utorak, 19.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:51
RAZGOVOR NEDELjE: BRANKO CVEJIĆ, glumac

Bane Bumbar bi danas bio vlast

Verovatno nostalgičnost serije „Grlom u jagode” pokazuje kako je za sve nas to bilo srećnije vreme odrastanja, takozvanog čeličenja da postanem čovek
Autor: Aleksandar Apostolovskisubota, 22.10.2016. u 22:00
Бранко Цвејић (Фото Жељко Јовановић)

Te 2016. godine održana je Olimpijada u Riju. U Srbiji su opet bili izbori, Kristijan repuje iz zatvora, pošto je pre toga robijao uživo, na „Farmi”. Britanci su odlučili da napuste EU, a Srbija je otvorila prva pristupna poglavlja. Svet nikada nije bio bliži apokalipsi, a ja sedim s Banetom Bumbarom. Slikam selfi s glumcem Brankom Cvejićem, tumačem uloge koja je obeležila njegovu karijeru. Moja ćerka je to izričito tražila.

Od premijernog prikazivanje serije „Grlom u jagode” reditelja Srđana Karanovića prošlo je 40 godina, ali se priča o odrastanju Baneta, Ušketa, Mikija Rubiroze, Čombeta i Goce krajem šezdesetih godina preliva i na današnje klince. Možda zato što osećaju da im nedostaje vreme kada je naivni Bane Bumbar verovao da se najlepša devojka može osvojiti ako je momak odvede na baklave. Koscenarista Rajko Grlić je možda najbolje opisao magiju serije, rekavši da je ona arheologija naših života. U našim majkama vidimo Oliveru Marković, svi naši očevi su Danilo Bata Stojković, a bake Rahaela Ferari. Kad je gužva na Tramvajskom mostu, zviždućem nezaboravnu melodiju Zorana Simjanovića.

Branko Cvejić zna šta ću ga prvo pitati.

Ko je danas Bane Bumbar?

Da sam u životu samo uradio seriju „Grlom u jagode” bilo bi dovoljno. Dugo sam bio pomoćnik Jovana Ćirilova, dobrih desetak godina. Posle toga sam bio upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, igrao u mnogo predstava, filmova i serija, ali od Baneta ne mogu da pobegnem i da hoću.

Šta bi, dakle, Bumbar bio u današnjoj Srbiji?

Verovatno bi bio član vladajuće stranke. Bio bi funkcioner u nekoj beogradskoj opštini.

U seriji razgovarate s Mikijem Rubirozom na Železničkoj stanici i on kaže da sanja kako će otići napolje i pokupiti veliku lovu, dok mu Bane Bumbar odgovara da je Beograd njegov svet. Loša Banetova procena?

Bane je rekao da zamišlja kako će neka dva kulova na pariskoj železničkoj stanici reći: „Hajdemo u Beograd, tamo je prava stvar”. Izgleda da nije prava stvar.

Da li bi Miki Rubiroza, koga je igrao Miki Manojlović, bio tajkun ili uspešni gastarbajter?

Vrlo uspešan gastarbajter. Bio je najpametniji od svih nas. Reditelj Srđan Karanović je dobro rekao da film „Jagode u grlu” stavlja tačku na sudbinu čitave generacije junaka iz serije. Pitaju me zašto se serija ne snima ponovo. Zamislite kakav bi to bio crnjak. Većina naše dece su u inostranstvu, jedva ih viđamo.

Uške, ili Aleksandar Berček, osim velike glumačke karijere, imao je i političku. Može li da se konstatuje da su glumci iz serije bili solidna kadrovska politička baza?

Bane Bumbar ulazi u partiju, tada jednu jedinu, da bi dobio stan. To je bilo pre 40 godina. I sada je to vrlo aktuelno.

Gde je nestao urbani duh Beograda promovisan u jednoj jugoslovenskoj seriji?

Bio je to svet rokenrola, farmerki, igranki, svet zapadne kulture koja je osvajala socijalističku Jugoslaviju.

Taj duh nije nestao, već se pretvorio u nešto drugo. Tada je postojala jedna televizija koja je imala dva kanala. Drugi program je startovao s tom serijom. U Beogradu, tada mnogo manjem nego sada, znalo se šta je Tašmajdan, šta je „Poslednja šansa”, a šta „Madera”. Kad me pitaju da li ste znali da će serija imati toliki odjek, zaista nismo imali pojma. U rukama smo imali briljantan scenario Srđana Karanovića koji je napisao uz pomoć Rajka Grlića. Uspeh te serije bio je u tome što je čitava ekipa bila tačno na onim mestima koja su im pripadala. Da citiram Bogdana Diklića: „Nisam ja pravio tu ulogu, ja sam živeo tu ulogu”.

Bogdan Diklić ipak kaže da je bio katastrofalan na kastingu i da mu u nije jasno kako ga je Karanović uvrstio u tim.

Ma ne… Bio je mlad, to je bila njegova prva uloga. U „Jagodama u grlu” bio je sportski novinar i imao je stalno probleme s glavnim urednikom.

Kako je vas Karanović izabrao?

Karanović je znao ko će igrati Bumbara. I poslednju verziju snimanja je prilagođavao likovima. Poslednji koji je izabran bio je Bogdan Diklić. Ja sam bio prijatelj s Karanovićem i pre nego što je snimana serija.

Niste valjda ulogu dobili preko veze?

Ne verujem. U tom smislu, Srđan Karanović nije tako sladak. I drago mi je zbog toga. Ostali smo prijatelji. Čak i stanujemo u istoj zgradi. On je na 12. a ja na 14. spratu. Tako da se redovno viđamo.

Serija je bila popularna u čitavoj Jugoslaviji, a i sada je u njenim bivšim republikama.

Emitovana je u svim republičkim centrima, to se zvalo odloženo snimanje. Strahovao sam kako će u Ljubljani razumeti gde je taj Kalemegdan i kakve su to igranke. Međutim, u Ljubljani su govorili imamo mi Tivoli. U Zagrebu su govorili imamo mi Šalatu. Prva repriza je bila posle pet-šest godina. Imala je oreol vrlo uspešne serije. Ja nisam želeo da se serija reprizira.

Zašto?

Toliko je bilo to dobro da sam mislio da će klinci reći: „Šta sad hoće ti matorci?” Nisam verovao da će to kod njih proći. Ali, kad se reprizirala i ponovo, i ponovo, postala je kao dobro vino koje lepo odstoji.

Ako je moja četrnaestogodišnja ćerka, koja sanja da bude glumica, a ja ne znam kako da je odgovorim od toga, čula da pravim intervju s vama, želela je da pobegne sa časova iformatike kako bi vas upoznala. I današnja deca osećaju da su ta vremena bila srećnija.

Verovatno ta nostalgičnost pokazuje kako je za sve nas to bilo srećnije vreme odrastanja, takozvanog čeličenja da postanem čovek. Kada se pojavio film „Jagode u grlu” svi su zamerali zašto film nije kao serija. Zamerali su zašto je tako mračan. I taj film postaje sve popularniji.

Kao da žalimo što nema više srednje klase koja je tada nastajala, a potom nestala.

Gocin tata je vozio tramvaj, moj otac je bio referent u nekom preduzeću. Bila je neka ženska koju smo svi voleli i jedina koja je od nas živela na Dedinju.

Družite li se, vi preostali junaci serije? Nađete li se ponekad?

Svi smo ostali vrlo dobri prijatelji. Neko me pitao ko mi je bio inspiracija za kreiranje lika Baneta Bumbara. Inspiracija je bio život oko mene. Kad smo završili seriju, ekipa se praštala jedno pet-šet puta. Svako je želeo da organizuje opraštanje. Opraštali smo se sa sentimentom.

I vi ste jedno vreme koketirali s politikom, podržavajući Demokratsku stranku.

Podržavao sam ono što se desilo 5. oktobra. Znao sam površno Zorana Đinđića odranije i ulivao mi je izuzetnu nadu za sve nas. Nisam bio član nijedne partije i ostao sam bez članske karte. Tako sam projurio kroz čitav život. Što kaže Predrag Ejdus više misle da si ti član DS-a, nego ja.

Možete li da zamislite aktuelne političke junake u onoj seriji? Šta bi bili Vučić, Dačić, Šešelj, Nikolić u seriji?

Bili bi neinteresantni kao likovi, bez obzira na to što odlučuju o našim sudbinama.

Da li vam se čini da bi im bolje pristajale uloge u filmu „Jagode u grlu”?

Verovatno. Kad odem u inostranstvo, pitaju me mnoga deca koja su otišla da li si doneo kasetu sa serijom. Mi smo našoj deci prikazivali zemlju svojih roditelja. Pokazivali smo im kakva je to zemlja bila. Reskiram da me opet proglase za jugonostalgičara.

Zašto mislite da reskirate. I ja sam jugonostalgičar. Nije to tako loš osećaj.

Ne bežim od toga, zato što kada uporedimo to što je bilo i moglo da bude, želim da budem jugonostlagičar.

Jednom ste rekli da je u to doba glavni frajer bio onaj koji bi se s „fićom” što više približio „Poslednjoj šansi”.

Da, onaj koji bi ušao kroz park. Zamislite koliko je to bilo divno. Bilo je dovoljno da reparirate starog „fiću” i da budete glavni Džek.

Kako vam se čini kada oko Tašmajdana vidite silne džipove? Da li je metafora današnjeg vremena da je princip zamenio džip?

Jedanput sam hteo da kupim auto, a žena mi kaže kupi neki manji. Ne mogu da podnesem „mercedes” i „audi”. Zato što ih voze političari ili mafijaši.

Ipak ste po završetku serije od honorara kupili „golfa”.

Kupio sam ga u Sarajevu, u Vogošći. Glumci su imali plate od kojih su mogli da prežive. Odnos prema kulturi je bio sasvim drugačiji. I vremena su se srozavala, budžet za kulturu je bivao sve manji. Besmisleno je to. Ima neko staro verovanje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu da su prvaci dobijali generalske plate. Kad pogledate, ne verujem da generali imaju pristojne plate. Danas imaju političari koji se snađu.

Da li je bilo cenzure u seriji?

Bilo je zanimljivo prikazivanje 1968. godine. Kada je ta epizoda gledana na televiziji, na višem nivou su rekli mogu da prođu snimci iz Pariza, ali ne mogu snimci s beogradskih demonstracija. Onda je Karanović sve izbacio, kao da se studentske demonstracije nisu ni dogodile.

Osećate li tragove cenzure u kulturi i danas?

Igrao sam u nekoliko predstava koje su bile zabranjivane. Predstava „Golubnjača” je brutalno zabranjena u Novom Sadu, ali mi smo je zainat odigrali 200 ili 300 puta u Studentskom kulturnom centru. Sada je to malo teže. Ali opet je u svima nama usađen neki mali cenzor. Niko vam ništa neće reći, ali će vam zatvoriti malu slavinu sredstava da bi se igrala predstava.

Predstoje nam predsednički izbori. Da vam neko od kandidata ponudi da učestvujete u snimanju predizbornog spota šta biste mu rekli?

Ne bih se time bavio. Politička opcija za koju sam se zalagao jako me razočarala, a nisam od onih koji menjaju dresove. Zamislite sada da Zvezdin dres zamenim za Partizanov. Nisam ja od takvih. Ali, ako opet svi kažemo da nas ništa ne zanima, ljudi mogu da rade šta hoće. Onda je moguća „Savamala”.


Komentari21
e3de2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sinisa N
Neznam cemu frka oko ove serije - izvikana tada i sada. Sluzila je tadasnjim vladaocima da se pregaze/poniste ranije gradjanske vrednosti novim socijalistickim. Truli zapad je davan na kasicicu samo onoliko koliko je bilo potrebno za odrzavsanje "nesvrstog" kursa samoupravne SFRJ i iza svakog pozitivnog prikaza zapada bilo je neko "narovouceije" tipa tog dijaloga na zeleznickoj stanici (svet ce doci u Beograd). Rezultat je bio ograman broj neodlucnih ljudi iz tih generacija sto je omogucilo Milosevicevizam. Tuljava vremena.
Ucviljeni Ceda
Bilo bi dobro da Politika uvede novo pravilo - da se ne dozvoli pisanje komentara dok se tekst ne objavi u cjelini. Ovako, imamo niz gluposti baziranih iskljucivo na predrasudama. Molim da se ovaj moj prijedlog uvrsti u dnevni red.
alisa mihajlović
Nije mi je uopšte jasno zašto ovakve tekstove čitaju osobe koje nikada nisu kročile u pozorište. A ja se uopšte ne razumem u sport, i zato tu rubriku i ne čitam. Ali svako od nas, ima osim svoje porodice, predaka i naslednika, i jednu širu duhovnu familiju, koju, za razliku od one prve, može slobodno da bira, kao i knjige, prijatelje, putovanja ili ostajanja. Takođe nije obavezno gledati TV program, petparačke serije, gde se na pr. južnjački dijalekat koristi za "uveselenije" tzv. građana, ili drugih, gde je svaka druga reč psovka, a svaka prva "ljubavi". Zamislite da se neko u pozorištu smeje čuvenom Mitketovom monologu, ili da se ne smeje na replike iz Sterijine "Laže i paralaže". A ako neko, ko verovatno nikad nije kročio u pozorište, govori o političkom angažmanu velikog glumca Cvejića, i njegovoj nasušnoj potrebi da time zaradi nekav stan, neka čita Kurir i gleda "Anđelku" a može i neke turske serije, mada bi bolje bilo da pročita šta je Kami napisao o sudbini glumaca.
Pera
Demokratski alavac kome verovatno nije dosta uloga preko veze pa daj jos malo da se ovajdi. I ovakvi glumci su dokaz bede u kojoj zivimo. Sole narodu pamet a menjaju stranacke knjizice ko gace
jasmina nešković
Uostalom, "ako kralju ne sviđa se gluma", onda kralju ne sviđa se gluma", ako sam dobro citirala nekog tamo zaostalog Šekspira, pa čak i da nisam, Branko Cvejić ostaje zauvek u mom sećanju kao Petrunjela u predstavi "Drundo Maroje",u režiji Miroslava Belovića. A o ostaloj glumačkoj ekipi, gde su sve uloge igrali muškarci, i da ne govorimo. Zaludna rasprava, jer sam sinoć htela komšiji penzionisanom policajcu da ispričam nekoliko anegdota o Predragu Ejdusu, ali on, nažalost, za tog efemernog glumca nikad nije ni čuo, te mi propade priča. Ali ipak se nadam da nije sve izgubljeno, jer pozorište je starije od Tv pinka, ili čega god,i svakako će nas nadživeti.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja