utorak, 29.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 23.01.2017. u 09:15 Mladen Kremenović
DEJTONSKI MIROVNI (NE)SPORAZUM

Lutanje od vojnog mira do političkih nemira

Mirovni ugovor iz Ohaja stvorio BiH sa dva entiteta, ali stalne izvore političke nestabilnosti izazivaju politički sukobi oko nadležnosti i ingerencija
Шпиро Радуловић

Od našeg stalnog dopisnika

Banjaluka – Dejtonski mirovni sporazum parafiran pre dvadeset dve godine u američkoj državi Ohajo trima zaraćenim stranama doneo je mir, obezbedivši i svojevrstan osećaj pobede za svaku od njih, ali politički sukobi između nekadašnjih ratnih suparnika nisu otišli u prošlost nakon što su rovovi zatrpani.

Međutim, neke nedorečenosti tog mirovnog ugovora ostavljene u amanet budućnosti i dalje su izvor neprestanih napetosti između tri naroda koje su neretko nesnošljive. Model po kom se odvija politički život od Dejtona obeležen je sukobima tri međusobno suprotstavljene političke vizije koje već dve decenije potpuno dominiraju javnim prostorom.

To su dobro upućeni u političke prilike u BiH nedavno opisali dinamikom u kojoj srpsko-bošnjački odnosi u BiH imaju svoju ustaljenu rutinu – iz Sarajeva se krenu osporavati (dejtonska) prava Republike Srpske, onda Banjaluka krene objašnjavati zbog čega će Republika Srpska napustiti BiH i tako ukrug.

Zahtevi Hrvata koji tu zbrku vešto koriste da iznesu želju da formiraju treći entitet, takozvanu Herceg-Bosnu, dodatno zakomplikuju međunacionalne odnose.

Brojni strani posmatrači mirovnog ugovora sa mandatom da nadgledaju mir u tim su sukobima po pravilu stajali na stranu izgradnje „funkcionalne BiH” pa u trvenjima oko nadležnosti, oko kojih se lomio najveći deo političkih sukoba, nikada dosad, što je prilično indikativno, nisu procenili kako bi neka ingerencija bolje poslužila ukoliko bi po evropskoj praksi decentralizacije, bila dirigovana s entitetskog nivoa. To je među srpskim narodom osim nepoverenja u BiH kao zajedničku zemlju koja „stalno nešto traži” izazivalo i neprijateljsko raspoloženje prema delu međunarodne zajednice.

Takav odnos u kom su se Srbi, a neretko i Hrvati, osećali politički manje važnima dovodio je do povećane nacionalne razdražljivosti, dajući bošnjačkim političarima donekle i osećaj superiornosti, što se najlakše može ilustrovati poslednjom u nizu poruka Bakira Izetbegovića, bošnjačkog člana Predsedništva BiH, nakon što su Miloradu Dodiku, predsedniku RS, uvedene američke sankcije.

Politički zagovornici ideje o nedeljivosti Bosne i Hercegovine koju propagiraju Bošnjaci uspeli su da u Dejtonu dogovore jednu zemlju, u približno sličnoj meri u kojoj je udovoljeno i Srbima u borbi za stvaranje vlastite države time što je, kako se to opisivalo, stvorena „država u državi”

I u ovom slučaju Srbi su prethodno iziritirani zadiranjem u osetljivo pitanje proslave nacionalnog praznika koji je po Izetbegovićevom zahtevu osporio Ustavni sud BiH, čime se, kako to veruju u RS, nastojalo poručiti da se i o tome pitaju u Sarajevu, pa je Banjaluka odgovorila prilično bučno, referendumom, što je Amerikance navelo na odmazdu sankcijama koje su Srbi doživeli kao nepravedne.

Rekavši kako je „Dodik sam izabrao taj put”, Izetbegović je banalizovao celu stvar, verujući da će time uspeti da pojednostavi složene političke odnose jer će zbrku prikazati kao „izazivanje tamo nekih secesionista” s odsustvom volje da kao predstavnik najbrojnijeg naroda razmislio o nezadovoljstvu srpskih i hrvatskih sugrađana, koji pokazuju slične zamerke prema BiH kao zajedničkoj zemlji kakve su Bošnjaci svojevremeno iskazivali prema Jugoslaviji i Beogradu.

A današnja politička svakodnevica ogledalo je najčešće takvih političkih ambicija.

Srpski narod, isprva zazirući od Dejtonskog sporazuma jer nije dobio potpuno samostalnu državu kakvu je priželjkivao, postepeno je najglasnije stajao u odbranu njegovog slova, za razliku od Bošnjaka koji bi ga stalno popravljali, ali tako da država bude „funkcionalnija”, što po pravilu podrazumeva da ingerencije preuzimaju institucije BiH i Sarajevo, gde su zajednički organi uglavnom smešteni.

I Hrvati, koji su s Bošnjacima 1992. izglasali izlazak iz Jugoslavije što je delom poslužilo kao jedan od uzroka rata, a potom u Vašingtonu 1994. stvorili bošnjačko-hrvatsku federaciju, koja je godinu posle toga u Dejtonu postala ravnopravan entitet Srpskoj, čime je stvorena BiH, žale se na nedostatak prava i sve glasnije vape za trećim entitetom, čijem se stvaranju, sem Bošnjaka, protivi i najveći deo srpskog naroda, znajući da bi time bila potpuno prekrojena osnova Dejtonskog ugovora i nepotrebno uzdrmana autonomija Srpske.

Uz sve manjkavosti koje proizlaze iz tumačenja Dejtonskog sporazuma i ambicija Bošnjaka za centralizaciju, reakcije Srba za samostalnošću, kao i antidejtonskih zahteva Hrvata za trećim entitetom, suštinu tog ugovora i pogleda na BiH iz Banjaluke opisao je Milorad Dodik, predsednik RS, koji je o tome rekao: „Nakon svih ovih godina bavljenja politikom u posleratnoj BiH, kada bi mi neko rekao da sastavim bolji ugovor od onog kakav je izvorno kreiran u Dejtonu, ne bih to mogao uraditi”.

 „Dejton je doneo mir i uspostavio balans snaga na ovom delu Balkana, ali je taj omer deformisan, prevashodno na račun Srpske. Nije splasla tendencija Bošnjaka i Hrvata da se menja Dejtonski sporazum, ali se ne slažu u načinu, jer postoji želja za stvaranje hrvatskog entiteta, što odudara od realnosti i što bi išlo na teritorijalnu štetu Srpske. Po tom pitanju je RS već pretrpela štetu isticanjem principa konstitutivnosti naroda, na uštrb teritorijalnosti koja je jedna od najbitnijih odrednica sporazuma ali je perfidno stavljena u drugi plan”, pojasnio nam je profesor Petar Kunić s Pravnog fakulteta u Banjaluci. Sve vreme su, kaže Kunić, sprovođene promene Ustava BiH ali ne kroz ustavne promene kako je to predviđeno već donošenjem ustavnih zakona i to najčešće nametanjem i pritiscima, a samo manjim delom saglasnošću strana, to jest entiteta.

„Bilo je bezuspešnih pokušaja ustavnih promena, uglavnom pod rukovodstvom Amerike, recimo butmirski proces ili aprilski paket. I bez toga BiH je dobila mnoge nadležnosti, na primer vojsku ili pravosuđe, koje je poseban problem jer Ustavni sud, Sud i Tužilaštvo BiH nemaju legitimitet, jer nemaju podršku građana i to je veliki problem ove zemlje”, rekao je Kunić.

Komentari1
837f2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

pogledaj dom svoj andjele
"Суд и Тужилаштво БиХ немају легитимитет, јер немају подршку грађана и то је велики проблем ове земље”, рекао је Кунић" U cemu je to BiH drugacija od Srbije? Koji legitimitet i podrsku gradjana imaju sudovi u Srbiji? Kako to da to nije problem za Srbiju ali je veliki problem za BiH? Nema nista gore od Srbina koji moralise i politici o drugima a ne vidi sebe i svoju drzavu koje nista nije bolja, ako nije jos i gora.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja