„Beogradski koncert Tereze Kesovije održan 2011. godine za mene je bio jedan od najzanimljivijih socioloških eksperimenata kome sam prisustvovala. Posetioci tog koncerta sve vreme su pričali, pevali, plakali i evocirali uspomene na letovanja u Dalmaciji, prve poljupce i prve suze. Neki su se prisećali neuzvraćenih, a neki pustili suzu za ljubavima prohujalim sa vihorom rata. U živom sećanju ostale su mi i Terezine reči: „Tačno je, govorila sam da nikada neću pevati u Srbiji. Moja kuća u Konavlima je bila bombardovana, ali od tada je prošlo 25 godina. Mi moramo živeti dalje.”

Po završetku koncerta u glavi su mi se rojila pitanja – kako je jugoslovenska popularna muzika nadživela zemlju u kojoj je nastala? Da li je moguće političko pomirenja putem muzike ili muzika potvrđuje da su postjugoslovenske podele realne? Na ta pitanja pokušala sam da dam odgovore u svojoj knjizi „Jugoslovenska muzika bez Jugoslavije” – priča Ana Petrov, diplomirana muzikološkinja i doktor socioloških nauka i docentkinja na Fakultetu za medije i komunikaciju.

Iako je rođena početkom osamdesetih, kada je pisano poslednje poglavlje istorije SFRJ, Ana u šali kaže da kao Titova pionirka, koja je u prvim razredima osnovne škole učila srpskohrvatski jezik, razume zašto je sećanje na Jugoslaviju veoma živo u glavama svih koji su se rodili u zemlji od Vardara pa do Triglava.

Tragajući za odgovorom kako je jugoslovenska popularna muzika nadživela zemlju koja je popucala po šavovima bratstva i jedinstva, ona je shvatila da je jedan od ključnih razloga bio njen kvalitet.

– Muzika je bila bitan deo kulturne politike Jugoslavije od 1948. godine, kada su političari shvatili da će muzika biti važna karika u razvoju nacionalnog jedinstva. Na tom projektu intenzivno se radilo od pedesetih do kraja osamdesetih godina – muzički festivali su osnivani u mnogim gradovima, puno se ulagalo u industriju gramofonskih ploča, sve to je stvaralo proizvode koji zahvaljujući kvalitetu – dugo traju. Osim toga, ovo je jedinstven kulturno-jezički prostor i većina ljudi tu muziku doživljava kao svoju. Mi govorimo isti jezik, delimo istu prošlost i imamo istu kulturu. I kada su došle devedesete, a pevači iz susednih država bili zabranjivani, mi smo na piratskom tržištu kupovali diskove pevača koje smo voleli, jer nam je ostala navika da baš tu muziku slušamo – navodi naša sagovornica.

Ana Petrov objašnjava da je i jugonostalgija bitan faktor u razumevanju naše ljubavi prema ju-muzici. Kako godine odmiču, sve više se sećamo lepih momenata. I mi se, baš kao u pesmi „Pamtim samo srećne dane”, ponovo zaljubljujemo u tu vrstu muzike. A sa odlaskom popularnih pevača kao što su Kemal Monteno, Dino Dvornik, Vlada Divljan i Arsen Dedić ta muzika postaje besmrtna i još popularnija.

– Razlog zbog kojih većina nas voli da sluša dalmatinsku muziku je to što je Dalmacija bitan „okidač” sećanja na bivšu Jugoslaviju. Ona je bila jugoslovenski projekat, tu se razvijao radnički i omladinski turizam, veliki broj ljudi je tamo išao na letovanja... Dalmacija je jedna od najlepših i najemotivnijih „paketa” u koferu naših uspomena i zbog toga smo rado počeli da slušamo i Gorana Karana, i Džibonija i Petra Grašu, iako su oni zenit karijera imali nakon raspada zemlje – objašnjava Ana Petrov.

Upravo zahvaljujući nostalgiji prema notama, muzičari su bili ti koji su prvi prešli granicu nakon bratoubilačkih ratova. Pre svih – Đorđe Balašević, koji je 1994. godine održao koncert u Sloveniji, a 1998. i u Sarajevu. Indeksi su svirali u Beogradu 1998. godine, a Hari Mata Hari godinu dana kasnije.

– Kada je Tuđman umro krajem 1999 godine, a Milošević pao sa vlasti 2000. godine, počinje masovnije gostovanje muzičara, a granicu među prvima prelaze Bajaga, Zdravko Čolić i Rambo Amadeus, odnosno oni muzičari koji nisu bili kompromitovani, niti su davali „zapaljive” izjave. Napuštajući rodni grad, sarajevski muzičari, kao što su Goran Bregović, Zdravko Čolić i Kemal Monteno postaju transnacionalne figure. I sam Bregović govori o tome da na koncertima često peva „Pljuni i zapjevaj”, jer razume koliko publika voli da izgovara reč Jugoslavija. Nije svako slušanje jugoslovenske muzike nostalgija, ali govori o tome da je ovo jedinstven kulturni i jezički prostor, ma koliko političari tvrde drugačije – zaključuje Ana Petrov.