subota, 17.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:54
PRVI NAPIS G. BRANISLAVA NUŠIĆA POSLE OZBILjNE BOLESTI

Jedna nebeska sednica

Treba li Nušića ostaviti još da živi, ili ga treba već jednom pozvati da se vrati svojoj generaciji. Griješite vi koji biste prekratili mu vijek. Nama je kao generaciji, koja je učinila tako zamašan potez u srpskoj književnosti i zaorala jednu duboku brazdu, potrebno da imamo dole na zemlji svojega prestavnika.
Autor: Branisla Nušićponedeljak, 06.02.2017. u 12:53
Бранисла Нушић (Фото документација Политике)

Nije to slučajno što se ja svake godine, o dubokoj jeseni, teže razbolim i doguram do 39 na termometru, doguram do najmračnijih slutnji koje novinarske reportere dovode do nezajažljive radoznalosti i – povučem se opet u život. Neće to biti slučajno. Jedne čak noći, pod temperaturom 38 sa 6, pokušao sam da prodrem u tu tajnu; da vidim, ne intrigira li ko protiv moga života; ne protestuje li kogod što ja još živim?

Razume se, pod temperaturom 38 sa 6, nije mi bilo teško prodreti u tajnu i naći odgovor svome pitanju. Te noći sam, krčeći sebi put kroz oblake kojim mi valja krenuti na nebo, zastao pred jednim poluotškrinutim nebeskim vratima, jer sam sagledao tamo čudnu jednu pojavu. Bila je to kao neka tajna sednica, gde sam oko stola zapazio sve poznata mi lica i čuo tako poznate mi glasove.

Bora Stanković

Zastao sam u toliko pre, što sam čuo da se moje ime vrlo često pominje, te sam opravdano posumnjao da je upravo o meni reč. Naoružan svima zemaljskim osobinama, a naročito zemaljskim ušima i radoznalošću, ja sam od reči do reči čuo diskusiju koja se na toj sednici vodila i kroz otškrinuta vrata video svaki pokret i svaki mig.

Za jednim drugim stolom sedeli su okupljeni: Milovan Glišić, Milutin Ilić, Simo Matavulj, Dragomir Brzak, Vladimir Jovanović, Nikola Đorić, Dragutin Ilić, Paja Adamov, Ivo Vojnović, Kosta Arsenijević, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Vojislav Ilić, Svetolik Ranković, Ilija Vukićević, Aleksa Šantić, Milorad Mitrović, Svetozar Ćorović, Milorad Petrović, Boža Knežević, Bora Stanković i Radoje Domanović.

Sede tako svi namrštena pogleda i mračna lica i tek posle dužega ćutanja neko će reći (nisam ga spazio ko) da bi se moglo pristupiti razgovoru.

Prenuše svi, pogledaše se među sobom i ponudiše najpre Milovana Glišića da pretsedava. Milovan ni da čuje, veli nikad on te stvari nije radio.

– Ti, striče, i niko drugi! – veli mu Janko – Ti, brate, jedini među nama imaš čestitu bradu.

Pri toj reči Jankovoj prođoše prstima kroz bradu Dragomir Brzak, Vlada Jovanović, Nikola Đorić i Dragutin Ilić, a Vojislav pogledi svoju pažljivo potšišanu, Šekspirovu bradicu, dok Kosta Arsenijević zari svoje suve prste u čekinjastu bradu i uze da se češe pod vratom.

– Ma ostavi ti mene, sinovče, na miru – nastavlja da se brani Glišić od Janka – gde bih ja to? Eto vam Dragomira Brzaka, zar ne vidiš, da i inače liči na pretsednika Glavne kontrole.

Brzaku polaska ova kandidacija, zadovoljan, ako nije mogao pretsedavati zboru živih, a ono bar da pretsedava zboru mrtvih književnika. On odmah zauze predsednički stav, ubrisa cviker i uze prvi reč:

– Gospodo, mi smo se ovde iskupili da učinimo jednu konstataciju. Mi smo, gospodo, jednoga iz naše generacije zaboravili na zemlji...

– Nismo ga zaboravili – pisnu sa donjega dela stola, gde se okupila opozicija, Radoje Domanović – nismo ga zaboravili, nego se on izvukao iz spiska. On je na nekakav način preparirao spisak naše generacije pa izostavio sebe.

– Jeste, jeste! – vrišti Ilija Vukićević i mlatara kroz vazduh dugim rukama.

– I da je samo izostavio sebe pa ni po jada – nastavlja Radoje i lupa pesnicom o sto – nego je uveo sebe u spisak mlađe generacije, one što dolazi za nama, pa se pravi lud i živi još.

– I mislite li vi da će se on na tome zaustaviti – pridružuje se Radoju Milorad Mitrović – poznajem ja njega dobro; taj će se prebacivati iz generacije u generaciju i dogod bude mogao podvaljivaće i nama i Bogu.

Stevan Sremac

– I bar da je skroman – pridružuje im se mrzovoljno Bora Stanković – i kao što je red da se jedan dezerter pravi tutkun, da sedi u ćoš, u pepel, da ne daje glas od seb’. Ali on zapeo, pa svima nama drži posmrtne govore, a kad grune zemlja povr nas, a on pita: „’Ajde, ima li još neko”? Beše tako u Vranje, u staro vreme, neki Mile sojtarija; nije mu Bog dao mnogo pamet, a gola sirotinja, pa kad ko umre, njemu mu daruju za dušu pokojnikove haljine. Pa on tako, kad se pocepa, pa niko ne umire, zađe od kuće do kuće, pa lupa u kapiju i pita: „Ima li, more, kogod skoro za umiranje?” E, tako, vidiš i ovaj Nušić, ide od kapiju do kapiju i sve nas posahrani i to nije da kažeš jednu, nego sahrani nekoliko generacija, celu novu književnost. E, pa, brate, što ne biva ne biva!

– Gospodo – isprsi se predsednik i pogleda preko cvikera po svima. – Debata se ovako proizvoljnim razgovorima može nastaviti u beskrajnost i mi na taj način nećemo doći ni do kakvoga zaključka. Mislim da je bolje ako budem svakom redom davao reč.

– Tako je! – prihvati zbor.

– Ima, dakle, reč Konte Ivo Vojnović!

– Ja?! – iznenadi se Konte Ivo i izvadi malu belu maramicu čipkicama opervaženu i obrisa čelo. – Ma nemojte! Ja, dragec moj i prelijepi predsedniče moj, nijesam mislio govoriti ni o životu ni o smrti. O životu još i koži koži, ali, oštijaže roba, ko će još o smrti govoriti. Život je nemilosrdni vladar ljudskijeh dneva, a smrt varljiva gospodarica onijeh veljelepnijeh palača što ih vječnost podiže svijem nezasićenijem ljudskijem snovima. Život svak vole kao što mladićak pomorac vole široku pučinu rasplamćenu beskrajnom žudnjom za neshvatljivim i neviđenim...

– Eh, cvrc! – gunđa Bora – pa ovaj se bre navezao na pučinu pa nam priča neke morske priče!

– Molim, ne upadajte u reč! – protestuje predsednik. – Budite parlamentarni!

– Pa ako ćemo da budemo parlamentarni, a on neka govori u prozi – odgovara Bora. – Šta je okupio tu neke žudnje, neke snove i neke rasplamćene palače, kao da smo mi beogradska gospoda pa da zinemo kad on zanoveta.

– Čujmo dalje! – upada predsednik da bi ubrzo prešao preko ovog neprijatnog incidenta – Ima reč Stevan Sremac!

– A, ne! – brani se očajno Sremac. – Ja nikad ne govorim, nikad nisam javno govorio, sem kad sam polagao ispite.

– Moraš da govoriš – gunđa opet Bora – izvlačite se, pa sve ja. E, ne može tako. Nego ti tako; rodio si se u Bačkoj, zoveš se Sremac,  a pišeš na nišlijski dijalekt. E, u literaturi vrdaj koliko hoćeš, ali ovde mora da govoriš.

– Pa šta imam da govorim – odbija Sremac uvređeno. – Mogu samo to kasti, što veli onaj moj Palčika, zet Sose Grkinje: Nušić neće u trun umreti, pa eto ti!

Vojislav Ilić 

– Molim samo da dopunim braca Stevu – uzima reč Paja Adamov – odnosno da objasnim ono što je on hteo kasti. U nas tako, u Čortanovcima, bili neki Đuka i Nića, dobri prijatelji. U mladosti bili pajtaši pa ostali tako dobri prijatelji sve do starosti. Đuka imao dvoje dece, Sidu i Spiridona, a Nića samo ćer Sosu. Pa tako...

– ’Ajde pa sad – upada u reč opet Bora. – Pa ovaj zapeo od Čarnojevića, pa će sad da pređe na Stratimirovića, pa na Šupljikca, dok ne svrši sa: „Na kraj šora čađava mehana”. Ostavi, bre Pajo, da nam čitaš tvoja Karlovačka jektenija, ovde je reč o drugom nečem.

– Ja sam hteo samo... – htede da se pravda Paja Adamov.

– Pa hteo si, ali eto, zapeo si kao Sremčeva Gavrijela. Daj nekom drugom reč, predsedniče! – brecnu se Bora.

– Evo, ja bih rek’o ako ćete čuti! – nadvisi glasom Janko Veselinović i pogleda po svima redom, kao da bi toga časa rad da zapeva Starca Vujadina.

– Da čujemo Janka! – kliče omladina sa donjega stola.

– Kardo rode, reći ću ti po duši. (Janko je rado govorio u jednini i kad se množini obraćao.) Ja velim nismo se mi ovde sabrali da budemo sudnici, te da presecamo tuđe niti. Znate kako naš narod veli: pisano ti je pisano, niti ga možeš domaknuti ni odmaknuti. Pa eto, velim, nek živi čovek do suđena dana kad mu je tako pisano!

– Ostavi, bre Janko, jedanput te tvoje narodne mudrosti! – gunđa opet Bora. – Dosadi mi tam’ na zemlji sa tvoji Zeleni vajati, pa hoćeš sad valjda da mi kažeš da je Nušić Adamsko koleno?

Ima reč Vojislav Ilić! – prekida Borino gunđanje predsednik.

Vojislav se diže, uspravi i zanese glavu unazad, provuče ruku kroz kosu, pa je zatim zadenu između dugmadi zakopčanoga kaputa. On poče ovako:

– Šta je život! Pod vremena

                                            rukom,

Prah postaje što je granit bilo

I jejina otpozdravlja

                                 hukom

Tok života i samrti krilo!

– Gle ga sad pa ovaj – gunđa opet Bora. – Ovaj tek ode u čakmače, u ćor-sokak. Ostavi se, bre. Vojo brate, to tvoje sentimentalnosti, sentimentalnost te i u grob otera.

– Nisam još ni reč kazao o smrti, a mislio sam – kao buni se Voja.

– Ama šta ima da nam govoriš o smrti – buni se i Bora – kao da mi koji smo umrli ne znamo šta je smrt.

Vojislav spusti obrve, strpa ruku u džep i uvređeno sede i, mada su ga svi molili da nastavi, on ne hte više ni reči da rekne.

– Mogao bih ja što reći, ako bi bilo koga da čuje – oglasio se Boža Knežević, koji je sve do sada uporno ćutao.

– Čujmo! – prihvatiše sa svih strana.

– Gospodo – poče Boža – vama je poznato da je život zemlje samo jedan sat, na kome je ceo istorijski život čovekov samo jedan sekund, a organski njegov život samo jedan minut. Ništa nije večito: večnost je proces u kojem je što više prošlosti to sve više i budućnosti. Život je samo malo, vidljivo parče konca, koje se proteže dugo pre i posle života...

– Pa ti bre, gospodin Božo, ode u filosofiju – opet će Bora. – Ama pa i ti! Pa da ti je vredela nešto ta filosofija, tebe bi sad znali i cenili tamo dole, a evo, siđi dole, pa ako te zna kogod, sem one tvoje Ksenije, a ti me seci gde sam najtanji.

– Ljudi koji duboko misle – odgovara Boža – teško se kreću u društvu i slabo se čuju među živima.

– E, pa kad se ne čuješ među živima, ne mora da se čuješ ni među mrtvima! – završava Bora.

– I ja bih hteo riječ! – reći će na to Simo Matavulj, dižući dva prsta desne ruke u vis.

– Čujko gospoda Simu! – odazva se nekolicina.

– Koliko sam razumio, gospodo – poče gospar Sima – riječ je ovda o tome: treba li Nušića ostaviti još da živi, ili ga treba već jednom pozvati da se vrati svojoj generaciji. Ja velim, gospodo, griješite vi koji biste prekratili mu vijek. Nama je kao generaciji, koja je učinila tako zamašan potez u srpskoj književnosti i zaorala jednu duboku brazdu, potrebno da imamo dole na zemlji svojega prestavnika. Nušić se može smatrati kao zaostali prestavnik naše generacije na zemlji, upravo kao naš konsuo na zemlji...

– Pa je l’ to – prekida ga Bora – on kao naš prestavnik i konsuo, što kaže šjor Šime, on može da naplaćuje tantijemu i za moju „Koštanu”?

– Uha, gde ti ode! Ne može to! – graknuše nekolicina.

– Molim gospodina Borisava da me ne prekida – nastavlja gospar Sima sa puno mirnoga dostojanstva. – Vi vidite svi, gospodo, kako je nastalo jedno novo pokolenje koje bi nas htelo da izbriše i da od sebe počne istoriju nove književnosti. Potrebno je, dakle, potsetiti sve te što hoće od sebe da počnu, da smo i mi postojali, da smo i mi nešto gradili i dograđivali na zgradi koju novom srpskom književnošću nazivamo i zato je – vidite – potrebno da bitiše, da živi neko tamo dole, za kojega će, kao ono poznija frančeska pokolenja što su, pružajući prst na poslednjega Napoleonovog vojnika, govorili: „I ovaj je bio na Austerlicu!” – tako, velim, neka i za našega pretstavnika reku: „I ovaj je pripadao ovoj vrednoj generaciji!”

Simino mišljenje nekako osvoji sve i tako, samo sa nekoliko glasova opozicije, meni produžiše mandat još za godinu dana. Dogodine videću kako ću proći.

 

 

* I ove jeseni g. Branislav Nušić bio je teško oboleo. Čim je pre neki dan kročio iz postelje, setio se svojih čitalaca u „Politici” i napisao je ove redove za njih.

(Politika, 18. novembar 1934. godine)

 


Komentari6
ce745
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Д. Збиљић
Са закашњењем сам ово прочитао. Ако је то стварно написао Нушић, утисак ми је да је то Нушић могао написати и много боље. Није ме прича ничим посебно узбудила. Можда ја то нисам најбоље разумео, али нисам крив што ми се чини да је Нушић био и остао много већи и вреднији од ове приче.
Ilic Momcilo
Kako bi bilo lepo kada bi se od nekud pojavio Nusic i posle privikavanja na ovo vreme, napisao sva ona"politicka"(sadasnji izraz) dela,ne menjajuci naslove i radnju,samo ubaciti nove likove u istim situacijama,ali pod istim imenom u drugoj garderobi, u kaficima i restoranima umesto u kafanama. Dame takodje istih licnih osobina,ali po malo ili po vise plastificirane,pa sve to prilagodjeno danasnjoj arhitekturi i zanovljenoj staroj, koja se jos nije srusila. Siguran sam da bi ta ista, u sustini prepisana i preslikana dela,bila zanimljiva kao da ih prvi put citamo.
Милан
Живећи човек открива и повезује приче и људе из прошлих времена са својим временом. Нушић је ова скупштина дефинитвино во вјеки оставила жива као свога представника међу србима. Па погледајте наше време. Дефинитивно га треба потражити он се крије ту негдје међу нама.
Miki
maestralno. podseća na "toasting" - ono što stand-up komičari rade svojim kolegama glumcima kao vid odavanja priznanja. osvrt na "žrtvinu" karijeru uz komično imitiranje i šale na njegov račun. ali iza svega se očituje poštovanje prema prijatelju. tako je i Nušić redom iskarikirao svoje "ispisnike". razlika je što je u stand-up varijanti predmet toastinga živ i sedi u publici i što je Nušić svoj "toasting" zamaskirao u šalu na račun sopstvene smrtnosti! i šteta što je ovo očito skraćeno za objavljivanje u novinama.
Србо
Напокон и Нуша на ред да дође! Или никад из нас није ни одлазио?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja