Ovih dana mnogi od nas sumiraju proteklu godinu – šta nam je donela, a šta odnela, po kakvim poukama i iskustvima ćemo je pamtiti. Vremenski odsečak od januara do januara možda je suviše kratak za velike zaključke, zato smo nekoliko uglednih penzionisanih lekara, specijalista različitih grana medicine, pitali šta je obeležilo njihove četrdesetogodišnje karijere i do kojih su istina došli.

Ginekolog prof. dr Dušan Stanojević kaže da je za četiri decenije u službi medicine shvatio da postoji samo jedan način da se ljudi nateraju da o svom zdravlju misle pre nego što ga izgube: to je strogo utvrđena obaveza odlaska na redovne preglede i pretnja kaznom ako se to ne učini.

– Pre 40 godina je u Srbiji godišnje od raka grlića materice umiralo 400 žena. Tada smo se svi latili „podizanja svesti žena”, objašnjavanja važnosti odlaska na redovne ginekološke preglede. Lekari su gostovali u televizijskim emisijama, snimane su ispovesti

pacijentkinja i rodbine žena koje su umrle od ovog raka. Danas mislim da je sav taj trud bio uzaludan jer u Srbiji i sada od ovog karcinoma godišnje umire isti broj žena. Zaključujem da je bilo pogrešno verovanje kako ćemo prosvećivanjem rešiti ovaj zdravstveni problem. To je gorka istina sa kojom ću otići u grob – kaže dr Stanojević.

Druga istina koja je dr Stanojeviću obeležila karijeru glasi: povećanje broja porođaja carskim rezom produžilo je život – akušerima. Priseća se početka svoje specijalizacije, kada se u GAK „Narodni front” svega tri odsto porođaja završavalo carskim rezom, a kada je pre godinu i po dana otišao u penziju, taj procenat je bio veći od 30 odsto.

– Po statistikama od pre 40 godina, zbog stresa na poslu najčešće su umirali novinari, a drugo mesto su „držali” akušeri. U toku moje specijalizacije je preminulo sedam-osam akušera. Danas, mnogo godina kasnije, novinari su i dalje pri vrhu lestvice smrtnosti zbog stresa na poslu, ali su akušeri drugo mesto „ustupili” hirurzima.

Uveren sam da ih je spasila široka primena carskog reza. Ta operacija ih je oslobodila stresa koji prati svaki porođaj, oslobodila ih je straha da li će dete izdržati prolaz kroz porođajni kanal – objašnjava dr Stanojević.

Prof. dr Mijomir Pelemiš, infektolog i klinički farmakolog bez dvoumljenja kaže da je razvoj antimikrobnih lekova promenio medicinu koju je on „učio”: smanjena je smrtnost od bolesti od kojih se redovno umiralo. Zato poručuje da i pored globalnog širenja panike o sve većoj otpornosti bakterija na postojeće antimikrobne lekove, vreme antibiotika nije prošlo.

– Nema nijednog lekara koji zna sve i zato nema uspeha u medicini ako doktori ne shvate da pacijenta moraju da leče timski, a nažalost ima još onih koji to ne prihvataju – istina je koja je, kaže dr Pelemiš, obeležila njegov radni vek.

Hirurg prof. dr Radoje Čolović, predsednik Srpskog lekarskog

Društva, kaže da su najteže posledice po zdravstveni sistem imale odluke vlasti da za rukovodioce ustanova ili šefove odeljenja postavljaju politički, tj. partijski podobne lekare.

– Nametanje lošeg „lidera” u zdravstvu je krajnje štetno jer ih zaposleni ne poštuju, ne cene, ne uvažavaju i ne prihvataju. Oni ga samo trpe, uz manje ili više otpora. Poštuju se samo stručno nadmoćni i odgovorni rukovodioci, a ustanova sa nametnutim „liderima” osuđena je na nazadovanje – poručuje dr Čolović.

Takođe, uveren je da su u svakoj zdravstvenoj ustanovi najvažniji kadrovi: bez njih, ni najsavremenija tehnologija ne pomaže.

– Neretko se zaboravlja večna istina da je najvažnije prvo popričati sa bolesnim čovekom, načiniti klasični lekarski pregled i obaviti standardne, laboratorijske analize. Uvek me je dovodilo do besa kad bi mi došao bolesnik sa gomilom snimaka na najsavremenijim mašinama, od kojih su mnogi bili potpuno nepotrebni, a da sa njim niko nije pošteno ni porazgovarao, a kamoli da ga je pregledao – kaže dr Čolović.

Za psihijatra prof. dr Miroslavu Jašović Gašić, najveći „učinak” minulih četrdeset godina je to što je u Srbiji odlazak kod „doktora za dušu” donekle prestao da bude tabu.

– Psihijatri su za mnoge postali svakodnevni savetnici, mada su brojni i oni koji ni po koju cenu ne bi priznali da od njih traže stručnu pomoć. Drugo, danas se primenjuju neuporedivo bolje i raznovrsnije psihoterapije, a i lekovi su mnogo efikasniji – kaže naša sagovornica.

Ona ističe još jednu istinu do koje je zapravo došla posle penzionisanja, a to je da se lekari u Srbiji posle završetka radnog veka suočavaju sa potpunim ignorisanjem dojučerašnjih kolega, a naročito koleginica. Ovde su im mnoga vrata zatvorena, dok istovremeno iz inostranstva stižu pozivi i priznanja.

– Lekari u Srbiji kao da imaju rok trajanja koji ističe odlaskom u penziju. Samo mi je psihijatrijsko znanje i iskustvo pomoglo da prebrodim taj prelaz – utisak je dr Jašović Gašić.

Razvoj hemodijalize je obeležio radni vek nefrologa prof. dr Ljubice Đukanović. Od nekadašnje metode u povoju, dostupne malom broju obolelih, stiglo se do sigurnog načina lečenja bubrežnih bolesnika. Kada je dr Đukanović počela da radi u celoj Srbiji je bilo devet aparata za dijalizu, a danas se u našoj zemlji dijalizira 4.500 ljudi.

– Istina do koje sam došla jeste i da su u nastojanju da imamo više transplantacija bubrega najslabija karika – lekari. Da bi povećali broj transplantacija bubrega, potreban je bolji timski rad lekara različitih specijalnosti. Naravno, važno je popularisati i donorske kartice i davalaštvo organa – poručuje naša sagovornica.