Uz česte pohvale RTS-ova emisija „Tako stoje stvari” (Prvi program, 10.00), za izdanje u sredu zaslužila je – prekor.
Kao što je „put do pakla popločan dobrim namerama” tako se i ova ozbiljna primedba odnosi na dobar i pažnje vredan prilog koji je najavljen podatkom da se u Srbiji kod oko četiri hiljade žena godišnje dijagnostikuje karcinom dojke.
Novinarka je napravila razgovor sa dve žene, Jasminom i Dominom, koje su obolele i izlečile se od ove opake bolesti i koje su iskreno, sažeto i objektivno govorile o onome što ih je zadesilo, šta im je dalo snagu da se uhvate u koštac sa bolešću i kako im je ona promenila prioritete i životnu filozofiju.
Razgovor sa njima snimljen je na stepeništu zgrade i trajao je nepristojno kratko – tri munute.
Tačno onoliko koliko je od starta ove emisije predviđeno za prilog o medicini „Nazdravlje” koji, uzgred budi rečeno, redovno pravi Ivana Božović, koja ima diplomu Medicinskog fakulteta.
U zemlji u kojoj se ljudi stide bolesti mnogo više nego što se neki drugi stide gluposti, bahatosti ili lopovluka, već sama činjenica da su dve žene pristale da javno govore o dijagnozi čije ime svi, i ateisti i vernici, izgovaraju uz ono obavezno „Bože sačuvaj” ili „daleko bilo” zaslužuje poštovanje.
To bi u ovom primeru značilo da im je javni servis posvetio više od ta tri minuta. Pre nego što su stale pred TV kameru, ove dve žene su verovatno prvo „dvaput razmislile” i konsultovale se sa članovima familije i prijateljima...
Valjalo je preskočiti pravilo emisije jer ovako kvalitetne i životne priloge duguje svojim gledaocima koji retko kad imaju priliku da saznaju za tuđa iskustva izrečena na pravi način, a ne samo da slušaju „crne” statistike o obolelim i broju onih koji nisu imali sreću da budu među izlečenima.
Sve se češće čuje fraza „daljinski upravljač je najbolji urednik” čime se sugeriše da nisu krivi oni koji proizvode i emituju prostakluk, bezobrazluk i verbalnu agresivnost, već gledaoci koji su to zapazili i sa pravom negoduju.
Teorija „daljinskog upravljača” nije ništa drugo do okretanje glave na drugu stranu, onako kako je okrenemo kada na ulici momak šamara svoju devojku, neko gađa psa kamenom ili tinejdžeri maltretiraju vršnjaka.
Jer, ako su televizije vlasnici lopte, igralište svakako nije njihovo. Naše je.
I kao što Balašević peva „nisu krivi primitivci / krivi smo mi...”
