Da li je na policama postalo toliko tesno da trgovci ne biraju sredstva kako bi privukli kupce?

Primer „lenkinog hleba “ pokazao je da ni medalje za kvalitet nisu pošteđene zloupotreba. Vekna u originalu zamešena sa samo tri sastojka – a na takmičenju srpskih pekara nagrađena za inovativnost, jednostavnost i svežinu – na putu do kupaca izgubila je sve osim medalje.

A ona joj više realno i nije pripadala, budući da je proizvođač promenio recepturu i dodao joj deset puta više sastojaka.

Da bi je, kao veknu, koja se navodno na ovaj način mesila na dvorcu Dunđerskih, kupci lakše primetili i izabrali, trgovac je ipak okitio i medaljom „Pekarijade 2016” koristeći ovakvu deklaraciju kao marketinško oružje i mamac za potrošače.

Naši čitaoci pažljivo čitaju „Politiku”, ali izgleda i deklaracije, jer je upravo jedan od njih prijavio ovaj slučaj našoj redakciji, a „Politika” inspekciji.

Za samo sedam dana problem je rešen. Nagrada mora da se skine sa pakovanja, jer je receptura promenjena, kažu inspektori, dok još većaju o tome ko će u ugovoru između proizvođača, vlasnika smese i trgovca izvući najdeblji kraj i platiti kaznu.

Ne ulazeći u to da li je posao „Politike” da sa lupom po rafovima traži prestupnike, ovaj primer je pokazao da ako ništa drugo Beogradu treba više od sedam poljoprivrednih inspektora koliko ih je zaposleno upravo na ovakvim i sličnim poslovima. „lenkin hleb” nije usamljen primer.

Trgovine su pune „najboljih”, „najukusnijih”, „po meri kupaca”, „vrhunskih”, „jedinih pravih”, „originalnih” i sličnih proizvoda koji se kite takvim oznakama, što ih čini nelojalnom konkurencijom.

Jer, ukoliko uz ono „naj” na proizvodu nije istaknuto, kada i gde, na kom takmičenju, po kojim istraživanjima je neko osvojio priznanje ili proglašen najboljim, onda nije reč o pobednicima, nego o mešetarima koji na ovaj način kupce dovode u zabludu.

Ako se toleriše takvo ponašanje, koje je zabranjeno Pravilnikom o deklarisanju hrane, ne čudi što nam je tržište puno i proizvoda na kojima se olako kače etikete, „bez holesterola”, „bez glutena”, „zdravo” i „prirodno”, dok su na poleđini ambalaže pobrojani silni aditivi, šećeri, sirupi, pojačivači ukusa.

A to je još opasnije, pošto ovakve informacije ako nisu precizne mogu da ugroze i zdravlje potrošača.

Zašto je to tako, upitao se svako ko je, recimo preplatio neki proizvod, a onda saznao da za isti novac nije dobio ono što je želeo da kupi? Ili su nam propisi meko zamešeni ili nema kontrole ili kazne nisu dovoljno ubedljive.

A trebalo bi. Kazna bi bila sigurno delotvorna. Nadležni to duguju.

Ako ne nama, potrošačima, onda makar svim onim dobrim srpskim proizvodima i proizvođačima koji su se i u zemlji i u svetu ovenčali nagradama i red je da ih pokažu. Zbog sebe i zbog kupaca koji su spremni da plate nagrađeni kvalitet, a ne kvalitet sakriven iza „nagrade”.