ponedeljak, 11.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:50

Plavi ćurak tatarina

Autor: Bogdan Ibrajtersreda, 25.01.2017. u 21:05
Прве вести преношене су поштанским кочијама

U prošlosti, prašnjavim drumovima širom zemaljskog šara dugo su tutnjali točkovi poštanskih kočija. Te šuštave zatvorene kočije, sa po četiri i šest brzih konja, prevozile su putnike, trgovce, crkvene velikodostojnike, vojnike, pakete, posebno pismena različitih sadržaja. Jedna crna poštanska kočija, dobro očuvana i sasvim slična onima koje su jurile Dolinom spomenika u filmovima Džona Forda „Poštanska kočija” i „Moja draga Klementina”, nalaze se u Muzeju PTT u Beogradu. Kočija je proizvedena u Bristolu 1860. godine,

Pre pojave poštanske kočije u Srbiji, južno od Save i Dunava, poruke su nosili konjanici – tatari. Tatari  su u prošlosti bili najbolji jahači, pa je naziv „tatarin” prešao u zanimanje. U postavci Muzeja PTT u Beogradu nalazi se slika Karla Gebela sa tatarima iz XIX  veka. Na doratu, u visokom sedlu, sedi u nakićenoj odeždi tatarin Lazar Aranđelović Indža. Ispred njega, na grošastom belcu, jaše surudžija tatar Bogdan Đorđević. Na dugačkoj uzdi surudžja vodi trećeg, rezervnog konja – edeka. Pod kopitama menzulanskih konja diže se prašina. U zaleđu se naziru obrisi Beograda. Tatar Indža i surudžija Bogdan „zaputili se prema Carigradu, noseći hitnu poštu kneza Miloša sultanu i velikom veziru”... Sliku sam video na svečanosti, koja je u spomenutom muzeju priređena povodom stogodišnjice „Politike” i puštanja u opticaj marke posvećene jubileju najstarije medijske kuće na Balkanu. Tada sam upoznao Milorada Jovanovića, kustosa Muzeja, pa smo razgledali istorijske muzejske mape, tabule, bareljefe, scitale, kvipuse... Kvipusi su pisma „od čvorova” koja su koristile pretkolumbovske južnoameričke Inke. Kada sam se pre trećine veka majao Andima, viđao sam Indijanke plemena Kečua u Kusku i u tajanstvenom Maču Pikču, koje su plele i prodavale šarene pončose i vunene kvipuse kao suvenire... U postavci muzeja je i Potingerova tabula (Via Militaris) iz III veka sa Sirmijumom, Singidunumom, Viminacijumom, Naisusom, Serdikom... Pa spomenik pošti rimskog doba koji je pronađen na drumu kod Kostolca. Na bareljefu su predstavljena poštanska kola sa tri upregnuta konja. Na kolima sede kočijaš, pratilac i poštar koji je imao titulu „spekulatora”. Pored dužnosti knjigonoše, spekulator je bio i dželat. Preda poštu, pa ako ima osuđenika, usput izvrši i egzekuciju... U minula vremena za tajne poruke i pisma korišćene su i takozvane scitale (palice). Pošiljalac i primalac imali su scitale iste dužine i debljine. Poruka je pisana na traci koja se spiralno obmotavala duž cele palice.  Samo na palici iste dužine i debljine traka mogla je da se dešifruje poruka... Herodot je pisao da su tajne poruke prenosili i robovi. Ko ima roba, obrije mu glavu, pa na njoj, slično tetovaži, ispiše poruku. Čeka se da kosa na glavi roba poraste, pa ga šalju onome kome je tajna poruka namenjena... Za zemana zaraza i pošasti, postojala su „kađena” pisma. Ova pisma kadili su i dimili suvom sumpornom parom i visokom temperaturom. U doba kuge kađeno pismo je čuvaru karaule latovu dodavana štapom s rakljama, i moralo je u karantinu da odleži 21 dan.

Prenos pisama iz Zapadne Evrope na Istok od XIV do XVIII veka išao je preko Mletačke Republike. U Veneciji su pristigla pisma stavljali u burad, hermetički ih zatvarali u slučaju brodoloma, i tovarili na male lađe galjete. Posada galjete imala je osam mornara. Ako nije bilo vetra četvorica su morala da veslaju. Galjete su stizale do Kotora, pa su pisma preuzimali poštari „knjigonoše”. Pojedina plemena su davala čuvene knjigonoše i njihove pratioce i čuvare, koji su pisma od Kotora do Carigrada nosili pešice zbog planinskih terena.

Inače, za tatare su birani najbolji jahači, kadri da na konjskim leđima na putu izdrže desetak dana. Nosili su slikovitu odeždu, a preko leđa težak ćurak od tamnoplave čoje koji je dosezao do zemlje. Imali su udobna meka sedla sa napred visokom jabukom, a pozadi širim naslonom, koji je služio i kao  uzglavlje za dremež, ali ne više od „čerek (četvrt) sahata”, obično u menzulanama – konacima sa štalama za timar tatarskih  konja: Tu su se surudžije smenjivale i uzimale odmorne konje za dalji put...  Poslednji srpski tatarin bio je Rista Prendić, „koji se učio jahanju sa ’knjigonošama’ Stevčom Mihajlovićem i Tasom Ivanovićem Aračlijom”. Kada je u Beogradu 1837. otvoren engleski konzulat, knez Miloš je novopostavljenom konzulu Hodžesu ustupio tatarina Ristu Prendića „da nosi konzularnu poštu, i prati engleske diplomatske službenike na putu kroz Srbiju”...


Komentari1
065bd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

feliks56
Џингис-кан је имао, у свом пространом царству, специјалну „поштанску“ службу. То су били коњаници који су на брзим коњима прелазили растојања између две „поштанске“ станице. У тим станицама чекали су их одморни оседлани коњи. На свом калпаку носили су посебна пера као знак важности поште коју носе. Ако је вест или војни извештај који су, са фронтова преношени „најузвишенијем“ (једна од титула Џингис-кана), војни заповедници су „куриру“ давали и војну пратњу. Времена су била несигурна и у позадини, на окупираним територијама, харале су банде разбојника и пљачкаша. Пошта је била усменог карактера. „Поштар“ је морао да вест, војни извештај или неку другу поверљиву информацију коју преноси да учи (и научи) напамет. Монголи су, наиме, у време Џингиса били неписмен народ (нису били ни народ него скупина племена истог порекла). Овај систем су преузеле, касније, и друге државе. Како су Монголе, најчешће, звали Татарима, кроз векове се име народа одомаћило као назив поштара-„татарин“.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja