Kikinda – Po velikom minusu i debelom ledu kakvog odavno nije bilo na severu Banata, nova-stara zanimacija donela je uživanje svim generacijama Mokrinčana.
Stariji su se setili detinjstva i prohujale, uzbudljive zimske čarolije, a mlađi su se uverili da dobre zabave i te kako ima bez ajfona, ajpeda i društvenih mreža.
Na Obradovićevoj bari led je premašio debljinu od 20 centimetara i tako stvorio idealne uslove za takmičenje u – taljuganju.
– Već tri, četiri godine Obradovićeva bara nije bila zaleđena – kaže Srđan Janić iz Udruženja „Linjak” čiji su se članovi zajedno sa meštanima iz drugih mesnih udruženja ovde okupili kako bi posekli naraslu trsku i preostalu suvu vegetaciju, očistili smeće, uredili prostor jezera posebno omiljen sportskim ribolovcima. Sibirska hladnoća ljubiteljima prirode nije ni najmanja prepreka da zavrnu rukave. Atmosferu začas zagreju rad, topao čaj i kuvano vino. Za to vreme mlađima radost donose taljuganje i korčuljanje, gotovo zaboravljena, a nekada vrhunska zimska zabava mališana. U svojevremeno omiljenim disciplinama na ledu pridruže im se i stariji, nakon obavljenog posla.
– Taljuge se naprave od drveta. To su male sanke koje su nekada služile za dečje igre na ledu. Dole se zakuje žica ili metalni deo, a za odgurivanje po ledu služe žašci, male palice sa naoštrenim klinovima na kraju. Štos je bio da taljuge budu što manje, da se noge saviju i tako bude što brži na ledu – dočarava nam skoro zaboravljenu zimsku igru Dragoljub Badrljica, profesor i osnivač mokrinskog muzeja.
Za dečije radosti na ledu vešte ruke starijih pravile su taljuge, baš kao i korčulje-klizaljke sa drvenom osnovom na koje je odozgo postavljana žica. Na mokrinskim tavanima i u šupama još uvek se mogu pronaći, a bogami i „oživeti”, ove jedinstvene male naprave.
– Nekada smo se taljugali po kanalima, barama... Bilo je, daj brzo da se što pre prave taljuge, dok je led. Sad ih skidamo sa tavana i prenosimo deci, hvala bogu, neka i oni to prenesu svojoj jednog dana – napominje Peter Antal dok nam desetogodišnji Nemanja Kertes strpljivo demonstrira kako treba prekrstiti noge i namestiti se na taljugama pre nego što počne vesela jurnjava i motanje na ledu.
Stariji Mokrinčani nam otkrivaju kako su znali i da „nagoje” led ne bi li ih male naprave nosile što brže po ledenoj pisti. Polivali bi zaleđenu površinu vodom, posle čega bi bara pretvorena u smrznuti poligon bila spremna za bezbrižno zimsko uživanje.
