Odviše smo bili radosni i tužni,
Odveć smelih misli gajili i brali
Sve plodove gorke kad su ideali
Postali stvarnost v oblici ružni.
Kad sve podjednako malo smisla ima,
Jer sve brzo prođe: i ljubav i nada;
Očajanje, sreća — kao pramen dima;
Život kao prazna, šumna kavalkada;
Zar ti nije često izgledalo, druže,
Da je nedostojno plakati i kleti;
I da treba reći: ne kliči, ne preti!
Sva iskustva samo jadnu dušu ruže.
Jer, na kraju, sve će biti jedno isto:
Prazni vetri koji „memento“ zašume,
Malo trošnog praha, ništavilo čisto,
Kraj dosadne, duge i frivolne glume
(Politika, 6. januara 1933. godine)
