Među najefikasnijim načinima suzbijanja otpora društvenoj represiji, nejednakosti i nepravdi ističu se politička kooptacija i slične manipulativne strategije, poput formiranja lažne opozicije, politike dvostrukih standarda i širenja dezinformacija. Izgled je odavno postao važniji od suštine, te nije neobično što se toliko napora ulaže u kreiranje privida borbe za socijalnu pravdu, ekonomski oporavak i ljudska prava, kao nominalne fasade stvarnog imperijalističkog porobljavanja. Borba za ljudska, radnička, ženska i LGBT prava, borba za socijalnu pravdu, antikorupcijska borba – sve se one na najbezočniji način asimiluju, izvitoperavaju i postaju oružje u rukama imperijalista. Primeri za to su mnogobrojni.

Setimo se bombardovanja Avganistana za koje je kao opravdanje poslužilo i navodno oslobađanje tamošnjih žena njihove talibansko-šerijatske potčinjenosti; ili kako je okupacija Kosova pravdana tobožnjom brigom za stanje ljudskih prava u toj pokrajini. Ono što međutim najviše bode oči u ovoj politici jeste njena selektivnost. Gde je, pitamo se, ta nevidljiva granica koja razdvaja položaj žena u problematičnom Avganistanu od onih u podobnoj Saudijskoj Arabiji, albanska ljudska prava od prava drugih manjina na Kosovu, korupciju u Rusiji od one u zemljama NATO-a itd. Pri podrobnijoj analizi, politička gesla i parole, po sebi ispravne, otkrivaju nam se kao očigledni izgovori za neke sasvim druge, ne tako ispravne ciljeve. Tako borba za demokratiju i ljudska prava, potkrepljena ekonomskim sankcijama i bombaškim kampanjama, formira kontekst u kojem Madlen Olbrajt bez oklevanja sebi može dati za pravo da pred televizijskim kamerama izjavi nešto čega bi se i sam Gebels postideo: da je smrt pedeset hiljada iračke dece usled ekonomskih sankcija opravdana onim što je njima postignuto.

Baveći se aktuelnom situacijom, Kris Hedžes, ugledni američki novinar i ratni reporter, zaključio je da ne možemo biti socijalisti ako nismo i antiimperijalisti. Iz te perspektive sasvim je irelevantno da li se zalažemo za poboljšanje radničkih prava ako istovremeno ili upravo time pomažemo realizovanje imperijalističkih interesa i ciljeva.

S obzirom na krajnje nezadovoljavajuće ograđivanje levičarskih pokreta od kooptiranih frakcija, ne bi trebalo da nas čudi što iz takve situacije najviše političkih poena prisvajaju desničarski populisti. U Srbiji se niko od silnih boraca za ljudska prava ni dan-danas ne usuđuje da ukaže na getoizaciju nealbanskog stanovništva na Kosovu, etnokratskoj teritoriji pod kontrolom imperijalističkih magnata, iako je to trenutno najbezočnije kršenje ljudskih prava na našim prostorima. Antinacionalizam na ovim prostorima takođe je u najvećoj meri kooptiran od imperijalističkih snaga – bivajući uz to, paradoksalno, zasnovan upravo na nacionalističkim predrasudama. Svim pripadnicima jednog „naroda” treba nametnuti krivicu za ono što se dešavalo u ratu, „suočiti ih s prošlošću”, „dekontaminirati” ih. Takve generalizacije, koje u isti koš bez izuzetka trpaju pripadnike čitave jedne nacije, upravo su školski primer šovinizma, nacionalizma i rasizma. Ukoliko se ukoreni takva logika, onda nijedna kazna sprovedena nad tim prokaženim narodom neće biti dovoljna – njegovi pripadnici mogu neselektivno biti proterivani i ubijani a da niko nikada zbog toga ne odgovara. Setimo se i pomenute Madlen Olbrajt koja se, u napadu besa, ne usteže da Srbe, srpski narod u celini, bez ikakvog zazora etiketira kao „odvratan”. Imperijalističkim interesima smetnja je samo onaj nacionalizam koji mu stoji na putu a ne nacionalizam sam po sebi. Selektivnost je tu takođe važna – kolaboracionistički nacionalizam je prihvatljiv, toleriše se i pomaže. Tako i mnogim kooptiranim levičarima na Balkanu smeta samo srpski nacionalizam dok im je antisrpski, blago rečeno, simpatičan.

Ovakvo demoralisanje stanovništva dovelo je do toga da se, u trenucima kad je to bilo najpotrebnije, retko ko usprotivio privatizaciji prirodnih resursa, uništavanju fabrika, otimanju zemljišta i prepuštanju radnika na milost i nemilost stranih i domaćih kapitalista. Danas kad je taj proces daleko odmakao, stvari se ustaljuju tako što na radničkim protestima ima sve manje radnika a sve više „hipstera”. Interesi krupnog kapitala zahtevaju stvaranje podobne levice koja socijalnu tragediju treba da pretvori u farsu.

Predsednik Pokreta za slobodu