petak, 21.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:18

Knez Ivo Vojnović

Cela ideja o smrti ponikla je iz ove čemerne istine – nema mirnijeg izraza nego što je na licu mrtvog čoveka. Ništa toliko ne protivureči našim suzama koliko spokojstvo onog koji nas ostavlja. Ništa indiferentnije nego što je hladnoća onog čiji odlazak smatrate njegovom katastrofom
Autor: Jovan Dučićčetvrtak, 05.01.2017. u 15:43
Јован Дучић у време док је био у дипломатији

Kao suncokret koji više nije imao snage da gleda za suncem, klonuo je plemeniti život ovog mirnog i umornog pesnika. I zatim, nečujno, on je prešao najkraći put između života i smrti. Kao pesnik i mislilac, on je morao verovati da je smrt jedna utopija i predrasuda, i mogao da je primi s mirnoćom s kojom su umirali svetitelji i mudraci.

Ali kao smrtni čovek, niko se nije godinama i mesecima toliko očajnički borio da se iščupa iz života. Zašto?

Život mu je odavna bio oduzeo ono što čini njegovu lepotu koja je jedini njegov smisao. Ali je pesnik znao, međutim, da o smrti ne postoji jedno uverenje, nego samo jedna fikcija. Jer u ljubavi između života i smrti ovog retkog i velikog čoveka bilo je nešto što ga je i kroz njegov tragični vek kao železna kopča vezivalo za ovaj svet.

To je njegov poziv.

Ne hoditi po suncu i survati se u bolesničku postelju, ali života. I oslepeti, ali moći i iza te crne zavese čuti žagor i akciju. I umreti samo onda kada se na usnama zaledi reč koja je bila za njega ključ njegove sudbine na zemlji.

Smrt je predrasuda, jer je za jednog ubojica a za drugog spasilac. U oba slučaja ona je veća i viša od života. I možda kada bi ovaj čudni čovek još jednom otvorio svoje velike oči i progovorio, potvrdio bi to onim što je video onamo van našeg vidika, kada se otkinuo od ovog sveta.

Svaki od nas je zavideo ovom pesniku koji je napisao svoj nacionalni zavet u drami Jugovića majci i svom Lazarevom Vaskrsenju, dve velike sveće koje su zapaljene u njegovom svetilištu da gore kroz večnost.

Ali ma koliko da smrt nije zločin za onog kojeg je ponela sobom, ona je za one koji su nekog izgubili. Cela ideja o smrti ponikla je iz ove čemerne istine – nema mirnijeg izraza nego što je na licu mrtvog čoveka. Ništa toliko ne protivureči našim suzama koliko spokojstvo onog koji nas ostavlja. Ništa indiferentnije nego što je hladnoća onog čiji odlazak smatrate njegovom katastrofom. Zato nemojte žaliti mrtve koji bi možda čuli vaše očajne reči da istina smrti nije odista viša nego istina života.

Vojnović je bio veliki nacionalni pesnik svog naroda tako moćno i božanski ujedinjenog u jednom ljudskom srcu. Za njega je on pisao sjajne reči i nosio austrijske okove. Svaki od nas je zavideo ovom pesniku koji je napisao svoj nacionalni zavet u drami Jugovića majci i svom Lazarevom Vaskrsenju, dve velike sveće koje su zapaljene u njegovom svetilištu da gore kroz večnost.

Grob Iva Vojnovića

Onomad sam kod Prokuplja gledao zanemarene ali dragocene ruševine Jug-Bogdanovog dvora, na jednom brežuljku odakle je Jugovića majka na krilima labudovim i s očima sokolovim odletela da po Kosovu prevrće u krvi junake izginule za ime i državu.

Te stare dvore gde su posle fatalne vesti zarzali devet vranjih konja, zakliktalo devet sokolova, zaurlalo devet ljutih lava, zaplakalo devet udovica. I mislio sam na ovog pesnika koji je izgubio bio oči pre nego što je otišao da vidi te ruševine naše srednjovekovne slave i tuge, a koje su njegovim telom postale dvostruko besmrtnim. Kakva žalost!

Niko nije bio toliko duboko prožman tradicijom svoje rase koliko ovaj prefinjeni dubrovački pesnik; i niko nije tako razumeo gde treba da se tradicija traži.

I mogao je da tako jasno uvidi da je nemanjićka država sa svojom istorijom, a isto toliko i još više sa svojom legendom, osnovna podloga naše državne i kulturne ideje. I zatim, da je njegov i naš Dubrovnik, kao i sve drugo u našoj istoriji, samo jedna sjajna epizoda one ogromne duhovne i materijalne moći koju su predstavljali Nemanjići svojom velikom državom i njenim tragovima. I ko zna da ovaj prefinjeni pisac i istoričar degeneracije svog grada ne bi, da je dalje živeo, ceo svoj talenat dramatičara uputio, ubuduće, putem svoje toliko duboke rasne pesme o Jugovića majci koja je majka celog jednog velikog plemena rođenog za veliku sudbinu…

Bio je pretnja onom koji su bezdušno i sračunato trovali sve kladence iz koji pije snagu naša mladež

Vojnović je, nažalost, zamaknuo onda kada su progovorili mnogi najgori među nama, već od pre nekoliko godina, čim je skinuo sa sebe okove neprijateljske. Ali je govorio njegov primer i živela na našim usnama njegova lepa poetska i patriotska reč.

I on, iako survan bolešću, bio je živi protest protiv deljenja jedne krvi i jedne istorije. I bio je pretnja onom koji su bezdušno i sračunato trovali sve kladence iz koji pije snagu naša mladež; i koji su brkali jednu prolaznu i konfuznu periodu sa jednom postojanom istorijom koja ima svoj put i svoju neumitnu logiku.

Mesto politike, polemika; mesto istorije, pamflet; mesto heroja, advokat; mesto sveštenika, lakrdijaš…

Za običnog čoveka, bili bi to dani očajanja; ali za neobičnog pesnika bili su to samo dani tuge i bunta. Nikad neću zaboraviti reči koje smo o ovim slučajevima izmenjivali na dva jugoslovenska pisca, dva jugoslovenska patriota, i dva zemljaka i prijatelja.

I za mene lično ostaje u mom sluhu zadugo kao najlepša pesma Vojnovićeva njegova ushićena reč da je naša narodna sudbina rešena i da će našu granicu braniti heroji koji su je i stvarali. I da naši plemenski sukobi nisu ništa drugo nego poslednji trzaji iz ropstva, i žalosna nemoć da pogledaju u sunce oči našeg naroda toliko izmučenog tminom i tamnicom.

I samo s ovakvom verom ovaj veliki čovek mogao je da umre mirno.

Na jednom bokeškom groblju proslavljenom leži Srbin, ded pesnika Iva Vojnovića. Na jednom zagrebačkom katoličkom groblju leži grob velikog Jugoslovena, oca pesnikovog. A na starom dubrovačkom groblju Mihajlu, gde se pod tamnim čempresima naši stari grobovi ne dele na srpske i hrvatske, leći će sutra ovaj premoreni čovek koji nije samo jedan veliki jugoslovenski pisac nego i jedna istorijska reč upućena našoj savesti.

 

(Politika, subota 31. avgust 1929. godine)


Komentari2
9afb6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ing.Milos Djonovic
Nije vam se svidio komentar.Za neko priblizavanje potrebno je mozda vise cak i licni dialog.
Dragoslav
Kad ovo čitam ,pomislim da smo zaboravili srpski, jezik, niko ga od ns živih, osim moda Bećkovića, više ovako ne govori i ne obogaćuje. Nadam se da griješim. Mislim da njegovati ovaj naš jezik predstavlja najsvetiju našu dužnost i pored pokušaja njegovog skarađenja.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja