ponedeljak, 26.06.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:10

Umetnici i sponzori

Skoro pola Srbije nema knjižare. Ali i pored toga, i uprkos svemu knjige se štampaju. Sponzorska književnost doživela je procvat
Autor: Miroslav Todorovićutorak, 31.01.2017. u 08:15
Никола Костандиновић

U romanu „Život u nemestu i nevremenu“ Balša Rajčević piše kako je prijatelj umetniku obećao da će naći sponzora s tim da mu on zauzvrat da 200 evra kako bi darodavca izveo na večeru. Od sponzorstva nije bilo ništa, samo je umetnik ostao i bez onoga što je imao.

U priči „Sedmo nebo“ novinarka R. kazuje kako joj potencijalni sponzor obećao da će platiti štampanje knjige, a o načinu kako treba da se dogovore u nekom motelu. O tome kako obezbeđuju sponzorstvo pisci (umetnici) ne pišu. Oglasila se svojevremeno lepa M. tekstom kako je izdavač više bio zainteresovan za nju, a zbirku će štampati i bez čitanja. Obećao je da će joj i nagrade obezbediti…

U Srbiji, „zemlji čuda“ nikada manje para za izdavaštvo a nikad više štampanih knjiga. Negda značajne izdavačke kuće „Narodna knjiga“, „Bigz“ „Nolit“… više ne postoje, one preostale tavore. Ali o tome pisci ne pišu. I knjižara sve manje. Negdašnje knjižare sada su kafići, parfimerije. Skoro pola Srbije nema knjižare. Ali i pored toga, i uprkos svemu knjige se štampaju. Sponzorska književnost je doživela procvat. Ko zna koliko se godišnje štampa pesničkih zbirki? Kvantitet, o kvalitetu neka drugi sude. Valja imati na umu da Nijedna knjiga nije tako loša da ne bi za nešto bila korisna, setiti se Servantesa da: Nema knjige, a da se u njoj nešto dobro ne nađe.

Svojevremeno su novine pisale kako su pevačice narodnih pesama za jednu prodatu kravu mogle da imaju ploču. Ko hoće danas da „bude pisac“, za „šaku evra“ može da ispuni želju. Koliko u Srbiji ima „registrovanih“ pisaca?

Pisac, ko danas uvažava pisca? Ko čita? Ja poznajem sve moje čitaoce, reče čuveni pisac Milisav Savić. Oni što sve imaju ni jelovnik ne čitaju, pitaju šta je in, kul... i ful.

I pisac ovih redova je imao sponzora. Jednog iz zavičaja, drugog sa južne pruge. Prvi sa skromnim iznosom, drugoga angažovao prijatelj da mu se razduži za uslugu. Oni što imaju ne daju. Kakva knjiga, hoće da budu ktitori. Hoće da se tako ovekoveče. „Na fresci crkve u Rakitovu je ktitor Miodrag Nikolić, na fresci u crkvi u čačanskom selu Kotraži, u replici barke spasenja kojom Sveti Nikola spasava davljenike i prevodi ih u carstvo nebesko, našao se zanimljiv tovar: lokalni biznismen – donator (Milenko Kostić Kole), njegove dve žene, bivša i sadašnja kao i deca iz oba braka.“ Tema je to za roman o ovom (ne)vremenu. O tome pisci ne pišu, ne pišu ni kako, i od čega žive. Piše Balša…

U Politici , 20. novembra 2012. jada se Nemanja Đorđević, slikar:

„Biti slikar danas u Srbiji znači biti izgladneli pas koji luta ulicama bez trotoara. Pas ima neki oslonac – trotoar, a ja ni to. Dve godine sam se javljao svim galerijama i nijedna nije primila moje radove. Tada sam osetio gnušanje prema sebi i stvarima koje su se dešavale. Ali svi ti sedimenti poraza bili su utkani duboko u mene i sami kao takvi mogli su da postoje. Slikar, sponzorisan pisac.

U štampariji, kada je sponzorisana knjiga, cena bude veća. „Šta vas briga“, kaže štampar, „nisu vaše pare“. Kada je u pitanju knjiga uvek je bilo problema kako obezbediti sredstva. Svojevremeno je arheolog Srejović izjavio da mora da „izigrava mečku pred lokalnim političarima da bi dobio pare“. Šta sve mora da čini danas pisac, slikar, vajar? I šta da radi sa knjigama kada se štampaju? Moju sponzorisanu knjigu eseja i kolumni „Malina i drugi jadi“ priređivač, književnik i profesor univerziteta u penziji Nedeljko Bogdanović predstavio je u Narodnoj biblioteci „Stevan Sremac“ 8. decembra 2016. rečima:

„I, evo, knjiga je pred vama, u jadnom tiražu, koji će, kao i druge knjige koje izlaze u unutrašnjosti i pripadaju pesništvu, najverovatnije biti ispoklanjana uskom krugu prijatelja, jer na našem kulturnom tržištu skoro da nema menadžmenta u kojem je knjiga osnovna jedinica prometa“.

I ponovo pisac sponzorisane knjige na muci. Valja knjigu slati. Muka je ako treba poslati prijatelju, i piscu, Ranku Pavloviću u Banjaluku… Skuplja poštarina od knjige. Ni o tome pisci ne pišu. O skupoj poštarini za knjige. A treba pisati zbog knjige i onih što još veruju u knjigu.

Poručuju psalmi:

Jer svaki je čovek umetnik i želi da ostavi trag na zemlji.

I stoga pišite i tražite sponzore…

Književnik, živi u Trešnjevici, kod Arilja


Komentari6
5c5fa
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milena Letić
Primere s početka teksta uzela bih s rezervom, uz ubeđenje da svaka dobra knjiga (priča) ima svoj put, od Boga dat, te da ni autori, ni sponzori, s tim putem nemaju mnogo zajedničkog, posebno ne kontrole svakog koraka.
Ilic Momcilo
Prica tuzna i zalosna, da tuznija ne moze biti. Jos zalosnije je sto ta tuga vlada u skoro svim oblastima zivota. Uvek sam mislio i mislim, da postoje kultura i kultura. Ova druga kultura koja delom pomaze prvu je na zalost nestala. Imamo neku organizaciju za "Kulturnu dekontaminaciju",sto tumacim kao pomoc i podrsku oporavku prave kulture. Ali, od toga nista,ili ja gresim. Da li su clanovi te organizacije nemocni zbog licne kontaminacije.!? U vezi sa tim,moram napomenuti,da ipak postoji grupa pisaca, cija su dela uvek "naj dela" i koji se uvek stampaju,jer su,cini mi se, njihova dela "sponzori" izdavacima. Sve u svemu,izgubili smo drzavu,voleli je ili ne,koja je dosegla neke nivoe zivota,pa i kulture, ali ova drzava u stvaranju,na zalost tek uci sta je dobro i sta nije, sta je kultura i kultura, kakve su slicnosti i razlike izmedju njih i koliko su zavisne jedna od druge. Zato sam misljenja,da ce se neki rezultati u kulturi i kulturi, osetiti tek po stvaranju drzave.
Sasa Trajkovic
U vremenu rijalitija, ne klulture i primitivizma kada nam se umetnost pretvara u projekte a umetnici samo sekundarna pojava u eri istoricara umetnosti nije ni cudo da nas umesto iz biblioteka knjige cekaju u kioscima jer nije pozutela samo stampa vec i knjizevnost u zemljki Srbiji. Tragedija Srbije je sto nije bankrotirala ekonomski vec je devalvirala kultura etika i moral. U zemlji Srbiji zatvorenih muzeja najveci tragicari i gubitnici deceniske tranzicije iz niceg u nista su upravo umetnici bez sponzora i partiskih knjizica prepusteni sebi na marginama drustva zaboravljeni od svih.
Рабко Павловић
Писао сам ја о тој поштарини за књигу у нашим најтиражнијим листовима, али каква корист од тога?! Они који не читају књиге, не читају ни ткстове о њима. На примјер, када из Зворника (РС, БиХ) књигу шаљете у Мали Зворник (Србија), докле је преко Дрине можете пребацити и праћком, висина поштарине је иста као да је из Београда шаљете на Нови Зеланд. Толико о паралелним културбим везама!
Гаврило
Изврстан текст. Опомиње. Стање је свуда поражавајуће. Пропале фабрике, школе, опустела села, какви писци и сликари. Народ је гладан. Коме је до књиге? Али зато се граде цркве. Свуда. Искупљују грехе нови БОГ-аташи. "Књиге, књиге браћо а не звона и прапорци".
култ ура
Цркве су у Србији почеле да пропадају 1945. године, и зато нам је данас пропало све, а пре свега морал. И култура такође. У мом селу су "по ослобођењу"1945 године, полуписмени напредни другови побацали у сеоски бунар матичне књиге које су вођене за десетак села, летопис који се водио за неколико векова уназад, књигу свечара, архив, и све друго што се вековима чувало. Тако је уништена грађа и историјски извори за изучавање прошлости села, старији људи су помрли, података нема, и врло је тешко нешто утврдити записати о историји села. А то је област културе. А историја је исто што и жиле дрвету, ако су слабе и најмањи ветар ће га срушити. Изгледа да вама више смета што се обнавља по нека црква, него што су пропале фабрике, предузећа, опустела села, ничу се кафићи, кладионице, ријалити програми, и таблоидизује се цело друштво.
Preporučujem 4

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja