sreda, 26.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:30
ČETVRT VEKA OD POGIBIJE MAJORA MILANA TEPIĆA, POSLEDNjEG NARODNOG HEROJA JUGOSLAVIJE

Život i smrt moga oca

Aleksandar Tepić, sin legendarnog majora Tepića, govori o svom ocu i okolnostima pod kojima je stradao, digavši u vazduh skladište municije kod Bjelovara da ne bi palo u ruke hrvatskoj paravojsci
Autor: Milan Galovićsreda, 28.09.2016. u 09:40
До сада необјављена фотографија: Милан Тепић у родној Козарској Дубици (Фото архива породице Тепић)
Начелник Генералштаба ВС генерал Љубиша Диковић и капетан Александар Тепић на откривању спомен плоче у касарни у Топчидеру (Фото Војска Србије)

Njegovo ime nose ulice u mnogim gradovima Srbije i Republike Srpske, kasarna u Jakovu kod Beograda, a spomen-ploča njemu u čast nalazi se i u jednoj od zgrada Generalštaba Vojske Srbije u Topčideru. Reč je o majoru Milanu Tepiću, poslednjem narodnom heroju SFRJ i jedinom kome je taj orden dodeljen tokom rata u kojem je nestala ta zemlja. Od njegove herojske pogibije prošlo je 25 godina.

Tepić je 29. septembra 1991. godine, nešto pre 11 časova, digao u vazduh veliko skladište municije JNA u Bedeniku kod Bjelovara, žrtvujući svoj život. Prethodno je u borbi poginuo vojnik na odsluženju vojnog roka Stojadin Mirković, dok su starijeg vodnika Ranka Stevanovića pripadnici hrvatske paravojske streljali po zauzimanju skladišta.

Nekoliko zarobljenih vojnika JNA je kasnije oslobođeno. Prema podacima Vojske Srbije, na hrvatskoj strani je u eksploziji bilo 11 poginulih, mada se spekuliše da su njihovi gubici bili i veći.

Četvrt veka kasnije, šta osim navedenih podataka znamo o Milanu Tepiću i okolnostima pod kojima je žrtvovao svoj život za odbranu svoje zemlje i armije kojoj je pripadao? „Politika“ je o ovim temama razgovarala sa Aleksandrom Tepićem, Milanovim sinom.

Ovaj tridesettrogodišnji informatičar, uprkos svemu kroz šta je prošla njegova porodica, smireno govori o životu i sudbini svog oca. Kaže da ne bi želeo da ovo bude priča o njemu i njegovoj porodici, ističući da dele sudbinu onih koji su u ratovima izgubili nekog bližnjeg. Aleksandar Tepić napominje i da se u sećanjima na poslednje dane i pogibiju njegovog oca, ne smeju zaboraviti njegovi saborci, kako stradali Mirković i Stevanović, tako i oni koji su preživeli.

– Moj otac rođen je 26. januara 1957. godine u Kozarskoj Dubici, tada se zvala Bosanska Dubica. Imao je dve sestre. U ovom mestu je završio osnovnu školu, a od trećeg razreda gimnazije bio je vojni stipendista. Upisao je Vojnu akademiju, prvo saobraćajni smer, a kasnije su ga zbog dobrih rezultata prebacili na smer tehničke službe – smer motori i motorna vozila. Praktično, osim što je bio oficir stekao je i znanja mašinskog inženjera – kaže Aleksandar Tepić.

U aktivnu vojnu službu Milan Tepić stupio je 1980. Prvo mesto službovanja bilo mu je Slavonska Požega, gde su njegova supruga Dragica i on dobili ćerku Tanju i sina Aleksandra. Sredinom osamdesetih godina prekomandovan je u Varaždin, a 1990. godine, kada se već rat osećao u vazduhu, u Bjelovar.

U ovom gradu bila je smeštena motorizovana brigada JNA, kasarna je bila u samom Bjelovaru, a skladište municije izvan grada. Tokom 1991. nižu se oružani incidenti u Hrvatskoj, porodice pripadnika JNA srpske nacionalnosti su pod posebnim pritiskom. Milan odlučuje da decu i suprugu skloni kod svojih, u Kozarsku Dubicu. Dok se moglo, obilazio ih je, čak je dolazio i na školske roditeljske sastanke. U leto 1991. situacija je eskalirala, pa se sa suprugom mogao telefonom čuti samo u retkim prilikama. Slobodnog kretanja za pripadnike JNA više nije bilo, kasarne u Hrvatskoj su blokirane i opkoljene.

– Bio sam u prilici da razgovaram sa onima koji su sa mojim ocem bili u skladištu, sa nekima tek nedavno. Jedan od njih je prvi put o tome pričao autoru knjige o mom ocu, ali je insistirao da govori u mom prisustvu – kaže Tepić.
Objašnjava da su se oficiri iz kasarne u Bjelovaru mesečno smenjivali na dužnosti u skladištu u Bedeniku, a u septembru je tu dužnost preuzeo njegov otac. U uobičajenoj situaciji, u skladištu bi bili trojica starešina i oko pedeset do šezdeset vojnika. Imali su na raspolaganju četiri oklopna transportera.

U septembru 1991. Jugoslavija se u krvi raspada po nacionalnim šavovima, pa tako i njena vojska. Vojnici iz brigade u Bjelovaru dezertiraju, a u skladištu Bedenik ostaje ih svega desetak, sa sve trojicom starešina. Milan Tepić naređuje da se prilazi skladištu ponovo miniraju, sumnjajući da njegov prethodnik na toj dužnosti, Hrvat, to nije uradio kako je traženo.

Vojnicima predočava plan da, u slučaju pada skladišta municije, digne u vazduh i objekat i sebe, o čemu će ih na vreme obavestiti kako bi se na vreme sklonili na bezbedno i tako preživeli detonaciju. Od tada Tepić ne izlazi iz jednog objekta, gde mu je pri ruci detonator, ne dozvoljavajući mogućnost da ga bilo šta iznenadi i spreči u nameri.

– Kod njega je odlazio samo jedan vojnik, poreklom iz Banjaluke, koji je kasnije ispričao da su se u toj prostoriji nalazili samo vojnički krevet i klupa na kojoj je otac držao sestrinu i moju sliku – kaže Aleksandar Tepić.

Hrvatske snage kreću u napad u zoru 29. septembra 1991. godine. Grupa vojnika opkoljenih u skladištu pruža ogorčen otpor, a prilaze skladištu „pokrivaju“ paljbom sa oklopnih transportera. Ubrzo protivoklopna raketa pogađa jedan transporter, posada uspeva da se izvuče iz olupine. Nešto kasnije, druga raketa pogađa susedni transporter u kojem gine Stojadin Mirković.

Pripadnici Zbora narodne garde nadiru, vojnici JNA se pod borbom povlače u poslednji zaklon o kojem su ranije razgovarali. Kada je postalo jasno da se skladište više ne može odbraniti, kao i da su njegovi vojnici u bezbednom prostoru, Tepić aktivira detonator. Nad okolinom Bjelovara odjeknula je strašna eksplozija. Hrvatski mediji su izvestili da se pečurka nad Bedenikom, oblak dima, mogla videti iz Mađarske.

– Mislim da se moj otac odlučio za taj čin jer mu je porodica bila na sigurnom, kod njegovih, i zato što je verovao u državu i vojsku, da će nas zbrinuti. Tako je i bilo, stambeno smo obezbeđeni, a i ja sam završio Vojnu akademiju. Nikada nismo tražili nikakve privilegije u odnosu na porodice drugih stradalih – kaže Aleksandar Tepić.
Na groblju u rodnom mestu majora Tepića nalazi se nadgrobni spomenik sa njegovom slikom i podacima. Ali, grob je prazan – njegovi posmrtni ostaci zvanično nisu pronađeni, a nezvanično – sahranjeni su u neobeleženom grobu na jednom zagrebačkom groblju. Porodica je dala uzorke DNK, tako da je na Komisiji za nestala lica da pokuša da pronađe posmrtne ostatke poslednjeg narodnog heroja.


Komentari34
51ab7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Милутин Јовковић
слава им
Srdjan
Bogu hvala i dobrim ljudima kad su se bar malo oduzili porodici ovog Heroja. Nikad ne bi smo smeli zaboraviti zrtve onih koji su polozili zivote za pokolenja i buducnost koja jeste neizvesna ali ipak postoji.
Andrija Skrbovic
Heroju Milanu Tepicu,vojnicima Stojadinu Mirkovicu -Coletu i Ranku Stefanovicu vecna slava i hvala sto su svoje casne zivote polozili na oltara otadzbine.njihov svetao primer nikada nece izbledeti.
Зоран Петковић
Милан је говорио мало и ходао тихо - и ушао у историју. Искреност, поштење и храброст можемо од Милана да научимо. Кад би нас било више као што си ти. Слава ти Милане XXIII класа ТВА КоВ
Theodor Šljivovički
Slava majoru Tepiću, slava heroju nad herojima. Slava i starijem vodniku Ranku i vojniku Stojadinu, koji svoje živote ugradiše u temelje ljudskog dostojanstva. Da, reč, data reč zakletva, vera u pravdu i čoveka. To je ono što čini čoveka u čoveku. Majore, večna ti slava i hvala. Mirno počivaj gore visoko, najviše, medju anđelima ljubavi do čoveka. Nosimo te u srcu baš kao i tvoji Tanja i Aleksandar.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja