subota, 21.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:44
EKSKLUZIVNI INTERVJU: BOJAN VULETIĆ, scenarista i reditelj

Mnogo ženske duše

Moje poznavanje ženske psihe, stanja, osećanja, bića, najverovatnije dolazi iz činjenice da sam odrastao uz puno žena – uz majku, baku, tetku, njihove drugarice, tako da u svemu ima i nečeg ličnog
Autor: Dubravka Lakićčetvrtak, 16.02.2017. u 13:30
(Фото Д. Лакић)

 

67. BERLINALE

Berlin – Poslednje vreme je došlo, ne može čovek ni samoubistvo da izvrši bez overene zdravstvene knjižice! A ovo je samo jedan od životnih paradoksa ovekovečenih u društveno angažovanom filmu „Rekvijem za gospođu J” našeg scenariste i reditelja Bojana Vuletića („Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem”), čija je svetska premijera na 67. Berlinalu u okviru programa „Panorama – Specijal” bila dočekana i ispraćena ovacijama.

Bojan Vuletić (1977) je u estetskom i u narativnom smislu napravio vrlo dobar film! Duboku porodičnu dramu sa elementima humora koji izvire iz stvarnosti. Iz života sredovečne udovice, što je osim muža i posla, i autoriteta u porodici izgubila i tlo pod nogama, i volju za životom. Njen lik je do perfekcije otelotvorila glumica Mirjana Karanović, u Berlinu dočekana uz posebnu medijsku pažnju.

Vuletićev film će se uskoro naći i na beogradskom Festu i ne treba ga propustiti.

I u „Vodiču” i sada u „Rekvijemu” uočljivo je vaše zavidno poznavanje žena, otkud to?

Pokušavao sam i sam sebi da objasnim to što su osim vas primetili i ljudi iz mog okruženja – moje poznavanje ženske psihe, stanja, osećanja, bića. Najverovatnije to dolazi iz činjenice da sam odrastao uz puno žena, uz majku, baku, tetku, njihove drugarice, tako da u svemu tome ima i nečeg ličnog, ali nikada o tome nisam razmišljao na taj način. Volim da radim sa ženama i mislim da one ipak u našem društvu nose najveći teret. Glavni filmski junak, po definiciji, jeste onaj koji najviše pati, ima najviše problema, a čini mi se da u posleratnom društvu kada su muškarci praktično izgubili neku vrstu trona, jedan deo tranzicije podrazumeva i da žene moraju da preuzmu stvari u svoje ruke.

Baš kao u vašem filmu?

Da, u filmu praktično muškaraca i nema, ali nisam to namerno uradio.

Gde ste pronašli inspiraciju za priču filma u kojem je osiromašeni društveni milje jedan od ključnih aktera drame?

Posle svog prvog filma i tog nekog optimizma koji u njemu postoji, vrlo brzo su se u godinama koje su sledile nakupile frustracije koje se tiču i odnosa u društvu. Razmišljao sam kako da o tome nešto kažem, kako da to prikažem, situaciju koju vidim u zemlji u kojoj živim. Zahvaljujući poznavanju sudbine žene koja je majka moje bliske prijateljice, shvatio sam da srednja klasa definitivno ne postoji. Ta potpuna propast srednje klase je deo i mog života i života ljudi oko mene. A za opstanak države i za njen boljitak, za kulturu, za duhovnost, za lepo vaspitanje, neophodna je srednja klasa.

Jedna od posledica svega ovog što ste naveli jesu i ispuštena deca, deca izgubljenog uporišta u porodici, poput lika devojčice u „Rekvijemu”?

Da, sigurno. Radi se o tome da se sistem vrednosti toliko promenio čak i na nivou međusobnog opštenja. Mi više ne slušamo jedni druge, bavimo se samo sobom i ne primećujemo kada je nekom pored nas jako teško, a na kraju krajeva to je možda i jedino rešenje – da makar saslušamo drugog ako već ne možemo da mu pomognemo. U filmu se bavim porodicom jer mi se čini da odatle sve počinje i da se tu sve vraća. Kada tu postoji problem kako onda da rešavamo neke druge probleme u kolektivu, u društvu?

U prilog ženskoj snazi ide i činjenica da značajni deo autorskog tima filma čine upravo žene?

Tri žene su tu ključne za kompletan identitet filma. Jelena Stanković kao snimatelj – direktor fotografije, Zorana Petrov kao scenograf i Lana Pavlović kao kostimograf. Nas četvoro je dugo razgovaralo o tome kako ovaj film treba da izgleda i zbog čega. Nekada su stvari dolazile veoma smišljeno, nekada veoma intuitivno, jer su žene i divna intuitivna bića. Zato volim da radim sa istim timom, a mislim i da one vole da rade sa mnom, i da to nije samo profesionalan odnos. Mi delimo stavove i o životu i odnosima među ljudima.

I stavove o estetici?

Naravno! Ono što je bilo izuzetno u našem zajedničkom radu jeste to da nismo puno razgovarali o tehničkim stvarima, već o tome kako prikazati neku emociju. Od Jelene Stanković sam to i naučio, da treba da govorimo o tome kako ćemo svetlom i kamerom pokazati promene u stanju glavne filmske junakinje. Ne razumem se puno u tehniku i zato je najvažnije bilo da pričamo o tome kako emocije i stanje pretvoriti u sliku i u zvuk.

U svemu tome je izuzetan doprinos dala Mirjana Karanović u ulozi gospođe J, sa tom svojom nepogrešivom skalom unutrašnjih promena?

Ključna stvar između reditelja i glumca je poverenje. Toga ako nema potpuno smo onda na stranputici. Ovde se radilo o čistom poverenju pošto ja nemam šta da krijem. Mirjana takođe. Mi smo bili na istom zadatku, potpuno ravnopravni. Ona je donosila svoje ideje, ja svoje i neke stvari smo zajedno menjali, jer mi je pomogla da se kao pisac distanciram kako bismo što bolje oživeli likove i sa humorom i paradoksima postigli što bolji balans. Mirjana u nastanku ovog filma nije bila samo glumica ili saradnik, ja imam osećaj da je ovo naš zajednički film.

„Rekvijem” je nastajao dugo i uz mnogo produkcijskih muka, da li vam je sada pao kamen sa leđa?

Jeste, ovo je najlepša moguća satisfakcija. Kada film izađe pred gledaoce i kada predstavljaš svoju zemlju, i kada imaš osećaj da nisi sam.

 

„Holivud riporter” o „Rekvijemu”

Vučić Perović, Bojan Vuletić, Danica Nedeljković, Mirjana Karanović i Jovana Gavrilović, posle konferencije za novinare u Berlinu (sleva na desno) (Foto Oliver Valteršid)

Berlin „Duboko depresivna udovica koja živi u tihom očaju u filmu 'Rekvijem za gospođu J', jedan je od najprijatnijih, neobičnih iznenađenja prikazanih do sada na Berlinalu. Svojim fatalističkim tonom, letargičnim tempom i izbledelom paletom boja, tmurna komedija srpskog scenariste i reditelja Bojana Vuletića, ispod površine donosi nešto mnogo razigranije i pozitivnije – prigušen vrisak prkosnog čovečanstva protiv nemilosrdno okrutnog univerzuma...” Ovo je samo jedan deo filmske kritike objavljene povodom našeg filma u „Holivud riporteru” koja je odjeknula na festivalu.

Za Vuletićev film koji je nazvan i „kafkijanskom komedijom” vlada veliko interesovanje, sve su projekcije rasprodate. Na zvaničnoj konferenciji za novinare posebna pažnja bila je usmerena i na Mirjanu Karanović koju u Berlinu nazivaju i „najvećom balkanskom zvezdom”, kao i na njene glumačke partnere u filmu, ovde prisutne: Jovanu Gavrilović, malenu Danicu Nedeljković i Vučića Perovića...


Komentari1
f0781
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Isidora
Bravo!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja