utorak, 12.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:55
POSEBAN TRETMAN

Lazo Mazo, nemoj da plačeš

Autor: Miloš Lazićponedeljak, 21.11.2016. u 11:05
Лаза Маза с мајком Иваном / Дејан с мајком Пауном (Фото: Саша Савовић)

Kad Pauna jednom ode, Dejan će ostati potpuno sam. Naći će mu se pri ruci ujak sa ćerkama, neka ih bog poživi, ali bez majke sve će biti drukčije. Neizvesnije.

Pauna Filipović penzionerka je malo duže od dve decenije, a Dejan je njen sin, već trideset četiri godine. On je i dete s posebnim potrebama (dete, a ne čovek), kako se danas nazivaju oni sa Daunovim sindromom. Ali to opako stanje zaskočilo je posledicama i nju! Njoj je znatno teže, jer je majka bar dvadeset pet sati dnevno. Tako je kako je, šta se tu može.

Pauna je nekad radila u pogonu za proizvodnju bombona PIK „Takovo”, a penzija joj je tolika da onomad nije ni smanjivana, nije se imalo otkud, ali zato njen sin od države prima gotovo deset hiljada dinara na ime „tuđe nege i pomoći”. Za njih – puna kapa. Ne traže više. Mada, kad poplaćaju sve što se mora, i ne pretiče za sitna i jevtina zadovoljstva, sem ako ona ne otkine sebi od usta. Događalo se, ali Dejan to nikad nije opazio.

– Mi smo kao siročad – rekla je nesrećna Pauna. – Trpe nas jer moraju, a jedino što smo dobili od srca jesu besplatni košarkaški treninzi u klubu „Ikar”, hvala im do neba. Znam da Dejan nikad neće zaista zaigrati košarku, ali tih nekoliko sati druženja nedeljno njegovo je najveće zadovoljstvo, a za mene neočekivana sreća.

Išla je jednom u Centar za socijalni rad i izokola ih upitala šta će biti kad jednom neopozivo ode, a odande su joj bez uvijanja predložili da im prepiše stan, pa će se pobrinuti za Dejana. Jeste da plate primaju iz budžeta, ali varijabilica nikad nije naodmet.

Jadni Dejan. Nesrećna Pauna.

Ivana Ignjatović je od osnivanja, 2011. godine, predsednica Udruženja roditelja dece ometene u razvoju opštine Gornji Milanovac. Njen sin Lazar, zvani Laza Maza, takođe ide na one košarkaške treninge, i njemu je lepo kad se druži s decom. Inače, nadimak mu sasvim pristaje – voli ljude i umiljava se svakom. Na sreću, verovatno nikad neće doznati pravu istinu o njima.

– Naše udruženje broji dvadeset osam članova, mada Gornji Milanovac ima bar dvostruko više dece s posebnim potrebama i isto toliko porodica kojima je neophodna pomoć – ljutnula se Ivana. – Sve mislim da ljudi strepe kako će na njihovu situaciju reagovati komšiluk. To je naročito izraženo u seoskoj sredini, gde roditelji od stida skrivaju svoju decu. Kada bi se oslobodili tih predrasuda svima bi bilo lakše. Već sam nagovorila neke da dovedu decu na košarku: nerado su pristali, a sada mi priznaju da je psihomotorni razvoj mališana bitno ubrzan i zahvaljuju za moju upornost. Nego, znate li da jedan od roditelja takve dece mora da bude nezaposlen, ali zbog toga nema privilegije kakve ima hranitelj – pre svega platu, uplaćene doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje i trista čuda pride – iako je upravo njima... zapravo nama, podrška neophodna!

I Ivana je desetak godina radila u PIK „Takovu”, a onda dala otkaz. Zbog Laze. Svakog jutra automobilom vozi nasmejanog petnaestogodišnjaka u Čačak, u osnovnu školu „1. oktobar”. To je specijalna škola za specijalnu decu, gde on pohađa sedmi razred. I taman posla da odocne, Laza bi se istog časa rasplakao, teško bi ga iko primirio!

– Kad već nemamo podršku društva, odnosno kad je takva kakva je, onda je važna podrška porodice – isprsila se Ivana. – Toga imam napretek. Još kada bi nam opština obezbedila neki prostor za dnevni boravak, a može, gde bi nam bio kraj. Inače, znate li da toj deci nije potrebno više ljubavi, već više posvećenosti? Mi smo svi iskreno posvećeni Lazaru, naročito njegova mlađa sestrica.

Da je bilo po njegovom, gosti bi tu zanoćili, a ovako, na rastanku, Laza Maza se samo rasplakao. Utešili smo ga obećanjem da ćemo se sresti već 24. novembra, na otvaranju izložbe posvećene deci ometenoj u razvoju u Galeriji RTS-a u Beogradu.


Komentari7
f2f7a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Maja
Trenutno radim u jednoj humanitarnoj organizaciji u Beogradu koja se bavi decom sa spec. potrebama. Moja iskustva su predivna, to su tako draga deca, da nije moguce ostati hladnokrvan.
Slaviva
DRAGE MOJE IVANA,PAULA i VI ostali znate da uvek ima ljudi dobrog srca koji su uz Vas.Tu smo mi volonteri "Volonterskig centra"u GM,koji smo bili i ostali sa Vasom decom dva puta sedmicno u radionicama u prelepom prostoru koji je opremila Opstina GM,tu je i nas drug Macak koji sa njima dva dana u sedmici vezba i mnogi druvi koji direktno ili indirektno pomazu Vas i Vasu divnu decicu.Naravno uz "Ikar"ulepsacemo im svaki naredni dan.
Mary
To su divnabdeca..tj.ljudi,ja imam brata savdaunovim sindromom i obozavam ga
goran
Nadam se da ce posle ovakvih tekstova oni koji kao papagaji ponavljaju da su samo sportisti ono sto vredi u Srbiji.
Davor
Често кад идем на посао, сретнем једног момка са Дауном са оцем како иду негде, верујем у неку школу. Момак је тако фин и увек лепо поздрави, не само мене, него и све друге које сретне. Увек ми такав дан буде леп због тог поздрава, јер та добродушност и топлина и осмех када вратим поздрав неће бити виђена у току дана. Кад чујем моје паметне младе комшије, студенте, будуће наде и погон ове земље у бруталном успону, како је главна поента да резервишу сепаре за викенд на сплаву, како се купе бројеви телефона и троше туђе паре на прецењен алкохол, знам да смо на супер путу и немам шта да бринем. Мом познанику успут до посла не знам како да помогнем, али кад год идем туда на посао се надам да ћу га срести - да мени несретноме улепша дан, а н шта да дам за узврат...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja