subota, 06.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 21.01.2017. u 22:00 Dušica Milanović
RAZGOVOR NEDELjE: DAMJAN ĐAKOV, slikar

Najveća smo kulturna scena u regionu

Možda sam sada ovde da dokažem da je moja pozicija nezavisna od geografskog položaja. Nikada nisam raskinuo veze s ovim prostorom kao što nikada neću raskinuti veze s Italijom koja me je formirala i od koje sam dobio sunce, boje, muziku, hranu, istorijsko nasleđe...

Svetski slikar s beogradskom adresom bi bio najkraći, kroki, opis statusa Damjana Đakova. Međunarodni renome se ne stiče brzo i olako, a on ga je stekao. Slikar kojem u Italiji vrhunski galeristi Rinaldo Rota, Dino Bunjo i Karlo Katelani prave izložbe spajajući ga s De Kirikom i Endijem Vorholom, Armanom, Hermanom Ničeom, paralelno radi i izlaže i ovde i tamo. Do sada je mnogo puta izlagao u Beogradu, Njujorku, Dizeldorfu, Modeni, Veneciji, Đenovi, Sijeni i drugim svetskim umetničkim metropolama.

Damjan Đakov je završio Likovnu akademiju u Beogradu i, ne čekajući i vrebajući ovde šansu, otišao je u Italiju. Učestvovao je na više od sto kolektivnih izložbi u Evropi i preko četrdeset najvažnijih evropskih sajmova umetnosti. Damjanovi radovi nalaze se u privatnim i ekskluzivnim muzejskim kolekcijama širom sveta. Na opasku da je i svetski i evropski i italijanski i srpski umetnik, šaljivo dodaje: „I svoj, i svačiji i ničiji, tako nekako…”

Italijani su mu posvetili nekoliko monografija i kataloga i svrstavaju ga u svoje savremene slikare. Nedavno je kod nas nastala monografija Dragoljuba Kojičića pod jednostavnim imenom „Damjan” kojom ga mi svojatamo.

 

Otkud poriv za belim svetom, za otiskivanjem u nepoznato?

Još u gimnaziji su me, zbog mog imena i prezimena, nazivali Đakomo Damjani, što nije sasvim slučajno i što objašnjava simboliku koja me je pratila tokom života, po Svetom Jakovu, Skale di santo Đakove što bi bilo na italijanskom, đakov što bi bukvalno značilo popov, đakov, studentov, i Demijan ime koje se ne daje detetu koje ima beleg na licu, koji ja imam... i nešto u meni što me je vuklo da baš odem u Italiju, zemlju sunca, svetlosti, boja, jakih mirisa i egzotičnih ukusa... Kasnije su me ti isti simboli prizvali da jedan period provedem u Šri Lanki, još jednom rajskom prostoru, gde sam uživao u toploti i intenzivnom sjaju sunca, jarkom plavetnilu mora i tirkiznom nebu, u bojama koje prenosim na svoja platna.

 

Šta vam je ovde, da kažem, smetalo, kočilo, uniformisalo?

Imao sam sreću da napustim zemlju koja je tada imala jednopartijski sistem i odem u zemlju koja je formirala moje mišljenje po drugim standardima. Bilo je to na početku moje karijere, otišao sam odmah posle završenih studija. Informacije koje su mi stizale o Srbiji nisam imao s kim da podelim pa sam srećom jedini svedok svojih pogrešnih viđenja i pogrešnih stavova. Pošto sam svestan da sam imao nesigurne procene vrlo sam uzdržan, ne izjašnjavam se, a vrlo često, iskreno, ne bih ni imao stav... Mislim da umetnici nisu dobri administratori, emotivno reaguju i idealizuju pa ne mogu da pretpostave do koje mere startna ideološka pozicija može da mutira. Situacija je dovela ljude na ivicu preživljavanja pa umetnici nemaju ni prostora ni vazduha a ni hrabrosti da se upuste u veće formate, ambicioznije projekte i zato su osuđeni da tavore u prosečnosti.

 

Interesovanje za vrhunsko slikarstvo ne zavisi od kriza i perioda?

Nikada nije bilo veće interesovanje za klasično slikarstvo nego danas, pogledajte samo Pariz i samo Luvr, koji ima sto dvadeset miliona posetilaca godišnje. I Orsej. Ako Francuska ima šezdeset miliona stanovnika a dvadeset odsto onih koji idu u muzeje, pa još odu više puta, zbog različitih postavki, pa ako u to uključimo strance koji tu ne dolaze zbog letovanja već zbog umetnosti, cifre su u milijardama, da vam se zavrti. Tu su ulaznice, suveniri, posteri , katalozi, knjige, čitava umetnička industrija...

 

Gde je naše mesto?

Bez obzira na to što smo zatvorili muzeje, tu ne govorim o krivici jer je mnogo vlada promenjeno od kada je nacionalni muzej zatvoren, hoću da kažem da je kod nas očigledno i evidentno interesovanje publike za slikarstvo, za umetnost uopšte. Naša scena je najjača likovna scena na Balkanu i šire, publika je selektivnija, slikari nekonvencionalnog izraza imaju svoje zavidno mesto. Zaista smo najjači i u likovnoj umetnosti, muzici, filmu i sportu, ako hoćete, najveća smo kulturna sila u regionu a opet i uz otpor svakodnevnom teroru mediokriteta na televiziji i u medijima uopšte. Zato na drugom kraju klackalice imamo izložbe naših umetnika koje posećuju samo rođaci i prijatelji. I to je praktičan izraz krize, udaljenje od ideje. Krivicu delom snose umetnici koji prihvataju ideju o umetnosti i standarde koje ne dele s publikom.

 

Može li da se živi od slikarskog rada, da se ne brinu ovozemaljske brige već da se umetnik koncentriše na umetnost, da traži i traga za izrazom, a ne za parama za puko preživljavanje?

Ja mogu da živim od slikarstva, već sam se na početku, u Italiji, afirmisao i počeo da zarađujem. Za razliku od naših slikara u Parizu, iznenadilo me je da je moj put bio manje problematičan. Našao sam se u pravo vreme na pravom mestu, osamdesetih godina se reafirmisala figuracija naročito u Nemačkoj i Italiji, a ja sam se pojavio kao nekakva zakasnela refleksija transavangardnog pravca, nosio sam sa sobom deo ličnog kulturnog nasleđa. U stilizaciji sam imao ikonoslikarstvo što sam termin dobro afirmiše kao postmoderno. Otišao sam, ali se možda nikad nisam odvojio od ove svoje sredine. Moji motivi su iz ove sredine. Možda sam sada ovde da dokažem da je moja pozicija nezavisna od geografskog položaja. Nikada nisam raskinuo veze s ovim prostorom kao što nikada neću raskinuti veze s Italijom koja me je formirala i od koje sam dobio sunce, boje, muziku, hranu, istorijsko nasleđe...

 

Pojasnite nam svoje viđenje sličnosti i razlika italijanskog i srpskog umetničkog ambijenta, zakonitosti i okolnosti rada i delovanja tamo i ovde?

Italija je otvorena za uticaje iz celog sveta, tržište je otvoreno dok je naše lokalpatriotski obojeno, tamo sam stekao nekakvu logiku i optimističku notu u radu dok su ovde i tematike i slike mnogo dramatičnije i oštrije što znači da sredina nameće svoje a ja reagujem na vazduh koji dišem a ovde je nabijeniji kontrastima. Mislim da sam tek sada ušao u fazu zrelosti uspevši da spojim ova svoja dva nasleđa. Lepo je ako znaš ko si i gde ti je mesto, ja kao slikar tek stičem pravo mesto i svestan sam koliko sam mali u odnosu na zahteve slikarstva a još sam svesniji koliko slikarstvo malo znači u društvu pa sam prisiljen da prihvatim realnost onakvu kakva je i u dobru i u zlu.

 

Umetnici prolaze kroz faze, to je neumitnost, zakonomernost. Gde se sada nalazite i pronalazite?

U procesu formiranja umetnik se trudi da nauči tehniku, da se upozna s izražajnim sredstvima. Sebi sam veoma rano postavio pitanje zašto se deo onoga što živim ne nalazi na slikama pa sam shvatio da slika ne dozvoljava naraciju već moram kroz ličnu simboliku da izrazim neka emotivna stanja trudeći se da nađem direktne odgovore na pitanja šta simboli predstavljaju.

Za svoje slikarstvo koristim termin „metafora” jer je najbliži termin onome čemu težim i što na slikama, nadam se, pružam.

Sva simbolika zapadne civilizacije proizašla je iz religije, sva skrivena znanja i poruke nastala su od same inkvizicije i terora crkve, koja je opstruisala slobodnu misao. Naša crkva nije imala te katastrofalne uticaje na našu kulturu jer je dugo bila pod Turcima i političkim režimom. Religiozna simbolika zadire duboko u filozofiju zato što je u svoju strukturu unela iskustva prethodnih civilizacija sve do Sumera. Prva pisma i prvi pisani tekstovi, kada je jedan znak značio jednu reč, te je svaki znak bio jedan simbol i pretpostavka je da ko je znao te simbole mogao da čita egipatsko pismo ne znajući jezik. Tako ja vidim i čitanje slike, sve reči moraju biti sadržane u slici, za čitanje dnevne štampe kineskog pisma dovoljno je hiljadu i petsto znakova. Prema tome moja slika sadrži istu logiku, simbol u svakome evocira prasećanje i ako ga ja formulišem on je literatura. Objašnjenje svakog simbola je zatvorena priča, ja svoju sliku postavljam metaforično, dozvoljavam svakom ko je gleda da ima svoju percepciju, svoj umetnički kredo, moje su slike otvorene za oko posmatrača.

 

Na vašim slikama plove čamci sa zaljubljenim parovima, jarkozelene palme natkriljuju krovove samotnih prostora, usamljeni junak bez izraza na licu, zatvoren je u frižideru, u TV kocki... Likovi žive u nekom novom rajskom prostoru?

Sve se kod mene, u potrazi za nekim novim rajem, zatvara u nekoliko ciklusa gde dominiraju simboli kao što je balkon to jest iskorak u druge fizičke zakone, zatim drvo, ili sam umetnik ili njih dvoje, svetlost raja… Nojeva barka kao simbol spasenja. Na slikama bez figura oseća se intenzivno odsustvo te iste figure, naglašena je usamljenost jedinke. Anđeli su nova istorijska tvorevina to su božja deca, bez pola, ali ja krila slikam ženi koja stoji i grli čoveka jer ja kao muškarac mogu da imam nešto iracionalno sa krilima iznad sebe samo u ženskom obliku. Urbani gradovi, neonska svetlost, senke...

Komentari1
c446e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Pre svega cestitke umetniku koji je svojim specificnim likovnim jezikom i estetikom osvojio Evropu jer po svom senzibilitetu i jeste jezik evropske umetnosti i kulture. Bojim se samo da se zaboravlja na status koji umetnost i umetnici imaju u Srbiji na ivici egzistencije na marginama drustva. Da se zaboravlja kakava je elita u Srbiji sund, kic koji nas zapljuskuje sa svih strana i destrukcija vlasti prema kulturi u ovoj zemlji muzeji pod kljucem, pozorista u VD statusu, bankrot Kolarceve zaduzbine kao nebriga grada i drzave ... spisak je dug i nimalo ruzicast, tek da se ne zaboravi.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja