petak, 27.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 05.02.2017. u 13:05 Slavko Trošelj
INTERVJU: OLIVERA VIKTOROVIĆ ĐURAŠKOVIĆ

Deca ne smeju da se potcene kao publika

Glumica i profesor glume govori o učitelju Petru Banićeviću, ocu Mihajlu Viktoroviću, uspesima svojih studenata koje doživljava kao svoje uspehe i „Pan teatru” posvećenom najmlađima
(Фото: З. Анастасијевић)

Glumica i profesor glume Olivera Viktorović Đurašković (53), ćerka nekad istaknutog glumca Mihajla Viktorovića, diplomirala je glumu u Novom Sadu, a potom je igrala u gotovo svim srpskim pozorištima, najviše u Beogradskom dramskom, kao i u pedesetak filmova i TV serija.

Osnovala je pre 18 godina u Beogradu, uz podršku kolege Miodraga Miće Milovanova, opštine Zvezdara i Mesne zajednice Zvezdara, samofinansirajuće dečje pozorište „Pan teatar” u Bulevaru kralja Aleksandra u kome njih dvoje, uz povremenu pomoć kolega, režiraju, pišu scenarija, glume i i rade još mnogo toga da bi uvek spremni i raspoloženi dočekali decu sa predstavama o Pinokiju, Crvenkapi...

Kad ste ušli u glumu?

U drugom pokušaju. Prvo sam upisala italijanski jezik, ali vrlo brzo sam došla na Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Imala sam tu čast da budem u prvoj generaciji profesora Petra Banićevića. Bilo nas je jedanaestoro i svi smo „razbacani” po celom svetu.

Gde ste se vi „bacili”?

Zahvaljujući Petru Banićeviću i ja sam vrlo rano počela da se bavim i pedagoškim radom. Petar me je pozvao da mu budem asistent na „BK Akademiji”. Potom sam delila posao sa Mirom Karanović, a i sad vodim generaciju studenata. Vrlo sam ponosna na njihove uspehe koje doživljavam i kao svoje.

Kad ste zavoleli dečje pozorište?

Prvi posao kao glumica dobila sam u Novom Sadu, a potom sam prešla u Beograd u dečje pozorište „Duško Radović”. Tada sam zavolela i rad sa decom, pa i rad za decu. Jednom se dogodilo da sam u tom pozorištu, u jednoj sezoni, imala šest premijera uz sve druge poslove. Bila sam tada kao roba na „rasprodaji”.

Ko vas je još „kupio”?

Paralelno sa radom u dečjem pozorištu ja sam igrala i u beogradskom Narodnom pozorištu u kome sam, kao mlada glumica, jedva čekala da me tu prime u stalni radni odnos. Međutim, sticajem okolnosti prešla sam u Beogradsko dramsko pozorište. I tu sam bila desetak godina, a potom je 1998. osnovan „Pan teatar”.

Čija je ideja „Pan teatar”?

Moja. Dugo sam o tome razmišljala. Dve godine posle osnivanja ušli smo u sadašnji prostor „Pan teatra”, dečjeg pozorišta koje je sad punoletno i živi u prostoriji čiji vlasnik je opština Zvezdara. Prošlo je 18 godina od osnivanja „Pan teatra”. I nedavno smo se obratili za pomoć ljudima u Gradskoj skupštini Beograda sa molbom da ne budemo više njihovo pastorče, već deo njihove zajednice.

Kakva su deca publika?

Fantastična. Kad im se nešto ne sviđa oni to ne gledaju, dosadno im je, oni izlaze iz sale. Deca ne smeju da se potcene kao publika. Oni su ozbiljnija publika od odraslih. Starija publika je nekad licemerna, neće odmah da kaže šta misli. Ili se neko pravi da ne ispadne glup, pa da reaguje drugačije od ostalih. A kod dece toga nema. Kod njih je to ili crno ili belo.

Koliko imate gotovih predstava za decu?

Imamo vrlo bogat repertoar za decu. Dosad imamo čak 32 naslova što je na nivou ozbiljnih pozorišta za odrasle i to ne samo u Srbiji već i u svetu. A kad je gluma u pitanju, i tu postižemo zavidne rezultate i dokazujemo zavidnu energiju. Na primer ja sam, s ponosom ću reći, 1.303 puta odigrala Pinokija. I Miodrag Mića Milovanov još mnogo više puta Đepeta.

Čemu kroz te bajke učite decu?

Neke odnose u bajkama koji nisu pitomi, već su, ponekad, vrlo grubi, mi ublažimo kroz adaptaciju tekstova. Jer svaka predstava ima nešto edukativno i insistiramo da najmlađu publiku učimo razaznavanju dobra i zla i prepoznavanju pravih vrednosti. Nažalost, urušavaju se vrednosti. Živimo u vremenu kad je sistem vrednosti vrlo uzdrman i mi o tome mnogo vodimo računa u obraćanju deci. Mi decu pripremamo za život na najbolji način, kroz bajke koje to, u svojoj suštini, baš i nisu.

Čime se još ponosite?

Ponosim se svojim studentima koji igraju u beogradskim pozorištima, ali i širom Srbije u nizu pozorišta. A najsrećnija sam kad dođem u situaciju da ja sa njima radim na bilo kojoj sceni. Ponosim se i nekim svojim ulogama. Ponosim se i situacijom u kojoj ja imam uloge u dve predstave Beogradskog dramskog pozorišta.

Šta očekujete?

Očekujem da ću ceo život da igram, kao što je moj otac ceo život igrao „Dragi moj lažljivče”. Moj otac je bio jedno divno biće. I uopšte su mi roditelji bili divni. Svako na svoj način. Otac mi je bio glumac, boem. On je tvrdio da je gluma njegov hobi, pa, eto, on ima sreću da živi od svog hobija. Prvo je bio član Jugoslovenskog dramskog, a ostatak karijere proveo je u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Čega se posebno sećate kad je o ocu reč?

Kažu mi da mnogo ličim na njega. I fizički i mentalno. Čak smo i radili dve predstave zajedno. Bilo je to na gostovanju u Kruševcu. Imao je životnog poverenja u mene, a i profesionalnog, posebno. Imao je još nešto što je vrlo važno. To je mladalački duh. Ipak, neke njegove životne odluke nisam najbolje razumela. On je živeo u garsonjeri od 22 kvadrata kod Kalenićeve pijace. I u jednom trenutku, Grad Beograd je davao glumcima neke stanove, ali on nije konkurisao za te zamene. Kad sam ga pitala zašto to ne učini, on mi je lakonski kazao: „Meni ne treba više i onako po ceo dan nisam u stanu.” Imao je još jedan zdrav stav: sve što mu ne prija od informacija on je – ignorisao. Zbog toga sam ga, u početku grdila, ali kasnije sam mu se zbog toga divila. Ja ni sad to ne umem da učinim na njegov način.

 

„Pan teatar” je ozbiljan brend u Beogradu

Šta očekujete od Skupštine grada Beograda?

Saradnju kao što imamo sa Skupštinom opštine Zvezdara sa kojom sarađujemo već 18 godina na najbolji način, pa imamo, na moju ideju, inicijativu, svake godine lep festival za decu „Pozorište zvezdarište”. To je dečji festival profesionalnih pozorišta za decu. Time se potvrđuje da je „Pan teatar” ozbiljan brend u Beogradu.

Komentari1
3f1bc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sinisa Nikolic
Rado se secamo gostovanja "Pan teatra" u Becu. Nekada u organizaciji drustva "Humanitas" a u skorije vreme u organizaciji zajednice Srpskih klubova su deca a i odrasli uzivali u decijim i predstavama za odrasle Vaseg pozorista. Puno pozdrava iz Beca uz zelju da Vas uskoro ponovo gledamo.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja