbroje medalje Srbije, Hrvatske i Slovenije, to bi bilo dovoljno za osmo mesto u ukupnom poretku u Riju, a ponovo „kompletirani” Sovjetski Savez bi se vratio na vrh
Autor: Aleksandar Miletićpetak, 16.09.2016. u 20:30
Златни и као Југославија 1988. и као Србија 2016: ватерполо репрезентација (Фото Ненад Неговановић)

Posle raspada Sovjetskog Saveza Sjedinjene Američke Države su (sve do skora) u potpunosti preuzele uzde čovečanstva, pa im je, pored ostalog, bio otvoren put i ka olimpijskom tronu. Sovjetski sportisti su u svoje vreme (devet učešća) bili bez premca s prosekom od 44 zlatne medalje (112,2 ukupno) u odnosu na američke olimpijce (37,9 – 93,3), a vrhunac su bile Igre u Seulu 1988, poslednje na kojima su nastupali i odneli ubedljivu pobedu protiv najvećeg protivnika: SSSR – SAD 55:37 u zlatu (132:102 ukupno).

Jugoslavija je tada završila na visokoj 16. poziciji u konkurenciji 160 država, osvojivši 12 medalja. Tri najsjajnije doneli su strelci Jasna Šekarić i Goran Maksimović i vaterpolisti. Koliko su velike današnje četiri ekipne medalje srpskog sporta, u borbi s takmičarima iz 205 zemalja, svedoči i to da je Jugoslavija u naponu snage imala isti skor: pored titule vaterpolista, imali smo srebro i košarkaša i košarkašica i bronzu rukometaša.
U čemu je bila tajna uspeha socijalističkih zemalja i gde bi se danas nalazile kada bi se prosto sabrale medalje nekadašnjih njihovih republika?
Federativna Narodna Republika Jugoslavija debitovala je na olimpijskoj pozornici u Londonu 1948, a Sovjetski Savez četiri godine kasnije u Helsinkiju, kada su Tito i Staljin „odigrali utakmicu stoleća“ (kako je agencija „Rojters“ nazvala fudbalski dvoboj dve zemlje). 
Ma šta ko mislio o socijalističkom poretku nema sumnje da je bio plodno tle za velika sportska dostignuća. Ako se stvar uprosti do kraja, može da se kaže da je cilj bio isti, da se na sportskom borilištu pokaže snaga države (samim tim i njegovog vođe) i zato je sve bilo u službi tog uspeha. U svojim govorima neposredno posle Drugog svetskog rata Tito je isticao da je razvitak sporta jedan od prioriteta, kao i da je „neophodno širenje svih sportova u masu narodnu“. Svakako, fizička kultura (spremnost) bila je veoma važna jer se posle ratova na svakog građanina gledalo kao na potencijalnog vojnika.
Pre Drugog svetskog rata naš sport se razvijao na krilima sokolskog pokreta, vođen prosvetiteljima koji su se školovali na poznatim evropskim fakultetima za fizičku kulturu (uglavnom u Varšavi). Posle rata nova vlast je donela sasvim novi sistem sporta koji je, kako je jednom prilikom istakao dugogodišnji generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA) Borislav Stanković, stvarao preduslove za prodor u svetske vrhove. Počeli su da se osnivaju fiskulturna društva vezana za institucije kao što su vojska, policija, železnica, teška industrija... Sport je bio „besplatan” i dostupan svima. Sportisti su na papiru bili amateri ali su uživali velike privilegije, od „pojačane ishrane” do stipendija koje su bile veće od najvećih plata. 
Bugarska je, recimo, do pada socijalističkog režima (1990) bila svetska sila u sportu (u Seulu 1988. sedmo mesto), a onda je počeo sunovrat koji se nastavio i prethodnog meseca u Riju (65. pozicija, tri medalje). Do danas je osvojila ukupno 223 odličja. Tu sport ne samo da se nije snašao u „tranziciji” već je i platio skupu cenu zbog dopinga (11 dizača tegova –drugog najtrofejnijeg sporta – suspendovano uoči poslednjih Igara). Bugari, ipak, nisu, kao ranije Istočna Nemačka (niz godina uz SSSR i SAD najuspešnija olimpijska reprezentacija), optuživani za „sistemski doping”.
Slično je utihnula i snažna olimpijska mašinerija Rumunije: pre pada Berlinskog zida bila je osma na svetu, a sada je 47 (pet odličja). Jedan kolega iz Rumunije na rastanku od Brazila pokušao je u jednoj rečenici da objasni krizu: „Za četiri godine promenili smo osam ministara sporta, političari su počeli da sastavljaju reprezentacije i evo dokle smo stigli...”
Zapadni stručnjaci su pokušavali da odgonetnu tajnu uspeha sovjetskog sporta. Jedan od njih Barbara Kiz s Univerziteta „Kalifornija”, u svojoj studiji posvećenoj Igrama u Melburnu 1956, kaže da bi bilo nesmotreno prihvatiti zdravo za gotovo izjavu američkog senatora Džona Maršala Batlera koji je svojevremeno sovjetske sportiste nazvao „plaćenim agentima u službi propagande SSSR-a i komunističkog poretka” (zar isto ne može da se kaže s druge strane za Majkla Felpsa – prim. aut).
Ona dalje navodi mišljenja da je „sport važno sredstvo u cilju unapređenja spoljne politike”, ali i da „na domaćem terenu služi za poboljšanje legitimiteta vladajućeg režima, dok je u spoljnim odnosima bitan zbog prestiža”. Vidi se da se tu ništa nije promenilo, jer svi lideri država dočekuju svoje šampione kao najistaknutije vitezove posle istorijskih bitaka, daruju ih najvećim priznanjima i proglašavaju za građane prvog reda.
Ali, da se vratimo na Rio i zamišljenu tabelu na kojoj su Sovjetski Savez i Jugoslavija. Kad se zbroje odličja nekadašnjih sovjetskih republika, to bi bilo dovoljno za drugo mesto u ukupnom poretku: 1. SAD 46 zlatnih (121 ukupno), 2. SSSR 34 (142). Nije teško zaključiti da bi plasman bio drugačiji da 118 od 389 ruskih olimpijaca nije suspendovano zbog doping afere (najveće kolektivno kažnjavanje u istoriji sporta, za greh koji su počinili pojedinci). 
Jugoslavija je tri puta završila na 16. mestu (Meksiko Siti 1968, Montreal 1976. i Seul 1988) što je njen najbolji plasman ako se izuzmu igre okrnjene zbog bojkota (u Los Anđelesu 1984. deveto mesto, u Moskvi 1980. – 14). Kada bi se u Riju sabrala odličja koja su osvojili sportisti s njene teritorije (Srbija sa Kosovom, Hrvatska, Slovenija), našli bi se na osmoj poziciji sa po devet zlatnih i srebrnih i pet bronzanih (ukupno 23). Jasno je da bi zajedničke reprezentacije bile neuporedivo jače i da bi samim tim ovaj skor bio još veći, ali danas je ovakva računica moguća samo u jednom novinskom članku...


Komentari7
8486f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ciko
Ubedjen sam da je sport jedina drustvena grana koja je, da kazem, profitirala od raspada Jugoslavije. Kao sto je jedan ruski kosarkaski strucnjak prokomentarisao cin raspada nase Juge, umesto jedne jake kosarkarske reprezentacije sa ovih prostora, sad ih ima sest. To vazi i za ostale timske ili individualne sportove. Veci broj sportista ima priliku da pokaze svoje umece na sportskim borilistima. Nema vise potrebe sastavljanja reprezentaciaj "po kljucu", vec po umecu, barem se nadamo da je tako.
E U
Što je babi milo - to joj se snilo !
Može i ovako
@Malo Morgen Po tvom kriterijumu Hrvatska je veća sportska sila i od Kine. Srbija je osvojila medalju u svim timskim sportovima, dok Hrvatska osvojila celu jednu. A jedan tim ne čini jedan čovek, već oko 16. I onda dodjemo do računice da skoro svaki drugi člana naše ekspedicije se vratio sa medaljom, dok za Hrvatsku ne bih rekao.
Malo morgen
Zbir pomenutih drzava ne moze biti Jugoslavija. Jugoslavija je redovno bila fenjerdzija po broju osvojenih medalja. Hrvatska je sama na visokom mestu kad se gleda broj stanovnika. Srbija po istom kriteriju je blize zacelju a htela bi kao i obicno (preko Jugoslavije) da se kiti tudjim perjem.
ilija
Osnovni kriterijum za uspesnost sporta je - baza. Sto rece A. Prlainovic " a gde su nam klubovi?" Tako je to kad je sport pravljen na vestacki nacin sa nekim drugim ciljem od onog osnovnog i jedinog humanog - masovno ali dobrovoljno bavljenje mladih aktivnostima na jacanju tela i duha. SSSR, i druge socijalisticke zemlje su i tu prihvatile zamisao "Potemkinova sela", proizvodile su odabrane pojedince i manje grupe u vrhunske sportiste dok u bazu uopste nisu ulagali. Jeftinije je i brze a sluzi da se propagira. Srbija sad ima najsiru bazu u fudbalu a vrhunskih dostignuca u seniorskoj klasi uopste nema, cak nema nikakvih! Tuzno je ali realno: jedino smo u fudbalu tamo gde nam je mesto. Sve drugo je privid.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport / Sportske priče

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja