četvrtak, 19.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:31

Porodični grb potvrđuje Šekspirov identitet

Interesovanje za heraldiku i elizabetanske običaje doveli su paleografa Heder Vulf do otkrića da su „Šekspir, gospodin iz Stratforda” i „Šekspir glumac” ista osoba
Autor: Milica Dimitrijevićutorak, 10.01.2017. u 21:56
Вилијам Шекспир (Фото Викимедиа)

O tome ko je Šekspir tačno bio, ko se zaista krije iza literarnog genija čiji tekstovi ne prestaju da inspirišu književne kritičare, dramaturge, glumce, pisano je mnogo, svi se sećaju i filma „Anonimus” koji ja baštinio tu temu.

Jednu od mnogih tačaka na i stavila je dr Heder Vulf, paleograf, specijalizovana za elizabetansku eru, koja je prošle godine došla do zanimljivog otkrića.

Ono, kako piše „Gardijan”, ne samo da je transformisalo njenu karijeru već je upotpunilo slagalicu Šekspirove biografije – iza njegovog imena ne krije se niko drugi do baš čovek tog imena, koji je ujedno bio i pisac.

U svom istraživanju, koje je podrazumevalo čak i DNK analizu fragmenata kože i kose, skrivenih na poleđinama i u pukotinama knjiga iz 17. veka, Vulfova se, kao i mnogi pre nje, susrela sa činjenicom da iza jednog od najvećih stvaralaca nije ostalo nijedno pismo, rukopis ili dnevnička zabeleška, koju možemo definitivno njemu pripisati, osim poznatog kontroverznog testamenta.

Veo misterije, stoga, postoji već skoro četiri veka nakon njegove smrti, a pre nego što je junakinja ove priče stupila na scenu, naučnici su mogli da zaključe da je čovek poznat kao Šekspir rođen u Stratfordu 1564, da je reč o glumcu čije je ime bilo odštampano na kolekciji njegovih tekstova, objavljenoj 1623, da je bio oženjen sa En Hetavej, i da je preminuo 1616, prema legendi, na dan svog rođendana.

Pored toga, Mark Tven, Čarli Čaplin i Sigmund Frojd sugerisali su da se iza Šekspira kriju već ostvareni autori: Edvard de Ver (erl od Oksforda iz 17. veka, o čemu govori već pomenuti film „Anonimus”), ser Frensis Bekon i Kristofer Marlou.

Kopajući po arhivama, Heder Vulf je naišla na primerak grba koji je dodeljen 1596. Šekspirovom ocu Džonu, provincijalnom trgovcu, čija je ambicija da se uzdigne na socijalnoj lestvici i prevaziđe svoje poreklo bila poznata.

Tu je ambiciju od njega, izgleda, nasledio i njegov sin, koji je 1601, nakon smrti oca, namerio da ponovo aplicira za porodični grb. Kupovao je, istovremeno, imanja širom Stratforda, pokušavajući da izgradi reputaciju „gospodina” više klase.

Interesovanje za grb dovelo je Vulfovu, koju su inače interesovali heraldika i elizabetanski običaji, do otkrića koje se krilo u dokumentima posvećenim raspravi između dvojice plemića a oko spiska onih kojima će grb biti dodeljen.

Naime, ispostavilo se, kada se ukrste podaci, da su „Šekspir, gospodin iz Stratforda” i „Šekspir glumac” ista osoba. Drugim rečima, čovek iz Stratforda zaista je ujedno i pisac.

– Sve se poklapa. Inače nisam osoba koja je sklona tome da glasno tvrdi bilo šta. On je svoje nasleđe, porodično pravo na grb, zaista branio nakon očeve smrti, i to ne samo kao posednik zemlje već i kao pisac, o čemu pišu dva plemića kad govore o njemu. Iako su na taj način pokušali da ga omalovaže, nehotice su uticali na mogućnost da time nama, danas, potvrde njegov identitet. Osim toga, sumnjam da je ovo poslednji novi podatak do kojeg će svet doći kada je Šekspir u pitanju – rekla je za Gardijan žena koju mnogi već zovu „arhivskim Šerlokom Holmsom“.  


Komentari13
4b8b8
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dambo
A.E. i dalje nisi u pravu. Šekspirov savremenik i stvarni pisac C. Marlowe se na svim sačuvanim dokumentima potpisivao isto - sa "Marlow" bez "e", negde dodajući "Gent." a negde ne. Pošto je bio školovan u Kembridžu, tutor članu kraljevske porodice, korisnik testamenta a i suđeno mu je za ubistvo i bogohuljenje, sačuvano je dosta njegovih - istih - potpisa. Za svojih manje od 30 godina života, sedam puta se sudio za naknadu zbog preštampavanja (skraćeno: autorsku naknadu) i svih sedam parnica je dobio. Dakle, sve što si rekao na njegovom primeru očigledno pada. I naravno, on je nesporni koautor Šekspirovih Soneta, sviđalo ti se ili ne.
A. E.
Činjenice ne padaju u vodu ako ti nisi sposoban da razlikuješ stvarnost od fikcije. Postoji samo jedan sačuvan dokument sa Marlowe-im potpisom, gde se Marlowe potpisao kao "Marley". Hm, možda ni on nije bio "stvaran"? Kom članu kraljevske porodice je bio tutor? Da ne misliš možda na Arbellu Stuart, čiji tutor se prezivao Morley, što po tvojoj logici definitivno znači da nije u pitanju Marlowe. Nije mu nikad suđeno za ubistvo, koja glupost. Koga je on to navodno ubio? Jeste često bio na sudu, ali zbog dugova i sl., ne zbog "preštampavanja" koje nije ni bilo ilegalno. Šekspirovi soneti su pisani u periodu između '92 i '98, s tim što je neke Šekspir dorađivao celog života, tako da Marlowe, koji je ubijen '93, ne bi baš mogao da mnogo doprinese. Uostalom, niko od pravih, školovanih stručnjaka za englesku literaturu Renesanse ne smatra da je Marlowe bio koautor soneta, sviđalo ti se ili ne.
Preporučujem 4
Dambo
Pojašnjenje za A.E.: kako god da je hteo da speluje svoje prezime, stvarni pisac bi se uvek isto potpisao, makar i pogrešno. Tačno je da su izdavači potpisivali koga su hteli i često neovlašćeno preštampavali dela, ali od svih elizabetanskih pisaca koji su se masovno parničili da bi zaštitili autorske naknade, o čemu postoji mnoštvo dokumentacije, jedino glumac Šekspir nikada nije tužio za zaštitu svojih autorskih prava (koja bi na sudu morao da dokazuje), iako se redovno parničio sa krčmarima i stanodavcima, čak i sa vlasnicima sena u Stratfordu!? Grb je bio očev, a on je dobio prenos na sebe i to ne dokazuje ni da je bio pisac, poštar ili šeširdžija, već samo da su ga u prepisci označili kao gospodina i pisca, jer se i on tako predstavljao, ali to naravno ne znači da je bio autor dela.
A. E.
"stvarni pisac bi se uvek isto potpisao, makar i pogrešno" Ne može pogrešno da se potpiše ako ne postoji koncept "pogrešnog potpisivanja" - svaka verzija je ispravna, da ne pominjem da se rukopis i potpis ionako menjaju tokom života. Šekspir nije jedini sa nasumično spelovanim imenom. Verovatno svaka osoba čiji svi potpisi nisu identični nije "stvarna"? Autorska prava nisu postojala sve do početka 18. veka, tako da nisu ni mogla da se zaštite. Koncept autorstva takođe nije postojao. Samim tim, dramski pisci nisu dobijali nikakve "autorske naknade" od štamparija, tako da te izmišljene parnice koje spominješ nisu postojale. Dramski pisci su zarađivali isključivo od pozorišta. Šekspir se uglavnom parničio zbog dugova, koji jesu postojali. Da bi dobio grb, neko mora da proceni i odobri da si zaista "gospodin", tako da je nebitno šta je Šekspir tvrdio, već da je College of Arms (koji je bio zadužen za odobravanje/dodelu grbova) potvrdio njegovu tvrdnju.
Preporučujem 7
Ljilja K.
Pre petnaestak godina, valjda, lansirana je ideja da V. Šekspir nije taj tip iz Stratforda, pa se otišlo još dalje da je više stvaralaca dobilo to jedno umetničko ime. BBC je uradio odličnu dokumentarno-igranu seriju sa upotpunjenim podacima iz biografije najvećeg Engleza na svetu, a Džud Morgan, profesor engleske književnosti u jednom malom mestu, napisao je odličan roman na osnovu malobrojnih činjenica. Viljem je bio sin rukavičara, ali što bismo mi rekli, gradonačelnika Stratforda kome se nije baš svidjalo da mu sin nešto piskara. Obrazovani i talentovani mladić, neshvaćenog poetskog genija, počinje da piše drame da bi zaradio i stiže u kraljevske krugove. Jedini način da zadobije priznanje oca bilo je da se izbori za porodični grb. To je donosilo odredjene beneficije i priznanje u društvu. Zahvaljujući naklonosti dvora prema njegovom delu uspeo je da to ostvari i otac mu je, pred odlazak sa ovoga sveta, oprostio odlazak u London i bavljenje pisanjem od koga nema koristi.
Tomislav K
Nevažno. Ono što je bitno, činjenica je da su svi potencijalni kandidati za autorstvo (Bacon, de Vere, Marlowe i ostali) otpali pred desetak godina, kad je stilografskom analizom Shakespeareovih djela, na kompjutorima, utvrđeno: a) da je sva djela napisala jedna osoba, b) da to nisu bili drugi "kandidati" (de Vere- Oxford, Bacon,..), jer svaki je od njih ostavio zamašan opus na engleskom, a koji se po sintaktičkim, stilskim i rječničkim značajkama bitno razlikuje od Shakespeareova djela. Sve te hipoteze su u konačnici odraz snobizma, budući da su vladajuće klase teško mogle prihvatiti da je najveći svjetski dramatičar i, na neki način stožer engleske kulture, čovjek skromna podrijetla.
Dragan Nepoznati
Kakvu tajnu ti znao? Na Stvaranje sve to liči. Čovječanstvu vatru dao ko Prometej da se diči. Hamlet, Magbet, Ričard Treći Antonio i Koriolan. Šta tek za Lira reći? Mi smo građa za naš san!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja