četvrtak, 19.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:41

Prva Srpkinja doktor nauka karijeru je podredila mužu i porodici

Pr­va da­ma sa na­ših pr­o­sto­ra ko­ja je ste­kla naj­vi­še na­uč­no zva­nje, 1913. go­di­ne u Že­ne­vi, i to u obla­sti he­mi­je, zva­la se Vu­ko­sa­va Mar­ja­no­vić To­mić. – Njen ži­vo­to­pis i pri­ča o to­me ka­ko smo do po­da­ta­ka o njoj do­šli pod­jed­na­ko su za­ni­mlji­vi
Autor: Milica Dimitrijevićnedelja, 01.01.2017. u 09:05
Вукосава Марјановић из времена када је докторирала у Женеви (Фото лична архива)

Sve je po­če­lo od na­še ru­bri­ke „Da li zna­te” i pi­ta­nja či­ta­telj­ke ko­je je sti­glo u re­dak­ci­ju po­štom: „Ko je bi­la pr­va že­na dok­tor na­u­ka u Sr­bi­ji?”

Ko­le­ga je pi­smo, mal­te­ne slu­čaj­no (ma­da ne­ki ka­žu da ni­šta ni­je slu­čaj­no), do­sta­vio me­ni. 

For­mu­li­sa­no na ovaj na­čin, pi­ta­nje me je vo­di­lo ka od­go­vo­ru ko­ji je, ma­nje-vi­še, po­znat. Ime dr Kse­ni­je Ata­na­si­je­vić, pr­ve že­ne ko­ja je na Uni­ver­zi­te­tu u Be­o­gra­du od­bra­ni­la svo­ju dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju iz fi­lo­zo­fi­je 1922. go­di­ne, la­ko se na­la­zi u po­da­ci­ma Rek­to­ra­ta na­šeg naj­sta­ri­jeg uni­ver­zi­te­ta. Pa smo či­ta­telj­ki, ta­ko, i od­go­vo­ri­li na stra­ni­ca­ma na­šeg li­sta. 

Ubr­zo na adre­su re­dak­ci­je, opet po­štom, sti­že još jed­no pi­smo. Isti ko­le­ga do­sta­vlja ga me­ni, ovo­ga pu­ta na­mer­no.

U ru­kom pi­sa­nom do­pi­su go­spo­đe Ol­ge To­mić, uz pra­te­ća do­ku­men­ta, oba­ve­šte­ni smo da po­sto­ji že­na iz Sr­bi­je ko­ja je dok­to­ri­ra­la pre Kse­ni­je, ali van gra­ni­ca na­še ze­mlje.

Ol­ga To­mić nje­na je sna­ja i to tvr­di iz pr­ve ru­ke. Reč je o Vu­ko­sa­vi Mar­ja­no­vić To­mić (23. ja­nu­ar 1887 – 25. jun 1979), ko­ja je zva­nje dok­to­ra na­u­ka, iz obla­sti he­mi­je, ste­kla 1913. u Že­ne­vi.

Pri­se­ćam se, tek ta­da, ko­men­ta­ra jed­nog pri­ja­te­lja, ina­če uni­ver­zi­tet­skog pr­o­fe­so­ra, ko­ji mi je jed­nom pri­li­kom skre­nuo pa­žnju na to da je na­ša pr­va dok­tor­ka na­u­ka ne­pra­ved­no za­bo­ra­vlje­na.

Ka­da sam mu po­me­nu­la pi­smo o Vu­ko­sa­vi, po­ve­zao me je sa dr Pe­trom Mar­ja­no­vi­ćem, po­zna­tim pr­o­fe­so­rom Fa­kul­te­ta dram­skih umet­no­sti u pen­zi­ji, ko­ji je, is­po­sta­vlja se, ro­đak na­še ju­na­ki­nje iz Že­ne­ve. I Ol­ga To­mić i Pe­tar Mar­ja­no­vić bi­li su ras­po­lo­že­ni da raz­go­va­ra­ju sa mnom. Ta­ko je po­če­lo mo­je „dru­že­nje” sa Vu­ko­sa­vom...

Po­ro­di­ca iz ko­je po­ti­če že­na o ko­joj pi­šem iz Ni­ša je do­šla u Be­o­grad oko 1770, da bi još u vre­me Knja­za Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća po­sta­la ugled­na.

Iz Top­či­de­ra, gde su ži­ve­li, pre­se­li­li su se on­da ka­da je ovaj vla­dar po­že­leo da na nji­ho­vom ima­nju gra­di ko­nak i cr­kvu, a nji­ma je re­če­no da „na Pa­li­lu­li bi­ra­ju ko­li­ko god ze­mlje že­le”, se­ća se sta­rih po­ro­dič­nih pri­ča Ol­ga To­mić.

Deo po­ro­di­ce ko­joj je pri­pa­da­la Vu­ko­sa­va, ko­ja je ima­la tri se­stre i bra­ta, na­se­lio se u bli­zi­ni da­na­šnjeg Ta­šmaj­dan­skog par­ka. Vu­ko­sa­va je za­vr­ši­la osnov­nu ško­lu na Pa­li­lu­li a po­tom Vi­so­ku žen­sku ško­lu, ko­ja je bi­la u ran­gu gim­na­zi­je, i ni­je pla­ni­ra­la da se da­lje obra­zu­je.

Da ni­je ima­la imuć­ni­ju dru­ga­ri­cu, ko­ja se spre­ma­la da ide na stu­di­je u Švaj­car­sku i ko­ja joj je pred­lo­ži­la da kre­ne sa njom, ne bi bi­lo po­to­nje isto­ri­je.

– Vu­ko­sa­vi su u me­đu­vre­me­nu ro­di­te­lji pre­mi­nu­li, a sa pu­no­let­stvom ste­kla je deo na­sled­stva. Od­lu­ču­je da tu imo­vi­nu pr­o­da, do­bi­ja de­set hi­lja­da di­na­ra u zla­tu, i od­la­zi u Že­ne­vu na stu­di­je. Ne­će­te ve­ro­va­ti, naš di­nar je bio to­li­ko jak da je mo­gla bez pr­o­ble­ma da fi­nan­si­ra svo­je ško­lo­va­nje i da ta­mo do­bro ži­vi. Me­seč­no joj je iz Sr­bi­je iz ban­ke sti­za­lo 20 di­na­ra i to joj je bi­lo vi­še ne­go do­volj­no. Upi­su­je he­mi­ju, men­tor joj je bio ču­ve­ni pr­o­fe­sor Ame Pik­te, ko­ji je sin­te­ti­zo­vao ni­ko­tin. Ona se po­sle ša­li­la da ni­je ni ču­do što je na­kon što je di­plo­mi­ra­la po­če­la i da pu­ši – pri­ča na­ša sa­go­vor­ni­ca dok u nje­nom do­mu, u ko­jem je ži­ve­la sa su­pru­gom Žar­kom To­mi­ćem, Vu­ko­sa­vi­nim si­nom, i sa­mom Vu­ko­sa­vom, pi­je­mo ka­fu. I pre­pri­ča­va jed­nu aneg­do­tu:

– Ka­da je išla na raz­go­vor u ve­le­po­slan­stvo Švaj­car­ske, pi­ta­li su je zna li da se u Že­ne­vi go­vo­ri fran­cu­ski. La­kon­ski im je od­go­vo­ri­la da zna, da ga je uči­la sa­mo u ško­li, ali da će si­gur­no br­zo da ga sa­vla­da i da se oko to­ga ne bri­nu – uz osmeh ka­že Ol­ga To­mić. 

Vu­ko­sa­va, bu­du­ći da je po pri­ro­di bi­la za­tvo­re­na, ni­ka­da ni svo­jim naj­bli­ži­ma ni­je ob­ja­sni­la ka­ko se i za­što od­lu­či­la baš za organ­sku he­mi­ju na Pri­rod­no-ma­te­ma­tič­kom fa­kul­te­tu.

Na­kon dok­to­ri­ra­nja vra­ti­la se u ze­mlju, ne­du­go je ra­di­la u Dr­žav­noj he­mij­skoj la­bo­ra­to­ri­ji, do po­čet­ka Pr­vog svet­skog ra­ta.

Ta­da je, po sop­stve­nom pri­zna­nju, pa­tri­o­ti­zam kod nje pre­vag­nuo, spra­vlja­la je le­ko­ve, pre­vi­ja­la ra­nje­ni­ke.

Na­kon ra­ta krat­ko ra­di u Ca­rin­skoj la­bo­ra­to­ri­ji na Sa­vi, upo­zna­je Du­ša­na To­mi­ća, pr­vog in­že­nje­ra teh­no­lo­gi­je, i jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jeg pr­o­fe­so­ra Teh­nič­kog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Za nje­ga se uda­la 1921. go­di­ne. 

Iz da­na­šnje per­spek­ti­ve od­lu­ka ko­ju po­tom do­no­si de­lu­je za­ču­đu­ju­će: na­kon uda­je, iako za na­u­ku za­in­te­re­so­va­na, ni­ka­da vi­še ni­je ima­la za­po­sle­nje. Ni­je ga ni tra­ži­la. „Za­po­sle­noj že­ni ma­lo se pla­ća­lo.

Za­to sam se i po­sve­ti­la do­ma­ćin­stvu i sa­mo po­ma­ga­la mu­žu u ra­du”, go­vo­ri­la je Vu­ko­sa­va. Ro­di­la je, po­tom, dva si­na. Kraj le­pog ži­vo­ta, to­kom ko­jeg su kr­oz ku­ću To­mi­ća pr­o­la­zi­li br­oj­ni čla­no­vi vla­de, di­plo­ma­te, pr­o­fe­so­ri, aka­de­mi­ci, do­šao je sa Dru­gim svet­skim ra­tom.

– Imo­vi­nu su im pr­vo uzur­pi­ra­li Nem­ci, kao oku­pa­to­ri, pa po­tom i ko­mu­ni­sti, na­kon ra­ta. Vre­me­nom je vra­ćen deo, ali ni­ka­da u obi­mu kao pre ra­ta. Sve­kra ubr­zo no­ve vla­sti od­vo­de u za­tvor, kao i mno­ge vi­đe­ne lju­de. Iako je bio pu­šten na in­ter­ven­ci­ju jed­nog od Br­o­zo­vih le­ka­ra, od po­sle­di­ca tam­no­va­nja pre­mi­nuo je 1947. Na­kon nje­go­ve smr­ti pam­tim da sve­kr­va ni­je ni­kad ski­nu­la cr­ni­nu. I da se po­vu­kla. Ima­la sam uti­sak da je do kra­ja ži­vo­ta tu­go­va­la za njim. Za ži­vot su, kad su osta­li sa­mi sa maj­kom, za­ra­đi­va­la nje­na dva si­na, moj muž, ta­da je­dva pu­no­le­tan, i nje­gov brat. Sad kad je se se­tim, ima­le smo lep od­nos, sla­ga­le smo se, dok sam ja ima­la po­sao i ra­di­la, ona je ku­va­la. Bi­la je ti­ha, do­bra že­na. Pre­mi­nu­la je od mo­žda­nog uda­ra – za­klju­ču­je Ol­ga To­mić.

Mo­za­ik Vu­ko­sa­vi­nog ži­vo­ta skla­pa­la sam ne sa­mo uz po­moć ka­zi­va­nja mo­jih sa­go­vor­ni­ka već i na osno­vu do­ku­me­na­ta i fo­to­gra­fi­ja ko­je se na­la­ze u nji­ho­vim do­mo­vi­ma. Vi­de­la sam, ta­ko, kod Pe­tra Mar­ja­no­vi­ća, kom­plet­no po­ro­dič­no sta­blo po­ro­di­ce, od pra­o­če­va pa do da­nas, ko­je je on sa­sta­vio. Us­put je po­tvr­dio deo pri­če ko­ja se ti­če Vu­ko­sa­ve, a či­ji je ne­po­sred­ni sve­dok bi­la nje­na sna­ja.

– Na­šoj po­ro­di­ci pri­pa­da­la je još jed­na ve­li­ka lič­nost. Bio je to Mo­ša Mar­ja­no­vić, le­gen­dar­ni fud­ba­ler. Na­rav­no, Vu­ko­sa­va je ne­za­o­bi­la­zna. Ni­sam je na­ža­lost, upo­znao, ali sam do­sta slu­šao o njoj. I u po­ro­di­ci se o njoj če­sto pri­ča­lo. Za­i­sta je bio pod­vig dok­to­ri­ra­ti ta­da, još van ze­mlje, pa još kad je že­na u pi­ta­nju – ka­že naš do­ma­ćin, dok li­sta­mo iseč­ke iz sta­rih „Po­li­ti­ka“, ko­je on, ta­ko­đe, bri­žlji­vo ču­va. O Vu­ko­sa­vi je naš list pi­sao, i to iz pe­ra ko­le­ge Mom­či­la Pan­te­li­ća, osam­de­se­tih i de­ve­de­se­tih go­di­na pr­o­šlog ve­ka, ali ni­kad ni­smo do de­ta­lja ob­ja­vi­li nje­nu ži­vot­nu pri­ču.


Komentari22
82775
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

zena
Divno je biti obrazovana zena,ali nista nija bolje od majcinstva.Vidim ima i muskaraca koji "brane nasa prava".Nemojte molim vas.Jos uvek ima nas zena koje vole svoj pol i ne zele u rudnik. Zena(zaposlena,supruga,majka)
Vanja
Sandra. Tvoj odgovro je tužan. Život sa mačićima i kučićima u starosti nije baš romantična panorama. Ali, ako je tvoje srce "muško" ako su rudnici, avioni i kamioni, politika i banderaj po ulicama tvoj izbor. Srećan ti put igumanko...
Preporučujem 0
Vanja
Ova žena je moj idol. Moj životni put je sličan njenom. majka sam i vrlo uspešna u mnogim oblastima, ali kuću nikad ne žtvujem zbog spoljnih obaveza. zato i radim od kuće, što je apsolutno najbolja vrtsa posla za ženu. Muke su trebale da se dese, da ostvarim neki takav balans u današnjem svetu koji ženu Čereći između rudnika i adiminstrativnog putnika oko sveta sa osamdeset dana... Ostarim sve svoje mogućnosti.
Preporučujem 0
Prikaži još odgovora
Ivana Spasović
Priča o dr Vukosavi Marjnović je divna i ona je prva žena iz Kraljevine Srbije koja je stekla doktorat, ali prva Srpkinja doktor nauka bila je dr Julija-Julka Hlapec Đorđević (Bečej, 1882-Utvi na Labi, 1969) koja je doktorirala u Beču 1906. na temi iz istorije kraja 17. i početka 18. veka: "Podvojvoda Jovan Monasterlija". Rad je objavljen 1908. u Letopisu Matice srpske. Za vreme Prvog svetskog rata vodila je dnevnik u Beču ("Crtice iz prošlosti Austro-Ugarske"), objavljen 1922. u Beogradu, u izdanju Gece Kona. Posle rata preselila se u Čehoslovačku, odakle joj je bio suprug, i posvetila se književnosti i feminizmu. Njen najpoznatiji roman je "Jedno dopisivanje". Imala je dve ćerke. U Letopisu Matice srpske za istoriju iz 2016. objavljena je biografija dr Julije Hlapec Đorđević.
Nemoj Sada
Cvijeta Zuzoric - prva Srpkinja s doktoratom....
Cinjenice ne lazu
Cvijeta Zuzoric je bila jako obrazovana zena za svoje vreme, u renesansnom duhu 16. veka. Naravno, skolovanje je zavrsila u 18. godini kada su udala i vratila u Dubrovnik iz Ankone da tu zivi sa svojim muzem, firentinskim konzulom u Dubrovniku. Doktorat nije imala ni iz jedne oblasti. Pozdrav!
Preporučujem 7
ProPolitikin Hrvat
I pored ovih cinjenica i cinjenica iznesenih u komentarima Balkan po pitanju zena i ravnopravnosti ostaje ''osmanlijski mentalitet'',na zalost, i s tim se slazem. S druge strane da ne bi ''osmanlija'' ne bi imali: cevape, burek, tulumbe, tufahije, ajvar, sarmu, istocnjacku muziku, gostoljubivost, istocnjacki mentalitet itd. U svakom zlu ima i neko dobro i obrnuto.
Srba, Velika Britanija
@ProPolitikin Hrvat - Uporedite broj UGOVORENIH brakova u Beogradu I Novom Sadu (kladim se da je NULA) sa brojem ugovorenih brakova u Istambulu I Kandaharu. Pa onda uporedite broj abortusa u istim gradovima. Srbi nemaju osmanski mentalitet, ali je narodu ispran mozak pa ponavlja papagajski ono sto su mu uguralil u mozak. A sto se tice hrane koja nam je navodno dosla od Turaka, ne morate da verujete sve sto ste procitali u Kekecu. Zar mislite da su Turci Seldzuci, nomadi, sadili kupus, pravili burad pa ga onda kiselili I pretakali samo da bi uvlijali sarmu? Nemojte molim Vas.
Preporučujem 14
Franc Josef
Интересантна прича. Требало би да више пажње поклонимо онима који свет воде напред, а то су научници, стручњаци, сељаци који хране народ, а мање лажним вредностима у естради, политици и др. Имам само једну замерку - добронамерну: Чему речи ВЕЛЕПОСЛАНСТВО и НАКОН. Имамо уобичајену реч - амбасада - и српску реч - ПОСЛЕ. Кроатизација српског језика се наставља. Зашто? Шта раде лектори?
Vuk
Оно кад лик под именом Франца Јозефа српски језик брани од српског језика. Непроцењиво.
Preporučujem 1
Хер Милан колектор
@Franc Josef Нису то никакви "кроатизми", то су српске речи које само говоре о богатству српског језика. Иначе, "након", "после", "потом", српски глагол "послати", па отуда "посланство", "велепосланство", све је то српски језик.
Preporučujem 58

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja