utorak, 23.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:52

Nepodnošljiva lakoća života

Moji filmovi su toliko nastajali jer su rađeni iz sumnje. Ako priđeš filmu kao nečemu što znaš, onda ne moraš ni da ga radiš, kaže Emir Kusturica pred beogradsku premijeru filma Na mlečnom putu
Autor: Ana Otaševićponedeljak, 20.02.2017. u 17:34
Страст преведена на језик слике: Емир Кустурица (Фото Анђелко Васиљевић)

Sačekajte malo, sedite u restoran, sad će Kusturica. Na putu je iz Andrićgrada – upućivao me je preko telefona glas njegove asistentkinje Anđele po dolasku na Mećavnik.

Emir Kusturica je stalno u pokretu, zbog čega nije uvek lako dogovoriti s njim razgovor koji će biti nešto više od intervjua „u letu”, kakve često daje. Ali kada pronađe vremena, dosadna razmena sa novinarima se pretvori u istinski susret sa jednim od najmarkantnijih savremenika.

Kusturicu pokreće neutaživa želja da menja svet oko sebe, poput kakvog homo fabera koji se ostvaruje kroz akciju. Kulturu vidi kao neprekidnu delatnost, a baštinu kao živ materijal za oblikovanje. Mećavnik i Andrićgrad su rezultat potrebe da promeni životnu sredinu i rekonstruiše način života, a njegovi filmovi su primer kako uz pomoć kamere oblikuje način na koji posmatramo svet.

Raspon njegovih poduhvata kod nekih izaziva divljenje, kod drugih zazor i nevericu, jer je malo primera da je neko toliko uspeo da uradi za života. Svet koji je stvarao, od prvog filma Sećaš li se Doli Bel?, preko Oca na službenom putu, Doma za vešanje, Andergraunda do najnovijeg, Na mlečnom putu, svedoči o njegovoj ljubavi prema podneblju i ljudima koje je utkao u svoje filmske snove. Njegova onirička predstava Balkana – u kojoj se racionalnost gubi u vrtoglavim, opijajućim ritmovima, koji poput magijskog obreda odagnavaju nesreće i pošasti koje su se nadvile nad ovdašnjim čovekom – našla se na filmskoj traci sveta 20. veka. Uđite u bilo koju svetsku kinoteku, u bilo koji veliki muzej na svetu i naići ćete na neki omaž njegovim filmovima i muzici (nedavno je to bila izložba u pariskom Gran paleu, na kome se našao njegov studentski rad Gernika ili pre toga izložba o filmskoj muzici u muzeju u parku Vilet, u koju su uvršteni inserti iz njegovih filmova).

Autentični filmski jezik svrstao ga je među autore koji su menjali tokove filmske umetnosti stvarajući nezavisan film koji po definiciji izmiče žanrovskim odrednicama. Još bolje, među autore koji sami stvaraju svoj žanr. Ova pozicija nije uvek nailazila na razumevanje. Tu nije pomogao ni njegov stav bundžije koji drsko izaziva svet izvesnosti, uprkos tome što se uzdigao u sam vrh filmskog Panteona. Ili baš zbog toga. U njegovim filmovima, kao i u životu, bliži su mu likovi autsajdera.

– To sam nasledio od Čehova, da je junak uvek neko kome je preostalo da se izbori da živi, a ne da se raspada u nepodnošljivoj lakoći života – kaže u razgovoru koji vodimo u kafeu Prokleta avlija na Mokroj gori, gde se nastanio nakon što je veći deo života proveo u metropolama, Pragu, Parizu, Londonu, Njujorku.

– Grad je često ponižavajuće mesto. Povratak prirodi je bio neminovan. Ja sam panteista, pripadam prirodi, osećam se kao neko ko udišući čist vazduh počinje da funkcioniše kao stvarno ljudsko biće.

Njegova drskost karakteristična je za ljude sa ovog podneblja koji veruju da mogu da se suprotstave velikima. To je ona ista drskost koja je pre sto godina podstakla grupu zaverenika spremnih da se žrtvuju za ideju oslobođenja od Austrougarske imperije. Ova borba je dobila novo ruho i nove aktere na početku 21. veka, ali je ona snažan motor Kusturičinih akcija koje, najblaže rečeno, neretko nailaze na kritike.

– Kada se neko ovoliko kocka kao ja, kada ovoliko govori ono što misli i ne želi da se uklopi u političku korektnost, vrlo malo treba da dođe do njegove sahrane.

Upiranje prstom u nedoslednosti Zapada, samozadovoljnog u sopstvenoj slici sveta i podele uloga u njemu, njegova analiza situacije u Bosni, okrenutost Rusiji i, u poslednje vreme, Kini, ne prolazi bez zluradih komentara, što govori o zaoštrenim ovdašnjim i globalnim antagonizmima.

Uprkos tome, ponuda ima više nego ranije.

– Imam ponudu da radim seriju Zločin i kazna za englesku televiziju, da u Portugaliji  pravim igrani film po Ljermontovljevoj knjizi Junak našeg doba, da režiram poslednji scenario Eriha Fonštrohajma, poznatog holivudskog glumca koji je bio i reditelj. Najvažnija ponuda je da radim Nabokova u Kini. To je najbliže onom što me sada zanima – da u neku drugu civilizaciju ubacim zaplet koji ne proističe iz tamošnjeg života.

Doslednost sopstvenom filmskom jeziku, uprkos preokretu koji se u međuvremenu dogodio u načinu na koji se prave i gledaju filmovi, dolazi do izražaja u filmu Na mlečnom putu, koji je dočekan kao njegov povratak. U ovoj savremenoj bajci o ratu i ljubavi, koja otvara ovogodišnji Fest, Kusturica je iza i ispred kamere, u tandemu sa Monikom Beluči, Slobodom Mićalović i Predragom – Mikijem Manojlovićem, dok je za originalnu muziku zaslužan njegov sin Stribor.

Šta je bilo polazište ovog filma?

Polazište je bio paradoks. Jedno čudno stanje u koje sam upao paralelno radeći tri stvari. Započinjući i završavajući Andrićgrad, dovršavajući Mećavnik, svirajući po svetu pokušavao sam da finansiram film kao što je to bilo uobičajeno. Međutim, vrlo je teško išlo. Zavet je slabo prošao kod francuske kritike, uglavnom iz jedne ideje političkog porekla. To je bilo brutalno zato što je do tog momenta bilo vrlo komercijalno. Kada sam video da je došlo vreme da moram da napravim film, onda sam rekao „e, sad ću ga napraviti sam“. Pola novca su dali Meksikanci, bogati industrijalci koji su hteli da ulože u film. U to vreme sam već izdao drugu knjigu. Gajio sam vrstu magičnog realizma koji ne podleže filmskim modnim trendovima. Autorski film je u međuvremenu postao ogoljena verzija onog što je nekad kod nas bio crni talas, odnosno onog što je nekad radio Breson u Francuskoj, minimalistički izraz, bez previše veštačkog svetla, sa temom koja mora biti socijalna da bi bila uspešna, jer je tako svet izbaždaren na Zapadu, kao „savest sveta” koja proizvodi te filmove.

Druga strana te priče je Holivud koji ne zadire u ideju o čovekovom životu na istinskoj osnovi, nego je pretvara u zabludu, a ja sam ostao u vremenu sedamdesetih i osamdesetih kada je film vrlo uspešno spajao pamet i zabavu. Toga sam ja žrtva. I utoliko je taj početak bio težak, ali sve što je teško, ako čovek ima i malo dara, mora da dovede do dobrog završetka.

Kako se odvijao taj stvaralački period između filma Maradona i Na mlečnom putu?

Bilo je vrlo teško, zato što je bilo dobrih scenarija. U vremenu kada se svet preobražava i tehnološki i socijalno, hteo sam da napravim film o Panču Vilji, zato što je on bio prvi socijalni preobrazitelj, on je poveo prvu socijalnu revoluciju. Ali to je bilo preskupo, odnosno nisam mogao da pristanem na to da film o Panču Vilji bude na engleskom. Imam organsku distancu od tog preinačenja u ime tržišta, da nešto zbog tržišta mora da bude izgovoreno na engleskom.

Interesantan je trenutak kada se umetnik nađe na nekoj vrsti raskrsnice, kada traži u kom pravcu će se dalje razvijati. Neki su taj trenutak videli kao trenutak krize.

Nije to bila kriza. Već 20 godina sviram u bendu koji je tražen svuda u svetu i bilo mi je teško da između zabave koju doživljavam na sceni i mučenja – izaberem mučenje. To mučenje je na kraju bilo slatko jer je film uspeo da uzbudi ljude. To su zluradi jezici. Kada neko kaže da je u krizi autor koji je izgradio dva grada i odsvirao 150 koncerata taj ne uvažava ukupnost života, a svaki uspešan film dolazi iz života koji takođe može da podari grad. Andrićgrad nije došao iz krize, nego iz aktivnosti. Tu je i ugodnost koju pruža život muzičara – odeš, tamburaš i živiš dobro.

A ta kriza… Ima u Rubljovu, kad Rubljov upadne u krizu i više ne progovara, iz nezadovoljstva onim što vidi i što oseća.

Ovaj film je nastajao iz fragmenata?

Bile su zapravo dve priče, jedna koja se desila u Avganistanu, za vreme rusko-avganistanskog rata koju su mi jednom prilikom ispričali u Moskvi. Čovek koji je nosio u kasarnu mleko iz obližnjeg sela primetio je kako zmija pije mleko. U trenutku kada su se povlačili otišao je poslednji put po mleko. U međuvremenu je kasarna napadnuta i oni koji su se u njoj zatekli pobijeni su. On je kasnio jer ga je zmija zadržala. Otkrio sam da zagrljaj zmije može da bude ne samo smrtonosan već i spasilački. Tema je gotovo biblijska. Ideja u Starom zavetu, da je zmija nagovorila Adama i Evu na greh, preuzeta je iz sumerskog, odnosno iz mesopotamskog epa, u kome je zmija bila bog.

Ova priča se uklopila u segment u kome gotovo autističan čovek naiđe na ženu sa bogatom biografijom, nakon što druga žena povuče pogrešan potez. Za ženom u koju je zaljubljen traje potera NATO vojnika. Njihova ljubav se rađa u poteri, što je motiv kako u kaubojskim filmovima tako, uostalom, i u filmu Tri Saše Petrovića.

Na početku je bio i kratki film koji ste prethodno napravili, u kome lik koga tumačite poput Sizifa u muci uspinje uz brdo kamenjem na leđima, pa onda počinje ispočetka...

Svaki kratki film može da istrpi i voli bizarnost, metaforički jezik u kome se ne odgovara na sva pitanja. U savremenom filmu gledaoci vole da znaju sve. Na mlečnom putu je imao dinamičan razvoj i promišljan je s kraja, od kratkog filma. Neophodno je bilo da se preradi kraj, da se taj kamen ne bi prosipao na žrtvenom putu, jer je to i put golgote, na kome umesto kamenja nosi svoj krst. Tako je nastala ideja da se zamonaši i život posveti toj ljubavi, tako što će prostor smrti prekriti kamenjem.

Reč je o čoveku koji nosi kamen preko sedam brda i sedam dolina da bi pokrio smrt, odnosno mesto gde je ona izgubila život. Ideja potiče od moje žene, Maje, koja je našla motiv u Foknerovom romanu Divlje palme, u kome junak ne izvrši samoubistvo nakon smrti voljene žene jer ne bi imao ko da se seća ni nje ni te ljubavi. To mi se jako dopalo. Pronašao sam podudarnost sa onim što sam video u Hercegovini, gde postoje kamene humke, prečnika sto metara, kao male piramide od kamena, u koje su, kako se tvrdi, sahranjivali ljude pre hiljadu godina. Javila se dilema da li da pravi kamenu humku ili da pokrije to mesto. Tu je prevladalo iskustvo, jer kada se kamera diže humka ne može da izgleda tako kolosalno kao čitav teren prekriven kamenjem.

Kako je u priču ušao lik koji tumači Monika Beluči?

Inspiracija je bila istinita priča iz ovih krajeva, o ženi iz Kninske krajine, lepotici za kojom su svi ludovali, koja je posle smrti oca otišla u Italiju i vratila se pred rat zbog nasleđa. Kada je rat počeo nije htela da ode već je postala prevodilac u nekom našem tajnom centru u Kninu. U nju se dramatično zaljubio neki engleski špijun iz Kfora, tako da je zbog nje ubio svoju ženu. Bežeći od njegove osvete, našla se u izbegličkim centrima i tako je Monikin lik ušao u film. Film je sklopljen iz dve priče koje su se dogodile u stvarnom životu.

Kako je tekao rad na scenariju?

Prvo je nastala priča Zmijski zagrljaj. Nakon toga sam seo i napisao scenario koji nije ništa valjao, pa sam napisao drugi i na osnovu trećeg, koji takođe nije bio dobar, krenuo sam da snimam film. Pisao sam zapravo novi scenario dok sam pravio film.

Da li je rizično ući u film bez gotovog scenarija?

Jeste, ali čitav život je rizik, a film je najveći rizik, to je kao kocka. Kad pogledaš većinu onih koji su pravili preko deset filmova za života, pola možeš da baciš niz vodu. U mom slučaju baš i ne možeš, zato što je snimano dugo i pažljivo.

Da li je ovo prvi put da ste samostalno radili na scenariju, u saradnji sa scenaristima Gordanom Mihićem i Srđanom Koljevićem?

Radio sam na svakom scenariju za moje filmove. Nisam potpisao Oca na službenom putu, gde sam bio saradnik. Uvek sam delio taj rad zato što idealan scenario često može da bude vrlo tanak film. Zato se taj tekst tako dobro složi da ostane bolja literatura nego što se filmski obradi. Film je nezgodan zato što traži impulse koje autor mora da oživi. U svakoj sekvenci mora da dođe sa nekom senzacijom, bilo optičkom, bilo onom koja proističe iz radnje. Često se dešavalo da sve što je duhovito napisano – nije smešno, kad dijaloge izgovara neko ko nije Pavle Vujisić, jer je on mogao da kaže šta god hoćeš i da bude uverljivo. Ali takav je bio samo jedan. To je zato što je film vremensko-prostorna umetnost, iako danas živimo pod tiranijom televizije, gde je sve u rezovima i gde se insistira na zapletu koji drži pažnju.

U američkim filmskim školama uči se kako da se scenario kroji po minutaži, u kom minutu treba da se pojavi glavni lik, u kom dolazi akciona scena. Sve je programirano…

Još jedna otežavajuća okolnost je što se film sve više gleda na telefonu, pa može da se prekine kada stigne mejl ili se pojavi reklama. Govorimo o novim uslovima isprekidanog filma. U jednoj anketi u Americi mladi su odgovorili da najviše vole da gledaju film na internetu, zato što mogu da telefoniraju i gledaju film u isto vreme. Jedini način da se to programirano pravljenje filma zaustavi jeste da autor za vreme snimanja svoju strast prevede na jezik slike. To onda teško može da izmakne u montaži.

Na mlečnom putu je nabijen simbolikom, metaforama, književnim i filmskim referencama. U početnoj sceni se pojavljuje glavni lik koga tumačite, na magarcu, sa suncobranom, poput kakvog Don Kihota…

Don Kihot je moj omiljeni junak najbolje knjige koja je ikada napisana. Ludost ovog junaka je donkihotovskog tipa. On je neko ko je privržen istini, ko nije u stanju da proizvodi uobrazilju, izuzev onu koja mu se desi kad se sretne sa tom ženom. Vrlo je autističan i nema tu donkihotovsku dimenziju da od stvarnosti napravi ludost, nego je fokusiran na jedini izvor koji ga pretvara u čoveka sa velikom maštom. Eksterijeri, pejzaži kroz koje se kreće odgovaraju njegovom doživljaju prirode i sveta.

Tu je i snažna mitološka ravan...

To je kao i Srbija, koja je sva u mitologiji. Danas, nažalost, u pogrešnoj. Ali ta mitska slika je osnova jednog naroda. Razvijeni umovi u Srbiji koji se bore protiv srpske mitologije prave veliku grešku. To ne postoji nigde na svetu. Neki engleski pisac visokog ranga nije se borio, kao što je slučaj kod nas, protiv njihove mitologije, koja nije bez potoka krvi. Šekspir je deo te mitologije. Naša mitologija je vezana za lomljive trenutke naše istorije, ona je urezana u tradiciju narodnih priča, od tamnog vilajeta do paganskih priča iz prethrišćanskog perioda i kasnije. Uzmimo samo tu ideju da kada pronađe dijamant čovek kaže: „Ako ga uzmem kajaću se, ako ga ne uzmem kajaću se“. Katolici to uopšte ne dovode u pitanje, oni ga pokupe i gotovo. Kod nas još uvek to postoji, čak i u ovoj fazi istorije, kada se lopovlucima i pljačkama rešavaju pitanja u Srbiji. Mitologija je neophodna, bez nje nema ni naroda ni kulture.

Protagonista se pita šta da radi ako se rat završi...

Nije prikopčan na taj rat niti rodoljubljem, niti potrebom da zarađuje. Doživeo je tragediju, kao tipični predstavnik ovog podneblja. Andrić kaže da mi u ratove ulazimo ne znajući zašto, sa mnogo pitanja, izlazimo iz njih ne znajući zašto smo ratovali, a već postavljamo pitanja koja ćemo rešavati u novim ratovima. Zašto? Zato što je to ni Istok ni Zapad, najplodonosnija ideja za ratovanje. Ali ratovi nisu izmišljotina od prekjuče, to je strukturni deo ljudske ličnosti. A da ne govorim da je rat preduzeće koje podstiče Volstrit i da Volstrit zapravo zavisi od ratova. Psihološka vrednost akcija bilo koje od jakih firmi od „Filipa Morisa“ do „Tojote“ direktno je povezana sa tim da li će biti negde ratni vihor ili neće. Svaki rat je obnova iste ideje: „Srušićemo, pa ćemo da gradimo“. Ko? Isti oni koji su i rušili.

„Nisam više onaj koji sam nekad bio“ kaže glavni protagonista, u čemu se prepoznaju mnogi koji žive na ovom podneblju…

On dolazi do nečega što nije logično, da jedan čovek u godinama krene za ženom. Ali to jeste vezano za suštinu čoveka, da ide na onu stranu koja je tajanstvenija, a ne na onu koja je privlačnija. Neko ko danas ima izbor između žene koja ima preko pedeset godina i one kojoj je ispod 30, dileme gotovo da nema, zna se da se ide za mlađom. Karakteristika tog lika je upravo u poistovećivanju sa nekim ko je za njega veća tajna. Utoliko je ta ljubav uzbudljivija i rekao bih temeljnija.

Ženski likovi kod vas uvek imaju neku tajanstvenog, neku simboličku dimenziju…

To je tačno. Optuživali su me ranije da nisam poznavao žene. Ni sad ne mislim da ih poznajem previše, ali sam u periodu Oca na službenom putu, kad sam opisivao majku, ili majke, došao do toga da muškarac uvek stoji između dva tipa žena i da je to njegovo poligamno iskustvo. S druge strane je neophodno da se žena oslobađa. Čomski kaže da smo za 2000 godina uspeli da steknemo svest o ugroženosti žena i svest o ugroženosti planete. To nekako ide zajedno, jer je žena zapravo ta planeta.

Monika Beluči nosi duh velikih italijanskih filmskih ikona, poput Sofije Loren…

Ima jedan američki film koji se zove Reka bez povratka, to je ta vrsta filma. To su te junakinje iz šezdesetih godina, žene-majke, žene-ljubavnice, sve što su otelovljavale. Monika je ušla u film iz te ikonografije, ali je taj jezik pretvorila u jezik mizanscena, koji je jednako važan kao i to kako ona izgleda.

Zamislili ste je kao takvu ikonu...

…koju treba staviti u prostor, u jedan jako pokretan mizanscen, u kome nije mogla da miruje više od tri, četiri sekunde, neprestano je bila u pokretu. To je ta glavna tajna, glavno oruđe reditelja, da glumce uposli i da, usklađujući njihov pokret, usklađuje njihovu saigru sa drugima, da od svakog glumca prave boljeg nego što jeste. Krajolik ovde igra presudnu ulogu.

Glumci imaju sposobnost ili da vode ili da slede. Koja je ona vrsta glumice?

Ona je ta koja sledi, ali pošto ima tu jaku telesnu definiciju uglavnom su je koristili za slikanje, a ne da roni, skače u vodu, učestvuje u rušenju, penje se uz brdo. Ovde je ona iskoračila iz te šeme pasivne lepote u nešto vrlo aktivno. Zato je to veliki rizik, ali to nisam to znao u početku, samo sam se pitao koliko će nerava da košta ideja da neko mora da bude u stalnom pokretu.

Kako se uklopila u vašu filmsku manufakturu u kojoj često vlada neka vrsta kreativnog haosa?

Da, prekida se snimanje, odlazi, ali nije bilo svađe, osim moje svađe sa samim sobom. Monika se divno uklopila. Bilo je iznenađujuće koliko je želela da radi na filmu koji nije ličio na ono što je ranije radila. To je dalo plod.

Ona se uglavnom borila sa srpskim jezikom, a ja sam nju u tim pokretnim mizanscenima budio. Ima scena kad ona dođe da mi saopšti svoju životnu istinu dok traje proslava, na kraju rata, da mi kaže da je progone i da ona beži, i onaj trenutak kad krene da se poljubimo, tu se vidi neka nova zrelost u njenoj glumi.

U filmu se posebno ističe gluma Slobode Mićalović?

Odigrala je veoma dobro ulogu koja je vrlo teška. Ovaj film ima dosta antičkih elemenata. Sloboda Mićalović igra lik koji kao u antičkoj drami povuče pogrešnu odluku i onda se sve sunovrati u pravu klasičnu tragediju. Izražava se lakoćom Crnogorke, brđanke, lakoverne, zaljubljene, čiji potez vodi u smrt.

Odluka da igrate u filmu se nametnula?

Nametnula se zbog kratkog filma. Ali i to je moglo da se presnimi, da glumi neko drugi. Smatrao sam da u sebi nosim vrenje tih kontroverzi i sumnji i dobar deo toga sam uneo u film, ne kao glumac već kao lik iz života. I ta odluka je bila rizik, sumnjao sam sve do kraja. Moja opsesivna vezanost za prostor i sliku je umanjena zbog te prisutnosti, što je bio izvor nezadovoljstva. Nekako sam to savladavao mišlju da je gluma zvana Slavko Štimac najbolja. To znači da se minimalnom intervencijom i gestikulacijom prepustiš kameri i postaneš deo toga.

Da li je tu bilo nekog da vam kaže radite ovako, nemojte onako?

Nije, to mi je najteže padalo. Nisu smeli, samo su klimali glavom.

Kako izgleda biti ispred i iza kamere u istom filmu...

Gledaš monitor... Nije bio problem u tome da li sam falš, nego da li imam dovoljno intenziteta. Najlakše mi je bilo sa Mikijem jer je bio vrlo zabavan. Kad smo stali jedan naspram drugog doživeo sam to kao neku igru, jer ga dugo znam. Gluma je bila ne u tome da li ja lažem, nego da li je spektar ljudskih emocija dovoljno veliki, odnosno da li ta moja maska, koja najčešće krije osećanja koja su burna, može da spadne.

Kada dolazite na snimanje, da li imate jasnu ideju šta će se snimati i kako će se taj proces odvijati?

Uoči snimanja imam jasnu ideju, ali kada ono počne na mene utiče raspoloženje i blaga depresija koja nastaje zbog nezadovoljstva na nečijem licu. Nekad snimam dva dana i onda shvatim da ništa nisam uradio i da moram tome da se vratim. Kao kod pisanja. Napisao sam dve knjige, sad pišem treću, četvrtu, to je posao poput glazbenog skladatelja, što bi rekli Hrvati, u kome usklađuješ melodijske linije koje su povezane nekim smislom. Neki dan kad je ovde bio dirigent Gergijev, moj prijatelj, gledao sam o čemu se tu radi. To je isto ono što reditelj mora da izmontira. On diriguje malim prstima, otvorenim rukama, polomljenim rukama, ništa ne govori da je taj put linearan. Miri planove, pojačava, a još ima partituru. U filmu nema partiture, kad kreneš da deluješ u prostoru, sve se menja. Zavidim ljudima koji su uvereni u to što urade prvi ili deseti put. Moji filmovi su toliko trajali jer su rađeni iz sumnje. Kao onaj mali što u Rubljovu, kad otac umre i dođe vojska pa ga pitaju zna li da napravi zvono a on kaže – znam, i onda upadne u nevolje, jer u stvari ne zna kako se to radi i kreće kroz tu muku, čitav proces prođe do kraja. I kad zvono krene da zvoni najjačom snagom on se nađe u zagrljaju Rubljova i kaže da otac nije hteo da mi oda tajnu kako se zvono pravi. Tako je to u stvari, to je situacija u kojoj se nalazim kad snimam film. Ako priđeš filmu kao nečemu što znaš, onda ne moraš ni da ga radiš, to može neki asistent. A u tom mom tkanju svaki segment se odvijao obrnuto od onoga što sam 1989. čitao u Njujorkeru. Oni su tad govorili da je Endi Vorhol veći umetnik od Mikelanđela, a da je Dostojevski pase jer se mučio, da je tajna nove umetnosti da bude udobna, kao i taj život, koji u slučaju velikog umetnika mora da bude potpomognut nekim supstancama, heroinom, koje su mogle da ga uvere da je dovoljno da naslika patike i da to bude umetnost. On je bio maneken prolaznosti i završio je u prolaznosti, a azijski reditelji danas uzimaju zaplete Dostojevskog i pobeđuju na svetskim festivalima, dok Evropa izbegava da se suoči sa nečim što je izvan političke korektnosti. Kroz umetnost se to najbolje vidi. Kan je bio najbolji kada su pobeđivali Turci, Iranci. Zašto? Zato što je svet postao mali i tematski je preuzeo ono što je najbolje iz Evrope i Rusije i prisvojio. Kim Ki Duk pravi najbolje filmove u poslednjih deset godina jer se bavi onim što je s kraja 19. veka bila tema u Rusiji, i što je ponovo postalo aktuelno. A te patike, to je zaboravljeno.

 Na mlečnom putu  je prožet filmskim citatima, poput velikog sata koji priziva Moderna vremena Čarlija Čaplina...

To je stari austrougarski sat kakvi postoje po našim napuštenim stanicama, gde još uvek zvrje ostaci stare Austrougarske. Ako bismo to prevodili na jezik politike, politika koja se vodi prema ovoj teritoriji je preuzeta iz obrasca Habzburga, način na koji se tretira naš narod. Neki Kisindžer je objasnio u Americi da prema nama moraju da se ponašaju kao što su to radili Austrougari. Utoliko je taj motiv vrlo savremen.

Tu je i omaž filmu Mihajla Kalatozova „Ždralovi lete“ koji je 1958. godine u Kanu osvojio Zlatnu palmu.

To je najbolji ratni film koji je ikada napravljen, o tragici i o ljubavi žene koja je izgubila čoveka na frontu i ostala sama. Takav vizuelni jezik nikada više nije dosegnut. Isti autor je to ponovio u filmu Soy Cuba. Skorseze je rekao – da je ovaj film bio distribuiran kada je napravljen svetska kinematografija bila bi drugačija. Sovjetski film je jedna od najsvetlijih faza svetske kinematografije. Jezik tih filmova, od nemih do propagandnih, bio je briljantan. Propaganda je samu sebe negirala svojim estetskim dometima, što Holivudu ne uspeva – u ovo vreme kada je propaganda najveća ne dostiže do takvih visina i do takve estetike.

Ovaj film ima neki romantični lirizam...

Vezan sam za ozbiljnu muziku, verujem da su najveći dometi u muzici i verujem da je krajnje ishodište svakog filma njegova muzikalnost. Ne ono što se svira, nego ono što taj film proizvede. A najveći dometi ozbiljne klasične muzike dostignuti su u vreme romantizma. Romantizmi su zavodljivi naročito zbog nacionalnih zanosa u koje su narodi upadali, ali su rezultati bili ogromni. Romantizam ovog filma odgovara mojoj ličnosti. Kad slušam Malera ili kad slušam bilo koju simfoniju koja je nastala iz nekog velikog uzbuđenja, kao da vidim sebe i te filmove koje sam odgledao.

Spaja vas i sudbina koju je ovaj film imao u Kanu. U to vreme je bilo još neobičnije za jednog reditelja sa istoka Evrope, naročito iz Sovjetskog Saveza, da dobije Zlatnu palmu, nego onda kada je vama uručena...

To je vreme početka evrokomunizma. Kao što sam  ja u Kanu dobio prvu nagradu kada je bilo vreme da se uništi komunizam, a ja sam došao kao ukras tom periodu. Iznenađenje je bila nagrada za režiju za Dom za vešanje, a još veće je bila druga Palma za Andergraund, koji nije bio samo priča o komunizmu već se može shvatiti kao metafora sveta, što je i postao.

U odluci ko će dobiti Zlatnu palmu postoji i doza političke kalkulacije?

I to je mitologija. Otac na službenom putu je mogao da bude isti film napravljen deset godina kasnije i možda bi bio ocenjen kao dobar, ali sigurno ne bi bio deo tog uzbuđenja i tog ukrasnog dela kinematografije koja se uklopila u mitologiju rušenja komunizma. Kada sam kasnije to shvatio bilo mi je žao, zato što nisam imao ništa protiv komunizma. Pravio sam film sa ljubavlju koja je bila okrenuta ne samo prema mom ocu nego prema tim generacijama koje su stradale, a ne zato što su bili komunisti.

U filmskom sazvežđu koje čine vaši filmovi ima nekih scenarista, glumaca koji se stalno vraćaju, poput Mikija Manojlovića ili Gordana Mihića. Ova mala filmska zajednica do koje vam je stalo liči na manufakturu, suprotno modelu filmske industrije.

To je suprotno modelu po kojem su u Beogradu školovane generacije da budu protiv mene. Ne govorim da mene Beograd ne voli, jer ta ljubav je uzajamna i uzvraćena. Ali na beogradskoj akademiji su učili studente da ono što radim nije žanrovski određeno, a znamo ko je promovisao žanr i ko je pokušavao da američki B film nametne kao srpsku temu, isti onaj koji je prekinuo vezu između savremenog filma i crnog talasa.

Svaki film koji nije imao posebnost poput one koja je začeta u crnom talasu, ostao je u sferi, kako su ga jednom nazvali, neškodljivog filma. To su filmovi koji se lako zaboravljaju. A Mihić i Duško Kovačević su najbolja spona sa nečim što je u sebi imalo dovoljno pobunjeničkog i dovoljno odstupa od onoga što je tekuća politika. Problem je što sad tekuća politika u Srbiji nije domaća politika, nego politika fondova, nemačkih, francuskih fondova koji određuju karakter tih filmova i ubijaju ono za šta smo se izborili. Većina filmova naših mladih reditelja je ili uspešna verzija Došlo doba da se ljubav proba, ili je dokaz da je postmiloševićska Srbija crna, mračna, bezizlazna, glupa. Nema nasleđa velike dramske literature i velikih filmova koji su nas formirali.

Nastavljate tradiciju crnog talasa?

To je jedina tradicija koja vredi da se održi. Film Tri je savremen film. Aleksandar Petrović je uzeo u obzir tri priče Antonija Isakovića i nastao je po mom mišljenju najbolji srpski film. Hrvatski film Breza je uzorni film kakav niko nije ovde ponovo napravio. To su sve filmovi koji su se bavili autentičnim problemima, zapletima i likovima, a ovo je sve nametnuto. Ideja je da smo mi bezvredni i da treba da osvetlimo mračnu stranu u vezi sa našom genocidnošću i svim glupostima koje su nametnute, jer je to bio cilj, da se žrtva pretvori u dželata. Ispade na kraju 20. i početkom 21. veka da naš narod, koji je najviše trpeo, imenuju onim što nije bio. A ti filmovi samo služe da pomognu toj priči.

Da li ste do saznanja da vam je ovo ishodište važnije od nekih drugih kultura došli nakon svog životnog, rediteljskog iskustva u različitim sredinama?

Radio sam svuda, i svuda uz muku zadržavao veru da je priča koju želim da ispričam, o junaku ili antijunaku, autentična. U Arizoni drim ona se tiče kraja američkog sna koji je iz lebdeće došao u fazu samoubistva. Dvadeset godina kasnije pokazalo se da je američki san pocepan, da više ne postoji.


Komentari6
fb941
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

миран
Kusto, saberi sve svoje intervjue, ili odredi nekog da to sve sabere i sredi, i izdaj knjigu u njima je veća filosofija života nego u svim knjigama novih evropskih filozofa od prokaaaaaaaaaaaženih francuskih do sa ovih naših prostora od Žižeka pa na dalje!
branko Grbić
Имао сам срећу да пре пет година седим у Андрићграду у кафићу поред Емира Кустурице, где сам чекао прву премијеру филма Шешир професора Вујића, ( а у кафићу седе великани нашег глумишта Здравко Шотра, Александар Берчек, Зоран Цвијановић..) где Господин Емир Кустурица пита конобарицу у кафићу, Винка је ли стигао онај сок од рибизле и боровнице који је јуче фалио. Замислите такву интелектуалну и светску громаду која зна да ли има и сока у кафићу Андрићграда. Фантастично и непоновљиво. Такав је наш Емир!
tri korne penal
"Najbolja" knjiga bi nastala kada bi se svi intervjui koje je Kusturica dao sabrali, čito sam delove njegovog dnevnika i zaista se vidi jedna velika lepota, sloboda, iskustvo, mudrost...nije mi jasno kako ga nisu pozvali na ADU u Beogradu, predavao je u Sarajevu, osvojio nagrade, višestruko je talentovan i dokazan. Imao bi šta da kaže mlađim naraštajima.
Marijana
Meni je zanimljivo da se posle ovog razgovora jasno vidi da se povecava svest o tome ko je zapravo ugrozen politicki korektnim filmovima, vestima, filozofijom, na kraju i zivotom koji sledi. Nemaju problem oni koje najvise napadaju, medju njima svakako Kusturica zauzima visoko mesto na listi svakodnevno napadanih. Najveci problem imaju oni koji sve to prate, to je rati protiv njih, rat protiv onih koji jos uvek mogu da razmisljaju i imaju neku svest o tome sta se desava. Cilj je da se svi ljudi pretvore u amorfnu masu koja ce slepo prihvatati politicki korektnu "istinu" koja im se servira te nedelje, bez obzira sto to moze da se potpuno promeni od nedelje do nedelje. Sjajan razgovor sa Kusturicom.
Zoya T
Divan intervju sa covekom koji se izdigao iznad vremena i odbio da bude stavljen u kalup.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja