četvrtak, 27.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:00
Intervju: Erlend Lu, pisac, 61. SAJAM KNjIGA

Kako izbaciti naftu iz norveškog krvotoka

U Rusiji i zemljama Baltika moje knjige se jako rado čitaju. Ali nigde ta čitanost nije tako velika kao u Srbiji. Za mene je to misterija, ali jedna od onih čudesnih tajni u kojima uživam
Autor: Zorana Šuvakovićponedeljak, 24.10.2016. u 22:00
Ерленд Лу (Фото:: З. Шуваковић)

I Norvešku je sustigla naftna kletva, bar tako misle književni junaci Erlenda Lua koji je juče bio počasni gost Beogradskog sajma knjiga. Dopler, najprepoznatljiviji Luov fiktivni lik sanjari da će jednog dana konstruisati mašinu za pretvaranje dosade u energiju i da će za svoj pronalazak dobiti Nobelovu nagradu. To će izazvati kolaps naftne ekonomije, ali će se norveško društvo izvući iz materijalističke vulgarnosti u koju upada sve dublje otkako je crno zlato poteklo nordijskim fjordovima. 

Iako Srbija nije ophrvana naftnim blagostanjem, nijedan pisac nije našu mlađu generaciju tako naprečac opčinio kao norveški književnik Erlend Lu. Još otkad je pre petnaestak godina preveden njegov roman „Naivan. Super.”, pa preko „Doplera”, „Fvonka”, „Volvo kamiona” i „Kraja nama poznatog sveta” 2015 (većinu knjiga izdala je Geopoetika) u Srbiji i dobrom delu balkanskog regiona vlada groznica za pitkim knjigama Erlenda Lua (46), koje se lako i brzo čitaju, ali se veoma dugo pamte. Za protekla tri dana, otkad sam saznala da ću sa Erlendom Luom uspeti da napravim intervju na miru, van sajamske groznice, uspela sam bez imalo muke da pronađem desetoro ljudi, u tridesetim godinama, koji sebe smatraju posvećenim čitaocima Lua. Njima sam dala prednost da postavljaju pitanja ovom piscu koga nordijski teoretičari književnosti smatraju začetnikom novog naivizma, tendencije koja je došla posle stilski i jezički komplikovanog postmodernizma.

O književnim načinima da se zašećerenom ironijom proguta gorka pilula o hipokriziji društva, sa Erlendom Luom razgovarala sam u hotelu Slavija luks, pre nego što je otišao na sajam knjiga gde ga je dočekao veliki broj čitalaca.

Stefana Zdravkovića, studenta filologije, zanima da li ste zapadali u depresiju znajući da kao profesionalni pisac ne možete da zaradite dovoljno novca za život jer su u današnjem svetu umetničke profesije marginalizovane, čak se smatra da slikar, pisac, ili kompozitor nije profesionalac ukoliko se ne bavi nekim drugim „plaćenim” zanimanjem.

Kada sam izabrao da budem pisac, znao sam da sa tom profesijom neću moći da zaradim dovoljno za život u porodici. Da ću imati tek toliko novca da mogu da preživim sam, ali ne i da izdržavam svoju decu i da im priuštim ono što im je neophodno za odrastanje i školovanje. Ali nikad nisam bio depresivan zbog toga. Od samog početka sam odlučio da ću s vremena na vreme pisati knjige, ali da će moja osnovna profesija biti posao scenariste. Tako sam se i školovao. Prvih petnaest godina moje karijere uglavnom sam pisao romane, ali sam se bavio i scenarijem za televiziju i film. Sada vreme delim na posao scenariste i posao književnika. Čak i pošto sam napisao desetak knjiga, i one su prevedene na dvadesetak jezika, ne mogu samo od pisanja da zaradim dovoljno novca za život.

I pored toga što ste na bestseler listama?

U prvim izdanjima u tvrdim koricama moje knjige se prodaju u sedam ili osam hiljada primeraka. Tek kasnije kada se štampaju u džepnom izdanju one postaju vrlo čitane i prodaju se čak i u sto hiljada primeraka. To se ne može porediti sa ogromnim tiražom i komercijalnim uspehom koje na primer imaju kriminalistički trileri Ju Nezboa.

Ali na početku dve hiljaditih i krajem dvadesetog veka, kada ste napisali roman „Naivan. Super.”, vaše su se knjige prodavale u mnogo većim tiražima?

Malo više nego sada. Ali ni tada nisu bivale razgrabljene čim se pojave u tvrdim koricama. A to je ono što donosi novac u Norveškoj gde su prva sveža izdanja nekog dela jako skupa. Ne bih mogao da od njih izdržavam svoje troje dece. Zato se bavim svim vrstama pisanja.

Nemanja Simeunović je direktor sportskog tv-kanala i veliki je ljubitelj vaše književnosti. Njega interesuje zašto čitate nekoliko knjiga u isto vreme i da li vam takvo čitanje koristi za vaš rad?

Nisam preterano strpljiv kao čitalac. Počnem da čitam neku knjigu i ako mi se ona ne dopadne ostavim je na stranu i uzmem drugu. A desi se da uzmem neku knjigu i ne stajem da je čitam dok je ne završim. Često čitam tri ili četiri knjige u isto vreme. Mislim da je to zato što sam po prirodi nestrpljiv.

Nemanju takođe zanima šta mislite o njemu dragom norveškom piscu Juu Nezbou, a šta o klasiku i nobelovcu Knutu Hamsunu (1920. dobio Nobelovu nagradu za književnost) koga često kritikuju zbog toga što je podržavao desničarske pokrete pa čak i Hitlera?

Kao osamnaestogodišnjak najviše sam voleo da čitam Knuta Hamsuna. I danas ga često čitam i još uvek volim njegovo pisanje. On ima elegantan stil i jezik, njegov humor je jedinstven, a meni je to jako važno. Poznajem Jua Nezboa, kao osoba on mi se jako dopada, ali ne volim da čitam detektivske trilere. Nikad ih nisam čitao. Sa druge strane drago mi je što Nezbo postiže tako veliki uspeh. Ja mu ne zavidim, ja samo ne volim da čitam krimiće.

A finski pisac Arto Pasilina čiji je roman „Godina zeca” (1994) donekle po fabuli sličan vašem Dopleru (2004)? I Pasilinijev junak napušta porodicu i luta finskom divljinom, i vaš Dopler odlazi u norveške šume, prelazi u Švedsku, druži se sa mladunčetom losa koji mu postaje najbolji prijatelj?

Pročitao sam nekoliko njegovih knjiga, jako mi se dopada iako je njegova proza vrlo tmurna. Često su me pitali da li sam čitao „Godinu zeca” i da li je Arto bio inspiracija za mog Doplera. Pročitao sam zeca tek kada sam napisao Doplera, tako da je sličnost sa njegovom knjigom puka slučajnost. 

Totalitarne ideologije i fundamentalizam dobijaju sve više poklonika. Da li strahujete od budućnosti?

Uznemiruje rast nacionalizma u Evropi, Americi i na drugim kontinentima. Norveška nije članica Evropske unije, kao ni Srbija. Ali kada smo glasali 1994. ja sam bio za članstvo u EU, dok je većina mojih prijatelja bila protiv.

Da li biste danas isto tako glasali?

Bih. Osećam bazičnu naklonjenost Evropskoj uniji. Ona ne zavisi od toga da li je EU u krizi ili prolazi kroz loš ili dobar momenat. Mislim da treba da se držimo zajedno i da zajedno rešavamo probleme. Moramo izbeći ratove kakvi su se desili pre samo sedamdesetak godina. Oni ne smeju nikad više da se ponove. Nacionalizmi izazivaju nove sukobe, mogu da dovedu do šireg nasilja.

Razgovarala sam i sa Mirnom Stevanović. Ona je danas asistent na odeljenju skandinavistike na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bila je student u Oslu kada je 1999. polovina kolega iz njene grupe izabrala da govori o Erlendu Luu i vašoj knjizi „Super. Naivan.”. Zajedno sa svojim kolegama sa beogradskog fakulteta pod mentorstvom profesora Ljubiše Rajića počela je da prevodi vaše knjige. Dopler je kod nas preveden 2005, godinu dana pošto se pojavio u Norveškoj. Na engleski je preveden tek krajem 2012. Kako objašnjavate tako ogromno interesovanje za vaše knjige?

Primetio sam slične tendencije u još nekim nekadašnjim zemljama istočne Evrope. U Rusiji i zemljama Baltika moje knjige se jako rado čitaju. Ali nigde ta čitanost nije tako velika kao u Srbiji. Za mene je to misterija, ali jedna od onih čudesnih tajni u kojima uživam. Obično odbijam da putujem po raznim zemljama jer imam mnogo posla kod kuće, ali kad me zovu u Srbiju ja pristajem pošto sam fasciniran vašom zemljom iako nisam njen poznavalac.

Možda će vam neka od ovih pitanja poslužiti da razrešite tu misteriju. Dalibor Miholjčić, psiholog iz Banjaluke, kaže da je veoma lako identifikovati se sa vašim književnim likovima. On bi želeo da zna da li danas majke greše kad vaspitavaju svoje sinove da uvažavaju i slušaju žene, gotovo da budu poslušni. Ćerke se vaspitavaju da budu borci, da budu nezavisne. Muškarci izrastaju u pasivne ličnosti bez pravih velikih ideja i životnih projekata?

I pored svih nastojanja ni u Skandinaviji žene u porodici nisu stekle potpunu ravnopravnost. Mislim da je neophodno posle toliko stotina godina patrijarhata kada su žene bile podređene, stalno potezati pitanje ravnopravnosti polova. Ali problem sa likovima u mojim knjigama je u tome što se oni ne snalaze, ne razumeju igre ni signale koji im se upućuju. Ne razumeju ni svoju decu ni svoju ženu.

Ima li sličnosti između vašeg Doplera koji odlazi u šumu i druži se sa mladunčetom Losa i vas lično, pita Mirna Stevanović.

Dopler je naravno fiktivni lik. Ali i ja volim da budem u prirodi, ne moram kao on da se potpuno odvojim i da živim u šumi. Mogu da odem na dan ili dva, ponekad želim da budem potpuno sam. Često se uznemirim u velikom društvu, kad gužva potraje. Tada osećam potrebu da sam sa sobom u prirodi povratim svoju ravnotežu. Dopler je ekstremna verzija tog osećanja, ali ja ga potpuno razumem.

Marlena (32) pita kakva je uloga oca u modernom društvu?

Za decu je od suštinskog značaja da u toku svog odrastanja imaju pored sebe odrasle i odgovorne ljude koji ih vole i podržavaju. Srećan sam što je moj otac bio sa mnom. Ali tih sedamdesetih godina vodila se velika priča o ravnopravnosti žena i došlo se do zaključka da je potpuno svejedno da li dete raste uz muške ili ženske odrasle osobe. Moj otac i ja smo zajedno radili razne stvari. Ali ako imaš oca samo kao autoritarnu figuru, koji sa tobom ne želi ni da razgovara, više bih voleo da imam četiri majke i nijednog tatu. A što se tiče muškosti, sam ću je pronaći.

Vaši likovi govore ironično o Norveškoj kao o fantastičnoj zemlji i mi još uvek gajimo tu idealizovanu sliku o norveškom društvu. Vi ismejavate hipokriziju u koju su Norvežani zapali. S jedne strane zaklinju se u očuvanje životne sredine, s druge strane buše naftu na sve strane?

Norveška je po mom mišljenju jedno od retkih uspešnih društava. Već sedamdeset godina, još od Drugog svetskog rata, država nije prevarila ili nasamarila svoj narod. Sve što vlast radi je izloženo sudu javnosti. Ako ste politički funkcioner ne možete da imate apsolutno nijednu privilegiju koju nema svaki drugi obični građanin Norveške.

A onda ste postali isuviše bogati?

A onda se pojavila nafta, negde u godini kada sam se ja rodio 1969. I polako je počela da nestaje ta istinska solidarnost sa onima koji žive u nemaštini. Počeli smo da postajemo nezajažljivi. Materijalizam je galopirao Norveškom. Moj najveći problem je vulgarnost materijalizma. To što smo prestali zajedno da gradimo bolje društvo. Što smo polako počeli da smanjujemo nadoknadu za bolesne i nemoćne. Taj egoizam mi smeta. Kao i dvostruki aršini kada je reč o zaštiti životne sredine. 


Komentari1
4cfcf
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Marija
Divan pisac, uzivali smo svi citajuci njegove knjige. Tri romana imamo u kucnoj biblioteci. Razlog - neposredan pristup pisanju.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja