petak, 06.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:04

Šta je zajedničko magarcu, ćurki i tikvi?

Od­re­đe­ne gru­pe re­či u srp­skom je­zi­ku ima­ju se­man­tič­ki po­ten­ci­jal da raz­vi­ja­ju no­va zna­če­nja i če­sto ima­ju ve­o­ma bo­ga­tu po­li­se­man­tič­ku struk­tu­ru
Autor: Jovana Jovanovićsreda, 07.12.2016. u 14:05
Ћирилично иницијално писмо КАЛЕНИЋ (Дарко Новаковић)

Polisemija ili, rečeno običnim, svakodnevnim jezikom – višeznačnost – predstavlja sposobnost jedne reči da se ostvaruje u više različitih značenja. Sam termin vodi poreklo iz grčkog jezika, od reči poli, koja u složenicama označava mnoštvo, učestalost i semeion iliti znak, značenje.

Osnovni razlog zbog kog dolazi do polisemije jeste taj što oko nas ima daleko više predmeta i pojava nego naziva za njih. Drugi uzrok polisemije nesumnjivo leži u nesavršenosti, tačnije ograničenosti čovekove memorije i intelekta. Zamislite kada bi svaka stvar oko nas imala svoj, zaseban naziv! Sva je prilika da tada ne bismo mogli da zapamtimo mnoštvo različitih imena, da bismo teže ovladavali sopstvenim jezikom i da bismo se teže sporazumevali. Prema tome, izvesne nedostatke leksike ne bi trebalo da tumačimo kao dokaz siromaštva jezika, već nužno da ih sagledamo sa stanovišta ograničenih kognitivnih sposobnosti njegovih korisnika.

A, evo i čemu kao govornici možemo pribeći kada za neku pojavu u leksikonu srpskog jezika ne postoji oznaka: možemo se, recimo, po„služiti“ tvorbom reči i različitim opisnim konstrukcijama. Tako ćemo, ukoliko se za to ukaže potreba, dobro znani, bez„imeni“ predmet u kupatilu koji služi za držanje sapuna i obično je zakačen za zid, pored lavaboa – nazvati držačem za sapun. A možemo, s druge strane, prizvati u pomoć polisemiju. Jedan od uobičajenih mehanizama za nastajanje novog značenja u svakom jeziku jeste mehanizam leksičke metafore. Ovaj mehanizam ogleda se u mogućnosti da jedan pojam nazovemo imenom drugog pojma, na osnovu određenih sličnosti koje među njima objektivno postoje. Tako je, primera radi, glava kupusa slična po obliku glavi čoveka, dok krilo ptice i krilo aviona povezuje zajednička funkcija – oba omogućavaju letenje.

Postoje, međutim, u srpskom jeziku i određene reči koje razvijaju neobično sekundarno značenje, a mehanizam koji dovodi do nastajanja tog značenja nije uvek sasvim uočljiv, odnosno, veza između različitih realizacija jedne iste reči nije očigledna. Katkad je u osnovi polisemije neka daleko apstraktnija, asocijativna veza među pojmovima, motivisana, recimo, nekim kolektivnim predrasudama, verovanjima, stereotipima koje imamo prema određenom pojmu.

Uzmimo za primer reč magarac. Ako zavirimo u jednotomni Rečnik srpskoga jezika Matice srpske, videćemo da se magarac primarno definiše kao domaća tovarna životinja, velike glave, dugih ušiju i dugog repa. Kao sekundarno, figurativno i pejorativno značenje – navodi se sledeće: umno ograničen, glup čovek, glupak. Postavlja se pitanje šta je to što govornicima srpskog jezika omogućava da glupog čoveka nazovu magarcem, a odgovor na to pitanje leži u ekspresivnom stavu koji očigledno imaju prema ovoj životinji. Na osnovu nekoliko izraza koje upotrebljavamo u jeziku zaključujemo da u našem narodu postoji uverenje kako je magarac glup. Čoveka koga smo u realnosti prevarili ili izvrgnuli podsmehu u jeziku smo namagarčili, drugim rečima, napravili smo ga magarcem; za čoveka koji je veoma glup kažemo da je glup kao magarac, dok za onoga ko se vrlo malo razume u posao koji radi kažemo da se razume u to kao magarac u kantar.

Proučavajući sekundarna značenja reči kojima se u srpskom jeziku imenuju životinje možemo uočiti da postoje kolektivne predrasude, odnosno stereotipi koji se u našem narodu za te životinje vezuju. Zanimljivo je da se nedostatak inteligencije i zdravorazumskog rasuđivanja čoveka u jeziku često dovode u vezu sa različitim domaćim životinjama. Ustaljena poređenja u srpskom jeziku pokazuju da još neke životinje smatramo glupima, pa za nedovoljno inteligentnog čoveka kažemo i da je glup kao som, kao konj, kao ćuran ili kao majmun, dok umno ograničenu ženu pogrdno u jeziku nazivamo guskom, ćurkom, ovcom ili kozom.

Slične predrasude govornici srpskog jezika imaju i u vezi sa rečima koje označavaju različite vrste biljaka. Bez obzira na to što su sve biljke objektivno lišene inteligencije, čini se da neke od njih smatramo „naročito glupima” – na primer bukvu i tikvu. Kolektivna ekspresija u vezi sa rečima bukva i tikva očigledna je i na osnovu značenja imenica bukvan i tikvan, koje su od njih izvedene. Obema izvedenicama Matičin jednotomni rečnik pripisuje isto pejorativno značenje i obe se upotrebljavaju kao sinonim za glupog, ograničenog, neukog čoveka, budalu, glupaka. Naročito je zanimljivo to da se kao jedno od značenja imenice bukvan navodi i tikvan.

Tikvom se pak figurativno, u familijarnom kontekstu, može nazvati i čovekova glava – obično ona kojoj se pripisuje slaboumnost, nedostatak inteligencije, odnosno ona u kojoj nema dovoljno pameti. Ovo značenje reči tikva Matičin rečnik beleži kao jedno od njenih sekundarnih značenja.

Na osnovu primera koje smo naveli možemo zaključiti da se čovekova inteligencija i pronicljivost očigledno nalaze veoma visoko u sistemu vrednosti govornika srpskog jezika. U jeziku ima mnogo više reči i ustaljenih izraza sa pejorativnom konotacijom, kojima se na različite načine ismeva ljudska glupost, nego izraza kojima se pohvaljuje bistar i pronicljiv čovek. Ovakva jezička slika ukazuje na postojanje kulturološkog fenomena – naš narod je, očigledno, u velikoj meri opterećen vrednovanjem čovekove inteligencije. Takođe, nameće se utisak da je srpskom mentalitetu naročito blisko vrednovanje tuđe inteligencije, dok o svojoj pameti prosečan čovek ne razmišlja previše i po pravilu je veoma zadovoljan njome.

Doktorand, Institut za srpski jezik SANU


Komentari7
423c7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Emil
Sjajan tekst, koristan i lepo napisan. Imam skroman predlog za autorku, da se jednim detaljem koji proizlazi iz teme pozabavi, ako se slaže: naše novine, čak i ugledna Politika, često kao da ne poznaju pojavu višeznačnosti i veštački, zapravo bolje rečeno skoro varvarski, zatvaraju reči u navodnike, tobože naglašavajući da reč u konkretnoj rečeničnoj konstrukciji i kontekstu nema osnovno, već sekundarno značenje. Na ovaj način jezik redukuju na vokabular konkretnih, očiglednih i često trivijalnih pojmova i značenja i čitaoce vaspitaju u tom duhu simplifikacija. Pogledajte bilo koje novine i videćete da u naslovu piše npr. Cene "skaču" , gde navodnici tobože govore da cene ne mogu fizički da vrše rednju skakanja, kao da to nije jasno samo po sebi !?!Ta vrsta infantilnog odnosa prema publici i jeziku nije ni malo naivna., jer gradi pogrešna očekivanja od jezika, njegovih osobina i funkcija (hipoteza Safira i Vorfa). Voleo bih da se time pozabavite, još jednom sve pohvale za članak.
Сава Савановић
Одличан чланак - само наставите!!! :о) Стил писања је одличан и без претераних туђица, које су коришћене само када је то било потребно. Надам се да ће бити још више окаквих чланака и састава, не би ли спасли и сачували овај наш предиван језик...
штетник
Не слажем се са тврдњом да је „поли“ потекла из грчког језика. На страну што су ненаучно изједначени стари Хелени и Грци. Реч је само забележена код њих, али је забележена и раније. Поли није корен ничега, већ је то већ изведена реч из корена, сугласничког низа ПЛ. Њено порекло је лако утврдити - има је у свим словенским језицима и у крајевима који нису имали додир са овде поменутим „Грцима“. Што се тиче званично „старијег“ писаног језика од овде названог грчког, има је и у рођачком Санскриту, језику који је пар хиљада година пре досељавања Грка у Европу забележен и исто значи мноштво. Основна реч је пол, и значи баш то што пише, кад се једно подели на два. Одатле је изведено мноштво, можина у облику „поли“. Дакле, објашњење у чланку је ненаучни приступ из деветнаестог века ради доказивања језичко-историјског одсуства Словена, што није страшно, већ чињеница да долази од научника који живи у земљи Словена у 21. веку. Прозирно је јер је узет очигледан пример.
teorija zaprške
Ovo je doprinos na temu: Srbi pre Adama i Eve...
Preporučujem 5
Ah ta nemojte kasti...
Ah, kako dosadna postaje ova akcija Sačuvajmo srpski jezik!!!! Zašto se ne vratite na stare isprobano zanimljivije teme: latinica, komunizam i ćirilica, srpski Dubrovnik, kvazi hrvatski jezik, Njegoš, Andrić, srpskohrvatski rečnik, memorandum i drugo...a ne o nekakvim magarcima i tikvama
хм
Баш напротив, ово је десет пута занимљивије. Кога још занима политика, занимљивије је како су настала нова значења речи.
Preporučujem 11
Zoran
Zajednicka im je pamet.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja