subota, 15.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 16.02.2017. u 13:30 Dubravka Lakić
EKSKLUZIVNI INTERVJU: BOJAN VULETIĆ, scenarista i reditelj

Mnogo ženske duše

Moje poznavanje ženske psihe, stanja, osećanja, bića, najverovatnije dolazi iz činjenice da sam odrastao uz puno žena – uz majku, baku, tetku, njihove drugarice, tako da u svemu ima i nečeg ličnog
(Фото Д. Лакић)

 

67. BERLINALE

Berlin – Poslednje vreme je došlo, ne može čovek ni samoubistvo da izvrši bez overene zdravstvene knjižice! A ovo je samo jedan od životnih paradoksa ovekovečenih u društveno angažovanom filmu „Rekvijem za gospođu J” našeg scenariste i reditelja Bojana Vuletića („Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem”), čija je svetska premijera na 67. Berlinalu u okviru programa „Panorama – Specijal” bila dočekana i ispraćena ovacijama.

Bojan Vuletić (1977) je u estetskom i u narativnom smislu napravio vrlo dobar film! Duboku porodičnu dramu sa elementima humora koji izvire iz stvarnosti. Iz života sredovečne udovice, što je osim muža i posla, i autoriteta u porodici izgubila i tlo pod nogama, i volju za životom. Njen lik je do perfekcije otelotvorila glumica Mirjana Karanović, u Berlinu dočekana uz posebnu medijsku pažnju.

Vuletićev film će se uskoro naći i na beogradskom Festu i ne treba ga propustiti.

I u „Vodiču” i sada u „Rekvijemu” uočljivo je vaše zavidno poznavanje žena, otkud to?

Pokušavao sam i sam sebi da objasnim to što su osim vas primetili i ljudi iz mog okruženja – moje poznavanje ženske psihe, stanja, osećanja, bića. Najverovatnije to dolazi iz činjenice da sam odrastao uz puno žena, uz majku, baku, tetku, njihove drugarice, tako da u svemu tome ima i nečeg ličnog, ali nikada o tome nisam razmišljao na taj način. Volim da radim sa ženama i mislim da one ipak u našem društvu nose najveći teret. Glavni filmski junak, po definiciji, jeste onaj koji najviše pati, ima najviše problema, a čini mi se da u posleratnom društvu kada su muškarci praktično izgubili neku vrstu trona, jedan deo tranzicije podrazumeva i da žene moraju da preuzmu stvari u svoje ruke.

Baš kao u vašem filmu?

Da, u filmu praktično muškaraca i nema, ali nisam to namerno uradio.

Gde ste pronašli inspiraciju za priču filma u kojem je osiromašeni društveni milje jedan od ključnih aktera drame?

Posle svog prvog filma i tog nekog optimizma koji u njemu postoji, vrlo brzo su se u godinama koje su sledile nakupile frustracije koje se tiču i odnosa u društvu. Razmišljao sam kako da o tome nešto kažem, kako da to prikažem, situaciju koju vidim u zemlji u kojoj živim. Zahvaljujući poznavanju sudbine žene koja je majka moje bliske prijateljice, shvatio sam da srednja klasa definitivno ne postoji. Ta potpuna propast srednje klase je deo i mog života i života ljudi oko mene. A za opstanak države i za njen boljitak, za kulturu, za duhovnost, za lepo vaspitanje, neophodna je srednja klasa.

Jedna od posledica svega ovog što ste naveli jesu i ispuštena deca, deca izgubljenog uporišta u porodici, poput lika devojčice u „Rekvijemu”?

Da, sigurno. Radi se o tome da se sistem vrednosti toliko promenio čak i na nivou međusobnog opštenja. Mi više ne slušamo jedni druge, bavimo se samo sobom i ne primećujemo kada je nekom pored nas jako teško, a na kraju krajeva to je možda i jedino rešenje – da makar saslušamo drugog ako već ne možemo da mu pomognemo. U filmu se bavim porodicom jer mi se čini da odatle sve počinje i da se tu sve vraća. Kada tu postoji problem kako onda da rešavamo neke druge probleme u kolektivu, u društvu?

U prilog ženskoj snazi ide i činjenica da značajni deo autorskog tima filma čine upravo žene?

Tri žene su tu ključne za kompletan identitet filma. Jelena Stanković kao snimatelj – direktor fotografije, Zorana Petrov kao scenograf i Lana Pavlović kao kostimograf. Nas četvoro je dugo razgovaralo o tome kako ovaj film treba da izgleda i zbog čega. Nekada su stvari dolazile veoma smišljeno, nekada veoma intuitivno, jer su žene i divna intuitivna bića. Zato volim da radim sa istim timom, a mislim i da one vole da rade sa mnom, i da to nije samo profesionalan odnos. Mi delimo stavove i o životu i odnosima među ljudima.

I stavove o estetici?

Naravno! Ono što je bilo izuzetno u našem zajedničkom radu jeste to da nismo puno razgovarali o tehničkim stvarima, već o tome kako prikazati neku emociju. Od Jelene Stanković sam to i naučio, da treba da govorimo o tome kako ćemo svetlom i kamerom pokazati promene u stanju glavne filmske junakinje. Ne razumem se puno u tehniku i zato je najvažnije bilo da pričamo o tome kako emocije i stanje pretvoriti u sliku i u zvuk.

U svemu tome je izuzetan doprinos dala Mirjana Karanović u ulozi gospođe J, sa tom svojom nepogrešivom skalom unutrašnjih promena?

Ključna stvar između reditelja i glumca je poverenje. Toga ako nema potpuno smo onda na stranputici. Ovde se radilo o čistom poverenju pošto ja nemam šta da krijem. Mirjana takođe. Mi smo bili na istom zadatku, potpuno ravnopravni. Ona je donosila svoje ideje, ja svoje i neke stvari smo zajedno menjali, jer mi je pomogla da se kao pisac distanciram kako bismo što bolje oživeli likove i sa humorom i paradoksima postigli što bolji balans. Mirjana u nastanku ovog filma nije bila samo glumica ili saradnik, ja imam osećaj da je ovo naš zajednički film.

„Rekvijem” je nastajao dugo i uz mnogo produkcijskih muka, da li vam je sada pao kamen sa leđa?

Jeste, ovo je najlepša moguća satisfakcija. Kada film izađe pred gledaoce i kada predstavljaš svoju zemlju, i kada imaš osećaj da nisi sam.

 

„Holivud riporter” o „Rekvijemu”

Vučić Perović, Bojan Vuletić, Danica Nedeljković, Mirjana Karanović i Jovana Gavrilović, posle konferencije za novinare u Berlinu (sleva na desno) (Foto Oliver Valteršid)

Berlin „Duboko depresivna udovica koja živi u tihom očaju u filmu 'Rekvijem za gospođu J', jedan je od najprijatnijih, neobičnih iznenađenja prikazanih do sada na Berlinalu. Svojim fatalističkim tonom, letargičnim tempom i izbledelom paletom boja, tmurna komedija srpskog scenariste i reditelja Bojana Vuletića, ispod površine donosi nešto mnogo razigranije i pozitivnije – prigušen vrisak prkosnog čovečanstva protiv nemilosrdno okrutnog univerzuma...” Ovo je samo jedan deo filmske kritike objavljene povodom našeg filma u „Holivud riporteru” koja je odjeknula na festivalu.

Za Vuletićev film koji je nazvan i „kafkijanskom komedijom” vlada veliko interesovanje, sve su projekcije rasprodate. Na zvaničnoj konferenciji za novinare posebna pažnja bila je usmerena i na Mirjanu Karanović koju u Berlinu nazivaju i „najvećom balkanskom zvezdom”, kao i na njene glumačke partnere u filmu, ovde prisutne: Jovanu Gavrilović, malenu Danicu Nedeljković i Vučića Perovića...

Komentari1
39371
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Isidora
Bravo!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja