nedelja, 17.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:04
POVODOM KNjIGE BORISAVA JOVIĆA

Srbi u traganju za izgubljenim vremenom

Ono što je nezamislivo za Evropu i svet – prikrivanje i zatrpavanje holokausta i Aušvica– ovde je bila vladajuća doktrina takoreći do današnjih dana
Autor: Slobodan Jovanovićsubota, 31.12.2016. u 09:15
Тренутак проглашења Краљевине СХС (Фото Википедија)

Dramatični događaji devedesetih godina ne mogu se ni razumeti ni objasniti analizom samih devedesetih godina. Bora Jović, tadašnji visoki funkcioner Srbije i Jugoslavije, napisao je o tom vremenu i tim zbivanjima više knjiga svedočenja u kojima otkriva manje poznate i nepoznate istine, ali je tek najnovijom svojom knjigom – Kako su Srbi izgubili vek zakoračio dublje u prošlost, kako bi odgovore potražio u istorijskoj perspektivi.

Nalazi i zaključci do kojih je došao bacaju snažno svetlo na izvore krize, potom i propasti Jugoslavije, a posebno na tešku ili, kako on kaže, tragičnu, sudbinu srpskog naroda u zajedničkoj državi. Koreni te tragične sudbine Srba – koja je kulminirala NATO agresijom i etničkim čišćenjem više stotina hiljada Srba sa njihovih vekovnih staništa i prostora u Krajini i Slavoniji, sa Kosova i Metohije, kao i otimanjem te srpske pokrajine – sežu do samog početka veka i stvaranja zajedničke države. Sudbina tog projekta zvanog Jugoslavija, koji je dva puta rušen u krvi i u velikom stradanju ponajviše srpskog naroda, nametnula je saznanje da je upravo to bila prva i velika, takoreći kobna greška tog naroda, odnosno njegovog tadašnjeg vođstva.

Analizirajući bez kompleksa i dogmi potonje najmarkantnije događaje, Jović dolazi do zaključka da je čitav vek protekao na neki način u greškama i zabludama, većim ili manjim lažima, podvalama i mržnjama, te da je u celini i u konačnom bilansu za srpski narod porazan, tragičan i izgubljen. To je logično nametnulo potrebu za kritičkim suočavanjem sa kanoniziranim istoriografskim predstavama o događajima i ličnostima iz tog dela naše prošlosti, što otvara prostor za njihovo novo istorijsko vrednovanje.

Uočio je to i akademik Matija Bećković, izričući povodom Jovićeve knjige lucidnu opasku da je ona, zapravo, prvi prilog „još nenapisane istorije Republike Srbije“. To je ogroman izazov, ali istovremeno i šamar našoj istoriografiji i istoričarima koji su velikim delom nekritički prihvatali nametane političke i ideološke dogme i u osnovi saučestvovali u falsifikovanju naše novije istorije, posebno Drugog svetskog rata na našim prostorima.

Ono što je nezamislivo za Evropu i svet – prikrivanje i zatrpavanje holokausta i Aušvica – ovde je bila vladajuća doktrina takoreći do današnjih dana. Nametnute su koliko besmislene toliko i vešto smišljene floskule o nepozleđivanju rana prošlosti, posebno bratstva i jedinstva kao najveće dogme Titove vlasti, kojom je blokirano svako kritičko istraživanje istorijske istine. Posebno je na udaru bilo prebrojavanje kao sumnjiva i opasna namera – bilo da je reč o nacionalnom sastavu žrtava rata ili partizanskih jedinica, bilo o žrtvama Jasenovca i brojnih jama širom endehazije. Sve je to prikrivano i pokrivano lažnim simetrijama i floskulom o jednakom doprinosu svih naših naroda i narodnosti, a posebno o najvećoj opasnosti po zajednicu od srpskog, pa još i velikosrpskog nacionalizma. Tako se i dogodilo da narod koji je najviše stradao u oba svetska rata bude proglašen za najveću opasnost po zajedničku državu, kao što je na kraju veka proglašen glavnim krivcem za rasturanje te države, iako je bio njen najiskreniji pobornik i branilac.

I dok se Evropa, posebno nemačka nacija, otvoreno suočavala s velikim zlom Aušvica, voljno ili nevoljno svejedno, osvetljavajući njegovu prirodu i dubinu, istovremeno pročišćavajući sopstvenu savest i svest, mi smo zatrpavali isto toliko ako ne i veće zlo Jasenovca i jama, neprestanim trabunjanjem o velikosrpskom nacionalizmu. Da li je, na primer, uopšte moguće zamisliti kako bi u Evropi i svetu bila dočekana teza da je rasvetljavanje Aušvica i prebrojavanje žrtava fašizma plod nekakvog velikojevrejskog nacionalizma?! Evropa je upravo iz tog suočavanja iznedrila vrednosti kao što su ljudska prava, humanizam, vladavina prava, zajedništvo i ravnopravnost u vidu asocijacije evropskih država i naroda. (Druga je stvar što su neke od tih vrednosti u novije vreme upotrebljene, odnosno zloupotrebljene za globalističku hegemoniju.) A mi smo, krijući to zlo u sebi i od sebe, doživeli da ono ponovo eksplodira devedesetih godina, a evo i danas u Hrvatskoj, na Kosovu i drugde.

Kao što se bavio našom zabludom zvanom Jugoslavija, Bora Jović ukazuje i na druge markantne događaje kojima se naša istoriografija nije ni dovoljno ni adekvatno bavila, kao što su na primer „antisrpske odluke Drezdenskog kongresa iz 1928. godine“, kritički analizira odluke AVNOJ-a, koje su svoj konačni izraz imale u „razornom po državu Ustavu iz 1974”. Bez predrasuda se bavi „pogubnim ulogama Tita i Kardelja prema Srbiji i Srbima“, a otvoreno ukazuje i na krivicu srpskih političara, posebno srpskih komunista, „koji nisu na odgovarajući način reagovali kad su nam `braća` iz severozapadnih republika krojila sudbinu“, na šta u predgovoru skreće pažnju akademik Vasilije Krestić.

Razumljivo je da se tim povodima postavljaju mnoga teška i osetljiva pitanja. Na primer, kako je moguće tvrditi da je Jugoslavija bila greška i istovremeno se boriti za njen opstanak? Deo odgovora nalazi se u samoj knjizi, a o nekima upravo traje polemika u medijima, uz učešće samog autora. Srbi su i u takvoj Jugoslaviji živeli zajedno, u jednoj, zajedničkoj državi. Zato su je i branili. Kakva bi, međutim, bila naša sudbina u prethodnom veku da se srpski državni vrh posle Prvog svetskog rata opredelio za srpsku državu u njenim tadašnjim etničkim granicama, što je bila jedna od realnih ponuda velikih sila? Mnogi misle – neuporedivo bolja, bez jama i Jasenovaca, ,,Oluja“ i ,,Bljeskova“, bez granica koje se crtaju voluntaristički u partijskim kabinetima i lažno predstavljaju kao administrativne i nevažne, da bi kasnije bile državnije od državnih.

U svakom slučaju, ova knjiga, pokretanjem tih složenih istorijskih pitanja, koja su, po mišljenju autora, obavijena „neobjašnjivim ćutanjem“, upravo treba da otvori dijalog kao put ka „nacionalnoj katarzi“ i „istorijskom suočavanju naroda sa sobom“, kako to primećuje recenzent Milovan Vitezović. Drugim rečima, da krenemo, poučeni metaforom Marsela Prusta, u traganje za izgubljenim vremenom, kako ne bismo proćerdali i vek koji je još uvek na početku.

Nekadašnji direktor Tanjuga


Komentari81
14c08
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

mp
Mislim da je strasno vazno, preko potrebno da se oglase nasi istoricari i u Beogradu i u Zagrebu, krajnje je vreme gospodo da ponovo otvorite knjige i da u feljtonima tekucim..ponovo proucimo 20 vek. Sta se to sve nama desilo ?? Da ljudi ne bi ziveli u stalnom neznanju..a nema nista gore od neznanja i gluposti. Necemo to ! Da vidimo sta nam je to doneo 20 vek i ko je gde ziveo..da li je za nase Srbe zapadno od Drine bilo bolje da je ostalo Austrougarsko carstvo pa ne bi izginuli u NDHaziji.. Skromnog sam misljenja da su nase nevolje pocele od ubistva kralja Aleksandra u Marseju i da od tada za nas srpski narod na prostorima Balkana mnogo stosta ide niz brdo. Komunizam nam je nametnut 45e od strane Kominterne; A onda smo postali neka umerenija verzija soc realizma, ali ni taj rezim nije zaziveo. Urusio se od strane onih koji su od njega imali najvise koristi. Za vecinu Srba 20 vek bio je vek stradanja, NDHazija nas vratila 200 god unazad..a tako se vek za nas ponovo zavrsio.nazadovanjem
mp
Ne slazem se sa Vama i savetujem da proucite; Prvo je bila tragicna smrt kralja koju je trebalo pazljivo analizirati; Kako se desilo, koji interesi su podrzali teroriste koji su organizovali ubistvo, sta su posledice tog ubistva. Vec tu se moglo videti koje grupe rade protiv interesa kraljevine JU i ko ih podrzava; Kako je vladao Pavle Srbijom? 39e god je pod pritiskom Engleza pristao na ustupke Hrvatima zar ne? Tako je Dubrovnik koji nikad nije bio hrvatski otisao kao regija na pogresnu stranu. Skromnog sam misljenja da bi i bez Puca Nemci ne razne nacine kontrolisali Balkan jer je to bio njihov interes; kakve su im namere bile pokazali su u samom ratu..a saveznistvo sa Ustashama koje je postojalo od ranije su samo ojacali; Stoga puc je verovatno bio samo medjustepenica naseg stradanja; Sem toga neki Srbi su bili vrlo spremni na usluzi Vermahtu, nemilice su tukli i mucili skojevce na Banjici; Pa necemo valjda te ljude osudjivati za strasne zrtve koje su podneli? bilo bi suludo od nas
Preporučujem 1
PUČ je glavni uzrok stradanja Srba
Stradanje Srba u XX veku je počelo kada su britanski agenti organizovali 27.marta 1941. PUČ kojim je poništen Sporazum sa Nemcima (da Kraljevina Jugoslavija ostane neutralna). Puč su podržali i balkanski nacisti i komunisti (koji su imali potpisane Sporazume o saradni i rušenju Kraljevine Jugoslavije), pa im nije odgovarao miran Balkan.. Puč je pored poništaja Sporazuma o neutralnosti Jugoslavije, doveo do srpske KATASTROFE u XX veku : bombardovanje Beograda i raspada kraljevine 1941.; stvaranje NDH 1941-45. i genocida nad milion Srba, Roma, Jevreja ; bombardovanje Srbije od saveznika 1945. i dolazak komunista na vlast ; ustav 1974. koji je omogućio raspad države 1991-95. na štetu Srba ; bombardovanje Srba 1999.; lopovsku privatizaciju posle 2000.,....
Preporučujem 3
Mirko
Zašto smo došli u situaciju da smo krivci i stvaranja i raspada Jugoslavije. Upravo zbog toga što je kralj pravljenjem Kraljevine Srba Hrvata I Slovenaca abolirao delove Austrougarske monarhije na kojima žive slovenski narodi od učestvovanja na strani poraženih sila. Isto je učinio Josip Broz nakon drugog svetskog rata i stvaranja nove Jugoslavije. I nakon prvog i nakon drugog rata tvorci Jugoslavija su tražili da se prikrije učešće slovenskih naroda na strani poraženih. Za kralja Aleksandra je bilo razumljivo jer su ti narodi prisilno mobilisani i naterani da ratuju zašta postoji mnogo dokaza. Pri stvaranju Titove Jugoslavije nije bilo prisilne mobilizacije tih naroda nego su hrvati stvorili NDH koja je svojim zverstvima kao državnom politikom prevazišla sva zverstva nacista. Nakon rata smo bili prisiljeni na "bratstvo i jedinstvo" što je najpodlija politika koju su srbi "morali" da prihvate. Boreći se za vlast a ne za svoj narod pristali su da budu sramno pokriće Titovoj ideji.
Слободан Копривица
Скромно да додам - мишљења сам да је Краљевина СХС настала као компромисно чедо хрватске политичке елите, која је покушала да се спасе италијанског загрљаја, и мегаломанске амбиције српског двора и буржоазије, чиме је створена држава којом су привремено били задовољни сви, а којом трајно нико није био задовољан. Неискрени загрљај је највероватније претходно смишљен у Лондону, где је "скувана" идеја о Југословенском одбору и будућој нестабилној држави, која ће онемогућити даљи успон Краљевине Србије, као реалног војног и политичког фактора на Балкану, и истовремено онемогућити приступ Немачкој и Русији на Јадран, а спречити доминацију Италије Медитераном, дајући јој само минимум обећаног Лондонским уговором. Данашњи историјски жалопој је сличан кајању разочараног супружника због погрешног избора брачног друга, који је био вештији и приграбио већи део заједничке имовине.
Слободан Копривица
@Lipovac - Изгледа да Вам истина није битна. Његошеву капелу су срушили Аустријанци бомбардовањем из Бококоторског залива у I св. рату. Краљ Александар је обновио 1925. године, потпуно исту као што је била. Црногорски комунисти су је срушили 1969. године и сазидали маузолеј по Мештровићевом пројекту. Какве везе има краљ Александар са одлуком Скупштине општине Цетиње из 1969. године?
Preporučujem 3
Lipovac
Opet ništa nije tačno. Manji incidenti? Ustanak Crnogorskog naroda koji je trajao skoro 10 godina. Baš incident. Crnu Goru su oslobodili ustanici Crnogorci. Francuzi i Srbi su ušli u oslobođenu zemlju, okupirali je, likvidirali joj kraljevinu, suverena i crkvu. Priključile su im se lokalne barabe kao npr. otac Borisava Pekića koji je kao nagradu dobio da upravlja Cetinjem pod okupacijom. Taj bratski zagrljaj je koštao Crnogorce i najvećeg državnog simbola, crkve na Lovćenu, koju je Aleksandar Karađorđević porušio i napravio spomenik sebi, svojoj dripačkoj okupaciji Crne Gore i svome nasledniku Petru II. Srpsko-francuska vojska je ušla u potpuno oslobođenu Crnu Goru.
Preporučujem 4
Prikaži još odgovora
Deklaracije o osudi genocida i progona
Skupština Srbije mora da donese Deklaraciju o osudi genocida nad stotinama hiljada Srba, Roma i Jevreja u NDH 1941-45. , i osudi etničkog progona stotine hiljada Srba iz Hrvatske 1991-95..
NEVIDLJIVI vlastodršci
Vi Srbi ste stvarno mnogo naivni ako mislite da će se te Deklaracije izglasati u Parlamentu.. Pa Srbijiom i dalje (preko tajnih službi i vrhova stranaka) upravljaju Tiitini pitomci i đaci, koji su izvršavali zaključke komunista sa Drezdenskog kongresa 1928. i AVNOJ-a, ustava 1974.!! Zato prvo rasformirajte VRHOVE tajnih službi, posle utvrdite nacionalne strateške ciljeve, pa tek onda mislite o susedima.
Preporučujem 5
Milosav Popadic
Da li zbog toga sto nemamo iskustva, ili zbog toga sto se - poput vareske peci - brzo zagrijemo, ali i brzo hladimo, ne znam, ali mislim da treba izraditi dugorocnu strategiju povratka Srba na svoja vjekovna ognjista u Hrvatskoj. Treba na svim diplomatskim - ali i svim drugim - medjunarodnim skupovima, uporno i sistematski, pokretati pitanje povratka Srba na svoja ognjista. Podsjeticu samo na jednu stvar. Hrvati su - od Prvog svjetskog rata do sticanja nezavisnosti pod Tudjmanom - u svim velikim americkim gradovima (i ne samo americkim) svake nedjelje organizovali mirne demonstracije, pa su te njihove demonstracije stigle i na stranice savremene americke knjizevnosti kao jedna od svakodnevnih pojava na koju ne treba obracati mnogo paznje. A ta "pojava" nije bila nimalo bezazlena.
Prioriteti povratka
Moramo biti realni : Prvo se proterani Srbi moraju vratiti u Bosnu i Hercegovinu, pa tek onda u Hrvatsku ili zamena kuća i imanja sa Hrvatima iz BiH..
Preporučujem 1

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja