ponedeljak, 12.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 20:55

Svetislav Ivan Petrović – zaboravljeni srpski Rudolf Valentino

Cela godina u Kinoteci biće u znaku našeg glumca koji je pre Drugog svetskog rata bio zvezda mađarskih, francuskih, nemačkih, američkih, španskih, čehoslovačkih filmova
Autor: Mirjana Sretenovićčetvrtak, 19.01.2017. u 18:00
Светислав Иван Петровић (Фото: Часопис Кинотека)

Kada je 1928. glumac Svetislav Ivan Petrović (1894–1962), koji je izgradio lepu međunarodnu karijeru, došao u posetu Beogradu, izazvao je pravu pometnju, gotovo histeriju u gradu. Beograđani su hitali da vide ovu „senzaciju”, najpopularniju zvezdu iz ovih krajeva.

Tadašnja štampa prenela je atmosferu sa dočeka: „Sa svih strana Beograda, kao rečna bujica, jurile su beogradske devojke da vide Svetislava Petrovića, gajeći u duši potajnu nadu da će se bar jedan njegov vatreni pogled zadržati na njima, na njihovim nakarminisanim usnicama, zaljubljenim očima. Novinari, okupljeni u jednom salonu, čekali su Svetislava Petrovića da siđe iz svojih odaja, gde je toga momenta posećivao sve svoje vreme na toaletu, kupanje, masažu, nežnu gimnastiku”.

Ugledavši ga, kako dalje prenose tadašnje „Novosti” (zabeleženo u knjizi Marka Babca: „Boško Tokin – novinar i pisac, prvi srpski estetičar, publicista i kritičar filma”, Matica srpska, N. Sad), masa se zatalasala, uzbudila, devojačka srca su zakucala, a grla se osušila od duševne senzacije. Sve devojke komentarisale su kako je divan, savršen, itd.

„Oduševljena gomila zamalo što ga nije zadavila svojim nadiranjem. Izgledalo je kao da u nastupu ljubavi želi da ga linčuje.”

Tako je Beograd pozdravio ovog glumca kojem će Jugoslovenska kinoteka posvetiti svoj program tokom cele ove godine. Publika će biti u prilici da gleda Petrovićeve filmove, koji su snimani u studijima u Budimpešti, Beču, Berlinu, Parizu...

Svetislav Ivan Petrović školovao se u Novom Sadu, da bi u Budimpešti diplomirao Politehničku akademiju. Lepo je pevao, svirao je violinu i bavio se sportom. Kao plivač učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine.

U prvom ovogodišnjem broju časopisa „Kinoteka”, tekst o ovom glumcu napisao je upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović, koji podseća da Petrović 1919. odlazi u Beč gde ga za film angažuje mađarski reditelj u izgnanstvu Mihalj Kertes, kasnije u Americi nazvan Majkl Kertiz. Snimaju zajedno tri filma, od kojih je najpoznatiji „Dama sa suncokretom” iz 1920. godine.

Naš glumac potom igra u filmovima Bele Baloga, a sredinom dvadesetih godina 20. veka postaje internacionalna zvezda u francuskim filmovima „Gola žena” i „Sirena Morgana” režisera Leonsa Perea, a od američkih ostvarenja igra u ostvarenjima kod reditelja Reksa Ingrama u „Čarobnjaku” i „Alahovom vrtu”.

„Na prelazu u zvučno razdoblje jedan je od najtraženijih evropskih glumaca i potencijalna zamena za preminulog Rudolfa Valentina. Visok, markantan, lepog lica i sonornog glasa bio je idealan tumač aristokratskih likova, plemića, oficira, sveštenika i fatalnih ljubavnika, koje je predstavljao sa slovenskim šarmom. Iako je govorio više jezika, zbog problema sa engleskim akcentom početkom tridesetih godina prelazi u Nemačku, gde do Drugog svetskog rata igra u skoro 40 filmova veoma značajnih reditelja kakvi su bili Karel Lamač, Rihard Osvald, Fil Juci, Augusto Đenina i drugi”, navodi Erdeljanović.

Glumac igra i u jednoj od prvih koprodukcija u našoj zemlji „Princeza korala” Viktora Jansona, gde mu je partnerka Ita Rina.

„Pošto je 1940. godine, očigledno pod pritiskom, snimio jedini propagandni film u karijeri, ’Neprijatelji’ u režiji Viktora Turžanskog, kojim je opravdana nemačka okupacija Poljske, vraća se u Mađarsku, gde provodi ceo rat nastupajući u filmovima s najpoznatijim zvezdama tog doba kao što su Pal Javor, Katalin Karadi, Marija Tašnadi Fekete i drugi. Najznačajniju rolu u to doba ipak pruža u antimilitarističkom delu Geze Radvanjija ’Evropa ne odgovara’ iz 1941”, naveo je Erdeljanović.

Prema njegovim rečima, Petrović po završetku rata napušta komunističku Mađarsku i odlazi u Nemačku, gde sledećih 15 godina nastupa u epizodnim ulogama, ali je i dalje jedan od najtraženijih glumaca na nemačkom govornom području.

Igrao je u oko stotinu filmova: i to u mađarskim, francuskim, nemačkim, američkim, španskim, čehoslovačkim, a poslednji koji je snimio bilo je američko „Putovanje” Anatola Litvaka iz 1957. godine.

U našoj sredini ovaj glumac skoro da je bio zaboravljen, a razlog za to, smatra Erdeljanović, valja tražiti i u njegovom posleratnom spikerskom radu u Minhenu, na Radiju Slobodna Evropa, što mu ovdašnja komunistička ideologija nikad nije oprostila.


Komentari2
3d38e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Стефан Борота
ПРВО целовечерње остварење француског режисера Луја Мала (Louis Malle, 1932–1995) „Лифт за губилиште“ (Ascenseur pour l'échafaud, 1958) је добро познат старијој српској филмској публици. У том филму је поред Жан Моро (Jeanne Moreau) и Мориса Ронеа (Maurice Ronet) једну од улога тумачио Светислав Иван Петровић (Iván Petrovich). Осим на шпици његово име је исписано и нa оригиналном плакату у левом доњем углу. Ту је наступио и омиљени Лино Вентура (Lino Ventura) који је касније – као некада Света Петровић – стекао светску славу. [,]
Sasa Trajkovic
To je novonarstvo to je tekst ne senzacija vec analiticki i nostalgicni povratak kada smo verovali u magiju filma i kada su glumci bili nedosanjani san ali i vreme romantike, sanjarenja ... zasto smo ga zaboravili mozda zato sto zivimo u vremenu rijalitija gde je svako pa makar i kao karikatura zvezda a romantika i nostalgija je proterana iz nasih srca u arhive kinoteke.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja