petak, 05.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 28.01.2017. u 22:00 Borka Golubović-Trebješanin
RAZGOVOR NEDELjE: DUŠAN KOVAČEVIĆ, dramski pisac

Voleo bih da Donald Tramp dobije i drugi mandat

Priča o Andriću kao svetskom piscu jednostavno je naš kulturni orden. Mi lepšeg ordena nemamo u literaturi
Душан Ковачевић (Фото: С. Иветић)

Akademiku i dramskom piscu Dušanu Kovačeviću upravo je u Andrićevom institutu u Andrićgradu uručena nagrada „Ivo Andrić” za ukupan dramski opus i novo dramsko delo „Hipnoza jedne ljubavi”.

Nastavljajući na tradiciju Sterije, Nušića i Popovića, a ponekad u kovibraciji s poetskim dramama Ljubomira Simovića i humorom Matije Bećkovića, Kovačević je podigao srpsku gorku komediju na najviši nivo i postao evropska vrednost prvog reda, navodi se u obrazloženju „Andrićevog”žirija.

 

Nadomak najznačajnije građevine na Drini upravo vam je stiglo „pismo” od Andrića. Kako ste ga pročitali? Kakav odgovor spremate?

U Andrićgradu sam bio pre pet godina i ovo što sam sada video je ravno čudu. Ulazak u ovaj grad je nestvaran. Ne znam, kako bi se reklo nisam dovoljno obavešten, da li još neki pisac u svetu ima ovakvo zdanje posvećeno svom delu i književnosti. Ovo je čak i ozbiljan poduhvat za državu. Međutim, država to ne može da sagradi, ne samo zato što nema novca, nego nema ideja. To je problem u našoj kulturi, a ne samo novac.

Nagrada „Ivo Andrić” mi je posebno draga i značajna jer je ovo, nadam se, zasluženo priznanje, posle skoro pola veka rada i zato s puno prava nosi naziv za životno delo. Za mene je ovo uzbudljivo i neverovatno budući da je prošlo više od šezdeset godina od mog polaska u školu, kada sam naučio prva slova kojima sam kasnije ispisao što sam ispisao. Kao i mnoge generacije odrastao sam uz Andrićeve knjige. Čitao sam ih po ozbiljnosti shodno godinama, prvo sam imao obaveznu lektiru u gimnaziji, zatim na fakultetu. Najlepše uspomene na susrete s Andrićevim knjigama su došle mnogo kasnije. Čovek da bi čitao njegova dela mora da ima ozbiljno životno iskustvo.

 

U vašem dramskom opusu ima preko 20 drama: „Maratonci trče počasni krug”, „Radovan Treći”, „Sabirni centar”, „Balkanski špijun”, „Sveti Georgije ubiva aždahu” , veliki broj filmova... Kojih ste se strahova oslobađali kroz ispisane drame?

Jedan od osnovnih strahova koje sam imao u ranom detinjstvu i mladosti bio je strah od smrti. Kao dečak od nekih pet godina sam preležao tešku bolest koja je mogla da se završi tragično i obično se završavala takvim krajem. Nekim čudom sam se spasao, ali je ostao taj košmar koji me je pratio kroz detinjstvo i mladost. Kasnije sam imao scenu za koju se posle mnogo godina ustanovilo da je izazvana paničnim strahom posle jednog pogreba. Ta priča je objavljena i u mojoj knjizi „Dvadeset srpskih podela” pod naslovom „Smrt žive žene”.

Taj strah sam rešio tako što sam napisao „Maratonce” i uopšte nije čudo što neko s 22 godine sedi i piše priču o kovčezima, vencima, pogrebnom preduzeću. To je u stvari bilo moje oslobađanje i otpor prema tom nagomilanom strahu. Pisanje je lična psihoterapeutska samopomoć. Vi se lečite dok pišete, rešavate neke probleme, ispovedate se tom papiru. Nekada je to dobro i interesuje još nekoga, nekada ostaje samo za vas, a veći deo tih papira bacite.

Valjalo bi koristiti savete SANU
Može li nam u ovim vremenima svojim savetima pomoći SANU?
Akademija je znato živnula dolaskom Vladimira Kostića na mesto predsednika jer je on čovek koji je rešio da širom otvori prozor. Samo aktivnosti tokom prošle godine su ravne nekoj desetogodišnjoj aktivnosti iz ranijeg perioda. Naravno, bilo je tu i nekih propusta. Ne greši samo onaj koji ne radi jer je on bezgrešan. Ali mislim da je izabran dobar put, da SANU može da učestvuje i da pomaže kao neka vrsta savetodavnog tela u mnogim dilemama koje ljudi imaju. Jer tamo ipak sedi stotinak ljudi iz raznih vitalnih oblasti društva koji znaju izuzetno mnogo. I manje ili više svi su u kontaktu sa svetom. Ili predaju u inostranstvu ili su deo nekih velikih sistema, instituta. Sve zavisi iz kojih oblasti. Njihove savete i znanja bi valjalo iskoristiti.

Andrić je bio podstanar dugi niz godina i nije ni pomišljao da će imati grad i da će u njemu okupljati svoje duhovne pretke i potomke. Koliko nas je Andrić svojim delom zadužio? Koliko obavezao?

Reći ću nešto što je činjenica koju znaju svi dobronamerni ljudi: Andrić je jedan od najznačajnijih pisaca Evrope i sveta 20. veka. Ova činjenica je lako dokaziva i budući da sam u Zadužbini Ive Andrića već desetak godina znam koliko se njegovih knjiga prevodi u ovom trenutku i gde je sve prevođen. Odnosno, koliko je interesovanje za njega u svetu. To je pisac koji je pisao na takozvanom malom jeziku. Čovek može samo da pretpostavi šta bi Andrić danas značio u svetu da je pisao ne na engleskom, da je stvarao na francuskom ili nemačkom. Tako da je ta priča o Andriću kao svetskom piscu jednostavno naš kulturni orden. Mi lepšeg ordena nemamo u literaturi.

 

Kako komentarišete današnje viđenje pisaca u nekom drugom svetlu, konkretno Andrića i Njegoša. Da li je to prevrednovanje pisaca i njihovog dela ili je reč o političkoj motivisanosti da se ovi pisci stave pod neko drugačije svetlo?

Slušao sam neke od tih ljudi koji napadaju Njegoša i Andrića, čak sam pojedine i upoznao. Mahom su bili u Beogradu. Dok im je bilo lepo bili su u Beogradu u kojem su ili živeli, ili su se školovali, prolazili, odnosno dolazili na razne svečanosti dok nisu formirane njihove takozvane velike i nove države. To što se o Andriću i Njegošu priča i piše svrstavam u tešku patologiju. Ne treba im odgovarati po imenu, jer oni i hoće da promovišu sebe vređajući lik i delo Andrića i Njegoša. Ima jedna priča kao paralela budući da smo ovde među ovim planinama. Na vrhovima tih planina su velika stabla koja su stara po 200 ili 300 godina i ona su sva u ožiljcima od gromova, a imate narodnu izreku: „Neće grom u koprive”. Treba se samo setiti toga i biće vam sve jasno.

 

Naš gorući problem jeste: nestajanje naroda o čemu ste progovorili u delu „Hipnoza jedne ljubavi”. Pribojavate se da ćemo jednoga dana biti nacionalna manjina. Kakav je na vas utisak ostavio „oslikani” voz za Kosovsku Mitrovicu?

Ne bih ga previše tumačio jer je cela priča toliko ispolitizovana da je dobila nešto što je u najmanju ruku bilo na ivici ozbiljnog sukoba. Jedan voz s freskama iz naših manastira je krenuo put Kosova, sačekala ga je vojna formacija, čak su bile i neke informacije da je pruga minirana... Sve to govori ne o vozu i o priči o vozu nego u kakvim smo mi danas opasnim tenzijama i kako može sutra bilo šta da izazove sukob. Zna se vrlo dobro, imali smo to iskustvo u 20. veku nekoliko puta, da kada krene požar u jednoj kući na Balkanu on obavezno uhvati ceo prostor.

 

„Hipnoza jedne ljubavi” priča o opustelim selima, odlasku mladih u „obećanu” zemlju... Kako vam se Amerika čini posle inauguracije novog predsednika Donalda Trampa?

Uživam u toj priči. Jednostavno sam srećan jer je Amerika zaslužila Trampa. On se nije slučajno desio. U ovoj nebeskoj priči ima neke pravde. Te demonstrante, posebno ove zvezde iz Holivuda nikada nisam video na ulicama da prete da će dići u vazduh Belu kuću zato što je bombardovan Irak. I ove silne kolone nesrećnika, samo tokom prošle godine nekoliko hiljada ih se čak i utopilo, posledica su domino-efekta iz Iraka. Oni su sve to mirno gledali, nikakav problem nisu imali sa svim zločinima koje je američka spoljna politika činila, tako da je Tramp došao kao nešto što je blaga osveta za ono što su oni zapravo zaslužili. Tramp sada pokušava nekom racionalnošću trgovca da vidi šta se isplati, a šta ne. I to je njegova politika. Voleo bih da on dobije i drugi mandat.

 

Došli ste do zaključka da pisanje nije baš normalna profesija. Da niste pisac, pisali biste verovatno priču o nekom psihijatru. Ipak, ne biste voleli da iza sebe ostavite samoposlugu... već butik u kojem dva-tri predmeta nemaju cenu. Koja i zašto?

Pokušavao sam da pišem samo ono što me se izuzetno tiče. S dugim iskustvom i zanatom koji imam, posebno u pisanju drama, mogao sam da napišem tri puta više. Kada podelim to vreme, u proseku sam pisao jednu dramu u tri godine. Uopšte nije bitno da li ću kada budem jednoga dana završio ovu priču s pisanjem imati deset ili petnaest knjiga. Broj neće biti bitan uopšte. Biće izuzetno važno da u izlogu tog butika budu tri ili četiri naslova koja će preživeti vreme. To mi je želja, a šta će zaista biti jednoga dana vreme će potpisati vrednost svega što radim. Ja ga potpisujem samo kao adresu da se zna čije je to, a vreme onda jednoga dana uzme i overi: dobro, loše, nije dobro. Ili postoji ili ne postoji.

Moji budući komadi su u fasciklama. Za „Hipnozu” sam, recimo, skupljao podatke 20 godina, o svemiru, kosmosu, zvezdama. Nisam znao šta će mi trebati jer je u prvoj verziji to bila znatno duža i šira priča. Onda sam ustanovio da će to zanimati samo ljude koji se bave tom idejom stručno. Vršio sam eliminaciju, pa sam sve časopise koje sam imao kao materijal sklonio i vratio se na ljubavnu priču.

 

Na premijerama vaših komada u Zvezdara teatru uspevate da okupite i ljute političke protivnike i brojne pisce, umetnike... Kako vam to polazi za rukom?

Trudio sam se da oslobodim pozorište dnevne politike. Vi se bunite protiv rigidnosti bilo koje vrste politike plakatom. I radite nešto što liči na to protiv čega se bunite. Onda to nije umetnost, već čist politički čin, a ljudima je muka od svega toga. Oni neće da ugase svoj televizor da bi došli da gledaju dnevnik u pozorištu. Ako ne mogu u pozorištu da gledaju nešto što je nalik na poeziju, onda neće ni doći. Gledalac iz pozorišta mora da izađe lepši nego što je ušao. Ne mora da izađe nasmejan, ali mora da izađe s osećanjem da nije uzalud proveo noć izvan kuće, i putovao, platio kartu da odgleda nešto što ga je ubilo. To nije humano. To je jedan od razloga zašto su u Zvezdara teatru predstave izuzetno posećene.

 

Čega se ne odričete? Kuda volite da otputujete, čime hranite energiju?

Putujem isključivo na mesta vezana za more. Volim da letujem tamo gde mogu još uvek da ronim. Još dva puta sedmično igram i fudbal, što je neverovatno i opasno. Nas četvorica smo počeli da  igramo zajedno fudbal pre četrdeset godina: Vlada Bajka, Moca Vukotić, Aca Bošković i ja. Ostali smo iz te ekipe iz vremena Vračara s početka sedamdesetih godina prošlog veka. A inače smo počeli da igramo fudbal na akademiji jer su glumci morali da imaju neku fizičku aktivnost pa su rešili da to bude nogomet. Priključio sam se njima. Kroz naše fudbalsko druženje prošle su generacije i generacije i Emir Kusturica je igrao s nama nekoliko godina dok je intenzivno boravio u Beogradu

Komentari53
bf022
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

sfdf
Svakakve je cudne izjave do sad ovaj covek imao. Steta. A o neimaru Kusturici nije vredno trositi toner iz kompjutera.
Kruska
Izmuceni, bez nade i krcecih creva odosmo da ljubimo stope onog ko nas je zgazio. Sta ces - zivot je jedan a mi sitni i beznacajni , pa ko velimo , daj da taj nas , beznacajni zivot spasemo, kad boljeg nemamo. Ziveo nam pametni i mudri Dusan Kovacevic , dugo igrao fudbal, mnogo pisao - da nam ostavi za dusu ( koje smo , ko zna gde , na ovom putu pogubili) -da ostane trag vremena i Srbina. I ne 2x4 Trump i Melanija , nego , dozivotno : i ja uzivam da gledam kako se koprcaju , guse u sopstvenom izboru - da bog da im se sve vratilo - za svaki unisteni zivot - od bicevanja crnaca , Hirosime , Vijetnama, Bliskog istoka, za svu prolivenu krv i ispacene duse - Dace Bog. Ps: a za sve ove zvezde ( padalice) iz holivuda ( holivida - weed-marihuana) gde bejaste junacine kad se 31 januara 2003 protestvovalo ispred kapitola protiv unistavanja Iraka? Hvala politici da mogu da kazem sta mislim i to napisem - ne daj boze da to ovde na glas kazem - Ode posao a onda i glava " sloboda govora" .
острво глупости
Згази неко и српски језик/ћирилицу ... и поједе своје речи.
Miki Andrejevic
Sjajan razgovor sa sjajnim dramskim piscem koji je definisao srpsko pozoriste, gledaliste i srpsku kulturu. Komentar o komsijskim "crknutim kravama" je zacudjujuci i promasio je temu. Amerika jeste dobila Predsednika koga je zasluzila - Donald Trampa. Dugo je bila pasivna tokom vladavine porodica Bus i Klinton koje su zapocele mnoge nepotrebne vojne "mirovne" intervencije, jednu od njih smo osetili na svojoj kozi. 60 miliona glasaca je zelelo promenu i sada ce videti sta su dobili i koliko su bili u pravu i da li narod pravi vodju ili vodja narod.
Ilic Momcilo
Predpostavimo da Tramp "preda"Balkan Rusiji i da nece vrsiti pritisak na Srbiju,da prizna Kosovo. Pitam se da li smemo verovati da, ce odustati i od podrske nezavisnosti Kosova. Boga mi,tesko.!? Drugi slucaj. Kina nas ceni, pomaze i podrzava u UN. Zahvalni smo i zavolesmo Kinu. Sada nas odusevio i Tramp. Da li ce nas podrzati u UN.!? Sukobe se Kina i SAD jos ostrije, treba podrska u institucijama i jednima i drugima. Sta sad.!? Tramp sigurno nece odustati od nezavisnog Kosova, a ako ga podrzimo ljutnuce se Kina. I opet,sta sad.!? Padnemo u "frku" u UN, ocekujemo pomoc Kine. Kako.!? Hoce li Tramp pomoci.!? To zana samo "onaj" gore(da nece). Sta ce Rusija, ako se odreknemo Kine.!? To ni "onaj" gore ne zna. Pojavice se valjda neko novi,kome cemo pozeleti dva mandata, pa sve iznova.!? Ali, gospodine Kovacevicu,priznajem,da je sve ovo, samo luckasto razmisljanje jednog nedovoljno obrazovanog primerka i delica naroda.
Vida Djordjevic
Razocarana sam,nisam mogla da verujem da Dusko Kovacevic na izbor Trampa reaguje po principu "da komsiji crkne krava".Ispao je isti kao oni sto su govorili "Svi Srbi su losi zato sto je politika Slobodana Milosevica losa i zato su svi Srbi zasluzili bombardovanje". Da li su svi Amerikanci krivi za politiku SAD? Da li ce nama biti bolje, ako njima bude gore?
mickey mouse
Hoće, nama će sigurno biti bolje ako americi bude gore. Medjutim, Tramp je uspešan biznismen i ja verujem u njega, nažalost.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja