Bileća – U Domu kulture „Jevto Dedijer”, na „Ćorovićevim susretima”, Radovanu Belom Markoviću uručena je nagrada „Svetozar Ćorović”. Žiri, koji je radio u sastavu: Jovan Delić, predsednik, Marko Nedić i Ranko Popović, jednoglasno je odlučio da nagradu za 2016. godinu dobije Radovan Beli Marković, književnik iz Lajkovca, za roman „Putnikova ciglana”, koji je objavila Srpska književna zadruga, u redovnom „Kolu” (2015). O nagrađenom autoru govorili su Jovan Delić i Marko Nedić.

Podjednako plodan  kao pripovedač i kao romansijer, ističe Jovan Delić, Radovan Beli Marković je romanom „Putnikova ciglana” potvrdio najbolje umetničke domete svoje ranije proze. I ovim romanesknim ostvarenjem on se opire ustaljenim književnim konvencijama i klišeima, i u trajnom, i estetski produktivnom dosluhu sa književnom tradicijom i savremenošću, u najnoviju srpsku prozu unosi jedan izuzetno individualan i apartan stvaralački glas. Stvarnost Kolubarskog kraja i njegovih realnih i mistifikovanih prostora, oblikovana je u „Putnikovoj ciglani”, u plodnom prožimanju i sudaranju različitih nivoa subjektivne stvarnosti i bogatih individualnih stilskih sredstava, od lirskih i humornih, do kritičnih i ironijsko-protesnih, složenih u književni tekst izuzetne umetničke sugestivnosti. Ovim romanom i svojom celokupnom prozom, koja nailazi na jednodušan i veliki odjek u književnoj kritici i informativnim medijima, Radovan Beli Marković ostvario je maštovitu književnu sliku tragičnog čovekovog iskustva našeg i minulog vremena i time dao poseban i veoma značajan doprinos savremenoj srpskoj književnosti.

Ovogodišnji dobitnik nagrade „Svetozar Ćorović”, Radovan Beli Marković, naglašava Marko Nedić, svojim proznim delom, izuzetno produktivnim u poslednjoj deceniji 20. i prvoj deceniji i po 21. veka, na sasvim osoben način je obogatio savremenu srpsku književnost i doprineo njenoj raznovrsnosti i dinamici. Podjednako značajan kao pripovedač i kao romansijer, on je u srpsku prozu svoga vremena uneo jedan individualan narativni glas, koji je neprestano u aktivnom dijalogu sa književnom tradicijom i savremenošću i u produktivnom otporu standardnom književnom rukopisu. Tradicija na koju se oslanja, počev od starih pisaca i Dositeja Obradovića do Bore Stankovića i Momčila Nastasijevića, poslužila mu je samo kao pogodan predložak na osnovu kojeg je izgradio svoje originalno književno delo, koje se, s druge strane posmatrano, izvorno ostvaruje prema principima moderne narativne poetike.

Njegove pripovetke i romane, pa tako i „Putnikovu ciglanu”, za koju je dobio ovu prestižnu nagradu, dominantno obeležava izrazito jezičko bogatstvo i narativna energija koja omogućava stalnu dinamiku proznog teksta i umnožavanje njegovih motivskih, asocijativnih i semantičkih polja. Autor se ni u ovom romanu ne udaljuje od ključnog hronotopa svoje proze, od Kolubarskog kraja, i u njemu Gornje i Donje Psače, Belog Valjeva, Lajkovca, Ćelija, Jabučja i drugih realnih i izmaštanih zavičajnih toponima. On se, međutim, samo delimično oslanja na njihovu stvarnu i vidljivu ikonografiju, jer mu oni u suštini služe kao neophodna osnova i dobro motivaciono pokriće za bogatu i produktivnu igru mašte i jezika i za novi i drugačiji smisao narativnog rukopisa. Zavičajna stvarnost je u romanima i pripovetkama ovog autora, a u „Putnikovoj ciglani” možda najsugestivnije, pretvorena u pravi mitopoetski prostor, stvoren i estetski osmišljen rukom sigurnog majstora književne reči i oblika.

Uz podsećanje na braću Ćoroviće, istorika Vladimira i književnika Svetozara, Aleksu Šantića i Jovana Dučića, poete, nacionalne i  književne poslenike Atanasija Šolu i Peru Slijepčevića, germanistu i od svake ruke književnog znalca, zatim Savu Vladislavića, i velikane našeg doba – Momčila Kapora i Radoslava Bratića, Radovan Beli Marković, u svom slovu, rekao je između ostalog: „Književno delo Svetozara Ćorovića pripada onom razdoblju književne i kulturne istorije kada se –  krajem 19. i početkom 20.veka – na ovim stranama i na temeljima narodne književnosti stala zametati i umetnička književnost u gotovo svim svojim oblicima, sa zadanim ciljevima: da ukrepljuje jezik i služi ispaćenom svom narodu, crpeći iz njega građu i motive, a nadahnjijući se tvrdom njegovom mukom i plemenitim težnjama. Kao i Šantićevo pesništvo, i Kočićeva proza, i Ćorovićevo književno delo bejaše usmereno na to da se u jednom  zanemoglom narodu, pritiskanom da služi sopstvenoj propasti, i u kulturno nestasaloj pokrajini zametne književnost koja će biti ogledalo života i naravi, zarad duhovnog podstreka i davanja mahova rodoljubivom, nacionalnom i socijalnom buntu”.

Prve večeri „Ćorovićevih susreta”, u Gacku, dodeljena je nagrada „Vladimir Ćorović” za 2016. godinu, Vasiliju Krestiću, redovnom članu Srpske akademije nauka i umetnosti, za životno delo. Žiri, koji je radio u sastavu: prof. dr Ljubodrag Dimić,predsednik, prof. dr Radmilo Pekić i dr Draga Mastilović, odluku je doneo jednoglasno. Žiri je ocenio da je akademik Vasilije Krestić svojim višedecenijskim naučnim radom na polju istorijeske nauke, dao dragocen doprinos srpskoj istoriografiji i kulturi i time u potpunosti zaslužio ovo visoko priznanje.

Akademik Krestić, nažalost, zbog zdravstvenih razloga, nije mogao da doputuje u Gacko. Nagrada će mu biti uručena naknadno, u Beogradu.