Uz tradicionalne pastirske cincarske pesme, koje su odzvanjale balkanskim planinama još pre četiri veka, Srpsko-cincarsko društvo „Lunjina” obeležiće svoju slavu Svetog Atanasija Velikog, koja se praznuje 31. januara. Biće to i prilika da se podsete svoga jezika i porekla, ali i uticaja na modernizaciju, kulturni i ekonomski razvoj Srbije. Slava će biti obeležena u sedištu društva koje postoji već 26 godina, u beogradskoj Ulici Majke Jevrosime, u stanu koji pripada potomcima komediografa Branislava Nušića, jednog od najpoznatijih ovdašnjih Cincara.

Ako uzmemo u obzir i ostale znamenite Cincare, od revolucionara i književnika Rige od Fere do pevača Tošeta Proeskog, teško je pronaći brojčano manji narod koji je ostavio dublji trag na ovim prostorima.

Upravo „Lunjina” ima misiju da na to podseća, od kada je društvo nastalo spajanjem dva stara cincarska udruženja iz makedonske Gornje i Donje Belice. Imaju oko 500 članova, a Svetog Atanasija Velikog uzeli su kao svoju slavu jer je on zaštitnik trgovaca, kafedžija i zanatlija, što su mahom Cincari i bili u 19. veku.

Teško je, kako kaže Marin Bodrožić, član Upravnog odbora SCD „Lunjina”, da se prošeta Beogradom a a se ne naiđe na neku od cincarskih zadužbina. Od Kapetan Mišinog zdanja na Studentskom trgu, u kome je smešten Rektorat Beogradskog univerziteta, preko Palate Kiki, zaostavštine poznate trgovačke porodice po čijem prezimenu i nosi ime. Oni su to zdanje na uglu Cetinjske i Hilandarske ulice namenili za obrazovanje trgovačke omladine, pa je u njemu i danas škola u kojoj se đaci uče tom pozivu. Porodici Kiki pripadalo je i zdanje na uglu Knez Mihailove ulice i Kralja Petra, ali i zdanje današnje Klinika za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju u Zvečanskoj ulici, prvobitno namenjene za lečenje trgovaca. I Cincarska porodica Spirta ostavila je Srbima u amanet zdanje u Zemunu u kome je sad Zavičajni muzej.

– Najaktivnije udruženje našeg naroda je u Rumuniji. Sarađujemo i sa srodnim društvima u Makedoniji, gde smo jedino priznati za nacinalnu manjinu, Grčkoj, Bugarskoj, Albaniji, Nemačkoj i Francuskoj, gde je nedavno u Parizu osnovana cincarska biblioteka. Procenjuje se da nas ima više od milion i po u svetu, a najviše u Grčkoj, oko 300.000. Naša omladinska sekcija članica je Organizacije omladinskih evropskih manjina – objašnjava Bodrožić.

U Srbiji, kaže, ima oko 5000 pripadnika ovog naroda, ali su se na poslednjem popisu stanovništva 2011. godine samo 243 osobe izjasnile kao Cincari. To je i bio razlog što je država 2015. odbila da ih prizna kao nacionalnu manjinu, jer im je za taj status bilo potrebno najmanje 300 pripadnika.

– Ostaje nam da sačekamo naredni popis 2025. godine, jer ne odustajemo od namere da postanemo nacionalna manjina, a ne samo etnička i kulturna. Sličan problem imaju i Cincari u Rumuniji – ističe Bodrožić.

Nesumnjiv uticaj ovog naroda na istoriju starog kontinenta, kako kaže, potvrdio je i Savet Evrope 1997. godine, a jubilej će „Lunjina” uskoro obeležiti. Tad je doneta preporuka Komiteta ministara koja poziva države u kojima žive Cincari da se aktivno uključe u projekte cincarskih organizacija, kako bi se sačuvao jezik tog naroda, kao kulturno blago Evrope.

Jezik Cincara pripada balkanskoj romanskoj grupi, i preti mu izumiranje, jer ga govori samo 500.000 ljudi. SCD „Lunjina” daje sve od sebe da ga sačuva, organizujući časove jezika, tribine u SANU. U okviru udruženja deluje hor i muzički ansambl, na čijem su repertoaru i cincarske pesme. „Lunjina” je na svom sajtu postavila i prvu virtuelnu cincarsku tastaturu, odnosno program koji može besplatno preuzeti svako ko želi da piše pismom kojim su se služili i velikani književnosti Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Sterija Popović, Stevan Sremac i Branislav Nušić.

Iako mu je cincarski maternji jezik, Nušić svoja dela je pisao na srpskom, kaže njegov čukununuk i upravitelj „Nušić fondacije” Nebojša Nušić.

– Pored toga što su pragmatični i komunikativni, Cincari su veoma sposobni da svoje veštine pozitivno predstave većinskom narodu, na svoju i njihovu dobrobit. Uvek su bili lojalni većinskom narodu i državi. Zato je i Branislav sva dela pisao srpskim jezikom. Zbog toga mnogi imaju više imena i prezimena. Tako se i Branislav Nušić, na cincarskom zvao Alkibijad Nuša, a tekstove u „Politici” je potpisivao kao Ben Akiba. Smatram da smo mi krvotok Balkana, jer smo svuda ostavili traga, od Makedonije, preko Albanije, Grčke, Srbije Rumunije i Mađarske, sve do Beča. Lepo je rekao nekadašnji ambasador Makedonije Ljubiša Georgijevski – da je na ovim prostorima više zastupljen cincarski mentalitet, granice bi bile nepotrebne – podsetio je Nebojša Nušić.

Izdanak i sunce Vergine

To što „Lunjina” obeležava slavu samo je jedan od dokaza prilagodljivosti Cincara, koji su taj običaj preuzeli od Srba.

„Lunjina” ima i svoj grb na kome je panj iz koga izbija izdanak.

– On simbolično predstavlja naš narod kome je kao i drvetu pretilo uništenje, ali ta mladica pokazuje da nas još ima i da trajemo. Panj ima duboke korene, kao i Cincari. Na grbu piše „Jedan smo koren” i „Cincari neće nestati”. Imamo i svoju nezvaničnu zastavu. Na beloj podlozi je sunce sa osam krakova. To je „sunce Vergine”, simbol antičke Makedonije, odakle deo nas i potiče, a korene vučemo i iz Epira i Tesalije – ističe Bodrožić i pojašnjava da i Lunjina znači svetlost, koja zrači iz tog osmokrakog sunca.

Moskopolje – izgubljeni raj

Centar Cincara u 18. veku bio je grad Moskopolje u jugozapadnom Epiru. Imao je 50.000 stanovnika, u njemu je osnovan prvi univerzitet na Balkanu, štampane su knjige na grčkom i cincarskom jeziku. Grad se ponosio sa više od 70 pravoslavnih hramova. Cvetalo je zanatstvo i trgovina, a mnogi stanovnici su preduzimali trgovačka putovanja i u daleke krajeve.

Godine 1769. posle sloma ustanka na Peloponezu, horde pljačkaša nasrnule su na grad, a konačni udarac zadao je 1821. osmanlijski Ali- paša Janinski, koji je spalio Moskopolje. Preostalo stanovništvo rasulo se na sve četiri strane sveta.

Od tada, Moskopolje za Cincare ima mitsku dimenziju, postalo je i njihov „izgubljeni raj” i simbol etničke posebnosti.